Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Zašto tražimo ženska prava? Žena i politika” iz izdanja lista od aprila 1920. godine.
***
U formiranju našeg političkog života, nailazi se na ukrštanje sasvim suprotnih ideja i to sa takom žučnošću da gubi karakter idejne borbe i dobija izgled borbe grupa na vlasti. Pojava žene u tom momentu je sasvim suvišna kad ne bi bila spontana težnja da se popuni praznina koja je zanemarena. Jer ako posmatramo razvijanje ženskog pokreta, videćemo da težište ne pada na imanje političkih prava radi njih samih, već radi prava na učešće žene u celom poslu, koji se obavlja van porodice.
Politička su prava sredstvo kojim će se sačuvati ženski elemenat pri prelaženju kulture u nove forme, i zaštiti žene pred tim: da se njena sfera uticaja ne isprazni, da njen sadržaj života ne zakržlja i njeni interesi, koji u jednom društvu, osnovanom na zastupanju interesa, ne ostanu bez predstavnika i budu potisnuti, a time bude ukočen njen položaj i mogućnost za razvijanje.
Žena je stub porodice, ali to ne znači da ona treba da ostane samo u kući, jer uslovi za egzistenciju porodice više su izraz spoljnih prilika nego što zavise od žene kao stuba njenog. Ako je velika skupoća, prihodi nisu pravilno raspoređeni; ako vaspitanje omladine ne ide pravilno zalud će žena kršiti ruke i očajavati u kući. Ako hoće da pravilno sve ispuni mora je se i ticati ko vodi komunalnu politiku, prosvetnu, zdravstvenu i spoljnu. Zar se nje ne tiče šta se radi u opštini ili kada se objavi rat?
Danas se njena sfera uticaja postepeno prazni i njen život zakržljava. Ona se smatra neodgovornom za sve to i svoju sposobnost traži na izmišljanje luksuza i lakih zabava i upotrebljava svoj ekonomski i društveni položaj. Međutim sa njenim učešćem moraju se popraviti uslovi za egzistenciju porodice i vaspitanja omladine. Da je to tačno imamo primer, da su žene, u zemljama gde imaju politička prava, svoju akciju upotrebile na suzbijanje dečjeg rada u fabrikama. Na suzbijanje trgovine alkoholom i duvanom, i opasnih uživanja kao: kockadžinice i zakonom zaštićena ljudska zadovoljstva, koja trud majki, oko zdravlja i moralne snage njihove dece, sasvim osujete. Materinska politika traži da država pomogne porodici da bi ispunila svoje različite zadatke, isto se tako bori protiv svega što ometa, koči i otežava trud i staranje porodice. One su imale i drugih ciljeva prema svojim političkim ubeđenjima, ali su nekolike oblasti zadržale kao svoje sopstveno polje rada: vaspitanje i zaštita dece, ishrana, zaštita matera itd.
Rad tih predstavnika žena, gde su žene kroz pravo glasa u masama učestvovale u izradi zakona i gde se u većini bile majke, najviše je upravljen na zaštitu opštih ženskih interesa a ne pojedinih profesionalnih. Sasvim je razumljivo da su i žene sa profesijama, pošto su aktivno učestvovale u izborima, postigle svoje zahteve, ali je to bilo sporedno.
Isto se tako brojevima da utvrditi da učešće žena u policiti posle kratkog vremena nije ustupalo učešću muškaraca. U Norveškoj je pri prvim komunalnim izborima glasalo 91,2% žena prema 41% ljudi, dok je pri drugim bilo već 26% žena, što znači polovinu. To je bilo u selima. U varošima se učešće žena penje od 48 do 62%. Pri izborima za parlament, koji se vrše sa većom agitacionom živošću, učestvovalo je isto toliko žena kao i ljudi – 74% jer po norveškom izornom zakonu pravnih glasača ima samo 3/4 stanovnika.
U zemljama gde već od dužeg vremena žene imaju politička prava odnosi stoje ovako:
Novi Seland 84 prema 82
Novi južni Uels 72 ” 69
Zapad. Australija 67 ” 66
Kineland 76 ” 75
Zabluda da žena neće politička prava ovim je pobivena. Njoj su ona potrebna i umeće ih upotrebiti. Kultura i politika su do sad bile privilegije muškaraca. Nauka i umetnost su bili samo za muškarca, žena se mogla tim koristiti kao njegov pratilac, njegova sena i njegov rob. Sa velikom je borbom ženi dopušteno da dođe na univerzitet, jer ko nauči da misli taj neće više biti rob. To bi bilo poslednje buđenje svesti i poslednje ropstvo. Politička prava treba da joj budu sredstvo da dođe do potpunog oslobođenja. I kao što su znali da kad žena počne da misli, neće više dozvoliti da je smatraju za niže biće, tako su isto svesni da će davanje političkih prava ženi izazvati velike promene i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici, u unutrašnjem uređenju društva i porodici. Ženi se ne daju politička prava ne što neće umeti da ih upotrebi, već baš zato što će umeti, a to je razlog da ih mi tražimo.
Ruža Stojanović
***
Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:
Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.
