U Ženskom pokretu: O ženi muslimanki

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “O ženi muslimanki” iz broja 5/6 iz 1922 godine.

Našim oslobođenjem i ujedinjenjem rešilo se mnogo pitanja, a u isto vreme mnogo se otvorilo. Mnoga nacionalno-politička pitanja, naročito ona spoljne prirode prestala su da postoje kao problemi, ali su zato pred nama mnoga pitanja unutarnja, kulturna i humana, koja ne samo nisu rešena nego nisu ni dodirnuta. Među ovakva pitanja, koja nisu još ni dodirnuta ide i pitanje naše sugrađanke muslimanske vere – a to je pitanje i problem muslimanke.

I ako je ovaj problem neobično delikatne prirode, i ako je neobično komplikovan, mi ćemo pokušati, da ga bar malo nagrizemo i da bacimo malo na njega svetlosti, da bismo na taj način prineli svoj dužni deo a i da bismo svratili pažnju onih koji su pozvani, da se i ovim problemom pozabave, pa da mu dadu pravac pravog i dobrog rešanje, kako zahteva pravda i moderno vreme.

Građana muslimanske vere ima u našoj državi od tri različite nacije. Jedni su naši Srbo-Hrvati, nastanjeni u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, Starij Srbiji i nekim delovima Makedonije; drugi su Aarnauti u nekim delovima Stare Srbije i Makedonije, i treće su Turci razasuti, mahom po varošima dveju pokrajina. Onih prvih ima najviše, oni govore čisto sprski, ne znaju turski i imaju vrlo mnogo srpskih vrlo starih običaja, ima naravno onde, gde je mešanje s Turcima bilo vrlo malo ili nikakvo, a tako je u Hercegovini i Bosni.

Kako nas ovde ne interesuje samo žena muslimanske vere – muslimanka, mi ćemo sada samo nju da promatramo, da prikažemo njezinu sredinu u kojoj raste i iz koje izlazi kao i da iznesemo kako novo vreme traži i od nje da se prilagodi opštem duhu vremena i novom načinu života.

Filozofija i doktrine jedne religije ostavljale su uvek vidan pečat svoj na svojim pristašama, da se ovaj mogao uvek zapaziti pored njihovih odlika rasnih i nacionalnih. Filozofija i doktrine Islama udarile su svoje obeležje i na našim muslimankama, pa one imaju pored svih osobina svoje rase i svoje nacije još i specijalne osobine kao muslimanke i tim se razlikuju od svojih sugrađanki pravoslavnih i katolkinja. Da bismo što bolje upoznali muslimanku mi ćemo se sada pozabaviti svim ovim momentima, koje je uneo u njihovu dušu, njihov mentalitet i njihovu sredinu, Islam kao vera.

Najpoznatiji fakat kao najvidniji znak, koji pravi razliku između muslimanke i žena drugih vera jest mnogoženstvo muslimana i skrivanje (zabuljivanje) njihovih žena. Kako misli zapad i uopšte nemuslimanski svet o mnogoženstvu, mislim da ćemo najbolje pokazati kad citiramo Bebla, koji kaže: “Poligamija je ne samo protivna našim običajima, nego je u svakom slučaju za ženu pravo poniženje”.

Pored uveliko uobičajene na zapadu nezakonite poligamije, ovako je mišljenje i ovakav j epojam zapadnjaka o ženi i to čini u njihovim očima Islam i njegovu zakonitu poligamiju upravo odvatnim. Da se ne bismo udaljili, mi ćemo se ovde držati samo islamske poligamije, objašnjavajući je citatima iz Korane. (S. V 3) “Ne oženi se od žena koje ti se dopadaju, nego sa dve, tri lii četiri njih, na taj način imaš najmanje bojazan da ćeš biti nepravičan”. Pre islama i pre Muhameda kod Arapa je bio običaj, da svaki mušakarac može imati neograničen broj žena. Islam ih sada svodi na četiri i nijedan musliman ne sme imati više od toga broja zakonitih žena. Muhamed nije sveo taj broj na jendu ženu, poznavajući dobro prirodu čoveka, a naročito prirodu Beduina, ali je odmah nastojao da ublaži samu poligamiju od četiri žene (S, IV 3) “Ako se bojiš da nećeš moći biti pravičan, ne oženi se nego sa jednom ženom” (S IV 23) “Budite obazrivi i dobri u postupanju sa njima (ženama)”: Sem ovoga da bi još dalje ublažio mnogoženstvo, on zakonski sili muža, da pokaže sasvim jednaku pažnju prema svojoj ženi i da svakoj dade poseban stan. Ako muž ne učini tako, žena okrnjena u pravu može da se tuži sudu i da dobije zadovoljenje.

