Fotografije: Sunčica Andrejević

Prvakinja dečijeg pozorišta “Boško Buha” u Beogradu, Zorica Jovanović, ima za sobom višedecenijsko iskustvo u glumi i preko 4.000 predstava. Zbog ljubavi prema pozorištu propustila je šansu da bude deo sada kultne serije “Kamiondžije”. Ne žali zbog ovog izbora, a potvrda njenom radu je i niz nagrada. Ova gotovo osamedesetogodišnja glumica prošle nedelje boravila je u Kosovskoj Mitrovici. Pred Mitrovičanima je, u okviru III Festivala ženskog stvaralaštva u PKC-u Akvarijus, izvela monodramu po tekstu Mome Kapora, “Beleške jedne Ane”. Sa najmlađima je prethodno uz gitaru izvodila dečije pesme. “Moja ljubav! Radost kad dolazim!”. Ovim rečima je opisala posetu Mitrovici u kojoj nije prvi put. Ranih dvehiljaditih obišla je Sever Kosova i pojedine opštine na jugu uz aktivistkinje Vasiljku Vojinović i Ružicu Simić. I tada uz svoju gitaru. Posle izvođenja monodrame, razgovarali smo o glumi, pozorištu, njenim životnim prilikama i izborima. “Volite to što radite, volite svoju umetnost, ako ste sebe našli tu, ne odustajte nikad, idete za lepotom i radite! Mnogo radite! Nikad ne recite da je nešto teško, jer to što je teško – to je lepo kada ga prevaziđete i pobedite!” Njena je poruka budućim glumcima.

U javnosti ste prepoznati po izvođenju monodrame “Beleške jedne Ane”. Premijerno ste je izveli jos 1971. Kako je sve počelo?

Izvodim je jako dugo. Moma Kapor me je izabrao za ovu ulogu. Vodio je svoje ćerke, Anu i Jelenu, na predstavu Biberče u pozorište “Boško Buha”. Igrala sam ulogu Biberčeta kada je ono malo. Svom prijatelju režiseru, Aleksandru Kovačeviću, rekao je da hoće Anu da igra glumica koja je igrala Biberče. I tako smo počeli da spremamo monodramu. Premijera je održana u tadašnjem Teatru poezije, gde je sada Akademija 8, u Nemanjinoj ulici.

Igrala sam preko 700 predstava, ne računajući 300 koje sam igrala sa Muzičkom omladinom. Uvek je bilo mnogo sveta, znali su već tekst napamet. Moma Kapor je bio popularan i Beleške jedne Ane su bile popularne, tada se Bazar čitao mnogo upravo zbog Beležaka.

Tako sam pored mog posla u pozorištu – izvođenje dečijih predstava, koje sam obožavala, imala i tu sreću da uzmem svoju gitaru, džins kostim i da putujem po Jugoslaviji. Tada sam, recimo, u Sarajevu imala po četiri predstave dnevno. U Skoplju, Zagrebu, Novom Sadu, Splitu… Obišla sam i Srbiju. Bilo je sigurno preko 1000 Ana.

Onda sam jedno vreme prestala sa izvođenjem.

Zašto?

Prosto sam mislila da je vreme. Mnogo sam radila u pozorištu. ‘Glumac je u penziji’ kažu, ali glumac nikad nije u penziji. Tako sam krenula putem da ispunjavam svoje želje, da recimo naučim ruski, jer sam, na primer, želela da znam kako zvuči Dostojevski na ruskom. Radila sam monodrame na ruskom, bila sam na festivalu Dostojevskog u Rusiji, gostovala sam u Samaru, Kazanju… Održavala sam radionice sa decom iz Rusko-srpskog prijateljstva, učila sam ih srpski jezik. Onda sam se, da kažem, malo zanela tim. Zato što – učiti jednu monodramu na ruskom, recimo Netačku Nezvanovu, ili Bedne ljude, ili Puškina, Evgenija Onjegina, Marinu Cvetajevu – to je jedna sasvim druga preokupacija. Nekako sam malo zaboravila na Anu. Onda su me pozvali u jednu biblioteku u Borči, hteli su Beleške jedne Ane. Zapitala sam se – kako ću sad sa ovim godinama? Rekla sam sebi – nema veze, to je rimejk. Rimejk kako je nekad bilo. Momin tekst je i dan danas savremen i treba da se igra. Tako sam nastavila da igram rimejk Ane i da se sećamo Mome Kapora.

Igrali ste u Belim lavovima Lazara Ristovskog. Decenijama ste u glumi, ali ste se tek, reklo bi se, nedavno pojavili na filmu. Šta se dogodilo da je bilo potrebno toliko godina?

Zato što me je, kada sam došla u pozorište Boško Buha, Gordan Mihić pozvao da snimam Kamiondžije.

Jedno od mojih pitanja se tiče upravo Kamiondžija.