U svim zemljama uopšte zakon u saglasju s verom daje čoveku više prava nego ženi. Ne treba ništa nego uzeti srpski građanski zakon, ne videti kako se tretira žena, a ovako je u svim zemljama gde se zakoni donose pod ma kakvim uticajem crkve. Islam prema običajima zemlje gde se rodio, čini istu tu nepravdu ženi. To dokazuju mnogi detalji iz korana i islamske tradicije t. zv. hadisa. Vodeći računa o prirodi muškaraca poligamija se dopušta principijelno, ali, kako videsmo iz gornjih citata, odmah je sputava i ublažava u detalju. Pre Islama žena je bila kod Arapa u rangu robinje, oni su često ubijalu svoju žensku decu. Islam to najedanput preseca i diže ženu iz ranga robinje, čini je slobodnom i podiže joj dostojanstvo. (SXXXIII 50): “Nek ne budu nikada žene vređane i neka budu zadovoljene onim što im pružate”. Pa ne samo da Islam naređuje da se žene ne vređaju i da se sa njima lepo postupa , nego im se daje udela u nasleđu; S. IV 12) “Bog vam naređuje da delite dobro vašoj deci, muškom detetu deo koliko za dva ženska deteta”: “Kad žena umre bez dece, muž nasleđuje jednu polovinu njezina imetka a kad umre muž bez dece, žena mu nasleđuje jednu četvrtinu imanja (SIV 12).

U braku muž je dužan izdržavati ženu a ona, ako ima svoga ličnog imanja, potpuno slobodno raspolaže njim bez obzira na muža, ne dajući njemu ništa od toga i ne izdržavajući njegovu ni užu ni širu familiju. Ova obaveza muževljeva da mora sam da izdržava ženu, gde mu je još zabranjeno, da je sili na makakav rad, a naročito na rad, koji joj ne dolikuje prema njezinom društvenom položaju, ova obaveza još je jedan vrlo jak momenat više, koji otežava mnogoženstvo, te to čini upravo privilegijom jakih, zdravih i bogatih ljudi.

I Islamu brak nije nikakva sveta tajna, pa ne samo da nije to, nego on nema nikakva verska karaktera. Zato se brak sklapa vrlo lako i bez ikakvih verskih procedrua. To je prosto ugovor između mladoženje i udavače, gde se ova obavezuje na apsolutnu vernost i odanost, a on da će vršiti kako treba sve dužnosti njezina muža, domaćina i branioca. Ugovor se pravi pred četiri svedoka, koja ga potpisuju i nose nadležnom sudiji, da ga ovaj zavede i učini javno-pravnim. Pored gore pomenutih obaveza muž se u ugovoru mora uvek obavezati da će ženi isplatiti ugovorenu sumu, koju joj može odmah isplatiti pri sklapanju ugovora, a mora, ako dođe do razvoda braka. Ovaj novac se zove mehr. Ako bi muž ženu maltretirao, ili je ne bi dostojno prema njezinom društvenom položaju izdržavao, ili ako ne bi mogao da ispunjava dužnosti muža, žena može da povede pred sudijom brakorazvodnu parnicu i da je dobije. Muž opet radi tih silnih materijalnih obaveza ima neogračičeno otkaza braka i može ga otkazati kad god to hoće, samo ako može odmah isplatiti onu ugovorenu sumu (mehr). U slučaju razvoda muž je obavezan da ženi preda sve njezino imanje, pa i ono, koje joj je sam poklonio: (S IV 25) “Kako da im oduzmete darove, koje ste im učinili, kad ste bili vezani najbliže jedno s drugim i kad ste im dali svoju svečanu reč”. (S II 233) Razvedena žena čeka tri meseca. Dete, ako ga ima hrani dve godine primajući od muža izdržavanje, ali ovaj može dati na hranu dete na drugu stranu, ako mu je to bolje.”

Inače, žena drži decu kod sebe od njihove sedme godine, a posle toga prelaze pod vlast očevu i ovaj ih je dužan da hrani, dok se muška dece ne osposobe da se sami izdržavaju, a ženska dok se ne udaju. Jedino je olakšica ocu pri tome da ima pravo uzimati od imanja dečijeg, ako ga ova imaju, onoliko, koliko je potrebno za njihovo izdržavanje, ali je ovo sve uz kontrolu sudije.

(S II 230 i 231) “Otpuštena odnosno razvedena žena može da ostane u kući muževljevoj, gde treba da bude tretirana s pažnjom”. Naravno ovo je za vreme onoga roka od tri meseca. Iza ovoga roka žena je potpuno slobodna i može se odmah udati za koga hoće. Ovaj rok od tri meseca, mora da proteče od dana razvoda braka do nove eventualne udaje, uzet je, da bi se znalo čije je dete, ako bi žena slučajno bila u drugom stanju, pa da bi se tako znalo čije će ime da nosi i ko mora dete da izržava.

Ako bi se muž i žena hteli nanovo da međusobno venčaju iza potpunog razvoda braka, to se može samo onda, ako se ta žena venča sa drugim mužem, pa se s ovim drugim razvede (S II 230).

Prema duhu Islama i prema običajim njegovim, žena nema druge zadaće nego da se uda i da kao domaćica vodi kućanstvo i vaspitati decu. Kako je opet ženidba u Islamu gotovo obligatna, što se vidi iz toliko mesta u koranu gde se vrlo mnogo i direktno preporučuje ženidba, ne ostaje gotovo nijedan musliman, a da se bar jedanput ne oženi. Nema položaja niti društvenog niti crkvenog u Islamu, koji traži da se ljudi ne žene. Jedini izuzetak u ovome čine oni, kojima je tako zdravlje, da bi bilo opasno da se ožene. Radi ove obligatnosti ženidbe, vrlo su retke u celom islamskom svetu usidelice i neudate stare devojke. Pa ne samo da se devojke poudaju nego vrlo retko ostane udovica ili raspuštenica a da se ne uda. Videli smo kako se u Islamu lako razvodi pa radi toga raspuštenica nema na sebi nikakav žig sramote, kao što to često biva kod nemuslimana, pa ona vrlo lako nađe čoveka, kojem se dopada, kad se već nije mogla da dopadne svome bivšem mužu.

Ovde smo izneli ona fakta o mnogoženstvu koja nas mogu da interesuju u našoj državi. Nećemo ovde da spominjemo citate i misli korana o konkubinatu i vezi muževa s robinjama, jer među muslimanima u našoj državi nema običaja da se uzimaju konkubine, a i robinje su prestale otkako je otišla iz naših krajeva muslimanska država, pa nema pograničnog čarkanja i zaboravljanja.

Pošto smo izneli ono što nas interesuje o monogženstvu u Islamu, sad ćemo da pređemo na onu najvidniju spoljašnju razliku između muslimanke i druge žene, a to je sakrivanje muslimanke ili kako se to obično kaže zabuljivanje.

Zabuljivanje žene je vrlo staro, ono je mnogto starije nego je Islam. To je naročito bilo rašireno kod mongolskih naroda, ali nalazimo tragova tog običaja i kod starih Grka, kod kojih je n. pr. mlada bila pokrivena tri dana belim velom i tek treći dan žrtvujući velo božici Heri, mogla je da pokaže slobodno svoje lice. Kod Rimljana nalazimo znake tog običaja, kad su pokrivali mladu crvenih velom (flameum). Naročito je bio razvijen ovaj običaj kod starih Persijanaca, kod kojih ne možete nigde da vidite na njihovim spomenicama, koji su preostali, da se pokazuje Persijanka pri javnim svečanostima i ceremonijama. Njihov kraljevski dvor bio je sastavljen od odelenja za muške i odelenja za žene, gde se ovaj poslednji naziva “anderum”. Kako je i inače persiska civilizacija i njihova kultura vrlo mnogo delovala na Islam, a naročito na formaciju islamskog društva, sigurno je i harem njihova porekla koji nalazimo kod velikih muslimanskih dostojanstvenika i bogataša. Mi ćemo sada da kažemo, šta kaže o skrivanju žena sam koran i islamska tradicija (hadiv), a polse ćemo, da progovorimo o prilikama kod nas.

Prvi citati Korana, koji se odnose na velo (feredžu) spominju se u pegoj godini po hedžri (S XXIV-31). Naređeno je vrlo precizno da žene sakriju prsa. Žene moraju staviti velo pod razrez na prsima od gornje košulje, da se ne bi videlo grlo i gornji deo prsa. Dalje se ženama preporučuje da žene budu oborenih očiju. S XXXIII-59 “Neka žene prebace svoje gornje odelo” (tj. da njim pokriju lice i ramena). Komentatori Korana kažu da su slobodne žene u početku Islama bile odevne isto kao i robinje. Kako su se mladi ljudi slobodno obraćali robinjama, da bi bila razlika između robinja i slobodnih žena, naređeno je da ove nose i gornji pokrivač i da velom pokriju i lice.

(S XXXII-55) “Žene ne greše, kad govore otvoreno nerastavljenje zastorom sa svojim očevima, svojim sinovima, svojom braćom, svojim bratićima, svojim sestrićima i svojim robovima”. Na osnovu ovih citiranih reči i na osnovu istočnih običaja, a naročito na osnovu starih persiskih običaja žena je skrivena (zabuljena) i odstranjena od društva. Ovo skrivanje žene izvedeno je potpuno po varošima ali po selima nije nigde po celom islamskom svetu potpuno sprovedeno.