Da, tada su već rekli da ću biti njihova Džulijeta Masina. Trebalo je da budem jedna vrlo popularna osoba. Međutim, u našem pozorištu počeo je da se radi “Goli kralj”, a trebalo je da dođem na prvu probu gde nisam imala ni tekst. Upravnici sam rekla da ne mogu da dođem na probu, jer snimam. Ona mi je odgovorila – snimajte, ali dođite po radnu knjižicu sutra. Morala sam da izaberem. Izabrala sam pozorište. Pavle Vuisić se jako naljutio, kao i Gordan, jer im odlazi glumica. I zaboravljena sam. Mnogo sam radila u pozorištu, bila sam posvećena. Podsetiću da sam odigrala preko 4.200 predstava. Ne bih imala vremena da igram na seriji. Ali i dan danas sam srećna!

Nije Vam žao zbog takvog izbora?

Ne! Uvek kažem da sam najsrećnija glumica na svetu. Pre nego što sam kod Laze (Lazar Ristovski) igrala, igrao se ponovo “Goli kralj” zbog kojeg sam morala da napustim snimanje Kamiondžija. Tu sam imala ulogu Ministra nežnih osećanja za koju sam dobila Zlatnog ćurana, Nagradu Gite Nušić-Predić, u Kotoru nagradu na Dečijem Festivalu, u Banja Luci… Znači, nešto se dogodilo i posle toliko godina i dobro je što sam napravila takav izbor. To je neka interesantna veza. Napustila sam tada snimanje, ali su me kasnije opet dočekale nagrade.

Kakvi su Vam utisci sa tadašnjeg snimanja filma?

Bilo mi je čudno, ali i sve interesantno. Mira Banjac mi je pomagala, bila je vrlo kolegijalna. Bilo mi je lepo sa svima njima. I kasnije su me na premijeri i predstavljali kao Džulijetu Masinu.

Šta Vas je toliko dugo zadržalo u pozorištu?

Sve. Život ceo. Igrala sam najlepše uloge, od Pepeljuge, preko Biberčeta, do Pinokia… Igrala sam i muške i ženske uloge. U mom pozorištu zato nema niko veći broj izvedenih predstava. To je bilo neko moje detinjstvo, koje inače nije bilo veselo. Tu sam imala veselo detinjstvo. I deca! Obožavam decu. Treptim kada čujem decu da dolaze, da se smeju, da navijaju. Ja sam najsrećnija glumica na svetu!

S ozbirom na broj decenija provedenih u glumi i u pozorištu, možete li da napravite razliku između glume i pozorišta nekada i sada? Šta je to što je drugačije danas u odnosu na godine kada ste počinjali sa glumom?

Kada sam gledala pozorište, dok sam još bila na akademiji, žudela sam da dođem tu, jer sam videla da se igra tako istinski. Uvek su nam govorili da kada igramo za decu da igramo kao za odrasle i još bolje nego za odrasle. To je bilo poput ruskog pozorišta, jer su nam tadašnji reditelji i došli iz Rusije, studirali su tamo. Oni su radili po modelu da je to bila ‘glumačka zavera’. To je umetnost pozorišta – kad svi gorimo, da se sve odbaci i da se samo misli na izvođenje i onda to blista. Sada je malo dugačije. Prihvatam novo, volim što su glumci slobodni da se oprobaju u više uloga, ali jeste razlika velika. Sada su predstave – projekti. Tu igraju divni glumci, ali svi su mnogo zauzeti. Sa druge strane, meni to daje za pravo da iskoristim svoju slobodu – da učim ruski, da učim predstave na ruskom, da sama od sebe stvorim nešto. Trebalo bi da se uklopimo u to na neki svoj način.

Uporedili ste glumu nekad i danas. Ono što ipak često čujemo od glumaca jeste da im je teško.

To je bilo i nekada kada su govorili – ‘evo dolaze glumci, sklanjajte veš’. To je večito tako. To je naša sudbina. Ne možete se obogatiti. To retko ko može. To da je teško – meni je to radost. Kako može radost i ljubav da mi budu teški? Ne može. Uostalom, uvek sam volela ono što je teže. Volim da mi je nešto teško i da to prevaziđem. Možda je nekad i teško stati na scenu, nekome da počne, zavisi kako ko oseća. Ali, ja sam uvek treptala od sreće da izađem na scenu.

Trenutno Vas inspiriše rad na ruskim klasicima i izvodite njihova dela. Već učite ruski. Šta vas fascinira u tome osim, na primer, jezika?

To što je to teško. Ovo, na srpskom, meni je sve lako. A sada je dodatni izazov da to isto na ruskom odglumim. Da govorim Dostojevskog na ruskom, ali da to teče kao što teku Beleške jedne Ane, ili bilo koji drugi tekst… To je to. Mene to što je teško uzbuđuje da prevaziđem.

Šta je Vaša poruka budućim glumcima?

Da vole to što rade, da vole svoju umetnost, da ako su sebe našli tu, da ne odustaju nikad, da idu za lepotom i da rade! Mnogo da rade! Da nikad ne kažu da je nešto teško, jer to što je teško – to je lepo kada ga prevaziđete i pobedite!