Ovakvo fizičko skrivanje žene i njezino odstranjivanje iz društva poteglo je za sobom i religisko-moralno skrivanje. Žene imaju apsolutno jednake verske dužnosti kao i muškarci imaju jednaku dužnost molitve, posta, deljena sirotinji (zekat), hodočašća na meku i dužnost učestvovanja u ratu. U ovoj poslednjoj dužnosti zadaća joj je da brani kućnje ognjište pri potrebi, da materijalno, davanjem svoga imetka, pomaže odbranu domovine, da neguje ranjenike i da potiče ratnike na borbu, istrajnost za veru i islamsku zajednicu. Kako ima jednake dužnosti, žene imaju i jednaka prava, i ako se nigde u Koranu ne govori da će one imati onako nešto kao muškarci kao n. pr. hurije (rajske lepotice). Ova ženina prava na raj zaključuju se po pobožnosti i predanosti veri samih Muhamedovih žena, jer ne bi one bile tako pobožne, da nisu imale sigurnosti da će za to biti nagrađene rajem u večnom životu. Pravo žena na raj zaključuje se i po nekim rečima Muhamedovim kao n. pr. : “Ako žena izgubi tri mala deteta, ova će deca biti ograda između njihove majke i pakla”. Ako neće biti u paklu onda mogu biti samo u raju, jer u čistilištu se ostaje samo privremeno. Izvesni komentatori Korana o tradicije (hadisa), tvrde da će pobožne žene biti hurije (rajske lepotice), koje su obećane pobožnim muškarcima u raju.

Pa ako žene imaju dužnosti, da se mole, one ne iud u džamiju, a ako idu, to je vrlo retko, a i to retko čine samo žene, koje su već izgubile svoje ženske draži. Ženama se nigde ničim ne zabranjuje da idu u džamiju, a one ipak ne idu, a to znači da je na to delovalo njihovo fiizičko skrivanje. Isto tako se to vidi kod pogreba. Kad se zakopava žena, dok se sprema da se telo snese sa nosila i dok se spušta u grob, drži se zastor, što se ne čini pri pogrebu jednog muškarca.

Žene se ne bave ni trgovinom niti drže kakvu radnju, a kad idu da što kupe idu zabuljene. (S V 36) “Neka ljudi budu koji će dobijati…” Zabuljivanje i skrivanje žene učinilo je da one ne učestvuju ni pri kakvoj javnoj svečanosti, one to gledaju samo sa strane, ili ima posebna svečanost za muške a posebna za žene, kao na pr. pri svadbi, obrezivanju sinčića i t. d.

Pored svega ovoga, pored svih zabuljivanja, bilo je i ima i sada znatan broj muslimanki, koje su igrale vrlo veliku ulogu na političkom, literarnom i naučnom polju. Prva je jedna taka bila Aiša ćena Muhamedova, koja je držala mnoge političke govore muslimanima protiv Muavije osnivača dinastije Omejevića. Ona je čak vodila vojnu i bila jednom zarobljena u samoj borbi u prvim borbenim redovima u t. zv. Kamilinoj bitci, koje se tako prozvala jer je Aiša jašila na kamili za vreme borbe pa je tako i zarobljena. Ona je isto tako učinila mnogo na sakupljanju Muhamedovih izreka (hadidža), bez kojih se ne bi mogao da razume koran. Radi ovoga je ta žena prozvata imenom “Umul-muminim” (mati pravovernih). Dalje u svim vremenima, na svim muslimanskim dvorovima, u svim njihovim intrigama svuda nalazite prste ove ili one muslimanke, doduše redovno kao u nekoj pozadini, ali uvek kao glavna os, oko koje se sve okreće. Jedna od nji uspela je da postane pravim vladarom za vreme Mameluka u Egiptu. Španija je pod Arapima – Mavrima imala ceo niz muslimanki pesnikinja, književnika i dobrih mediciniara. Pod Muktedirom, jednim od Abasovića, bilo je žena, koje su vršile funkcije sudija. U početku pokreta jednog čuvenog reda pobožnih ljudi zvanih Sofija, bilo je muslimanki, koje su kao članice toga reda odale se samo služenju Boga. Ima ih mnogo poznatih kao svete “dobre” kao n pr. gospođa Nafisa, poreklom od Alije zeta Muhamedova, koju je kao učenu ženu neobično cenio čuveni doktor islamskog prava i osnivač jedna grane muslimana sunita. Veliki Imam Šafi. Kod muslimana turskog porekla naročito je poznata kao inteligentna žena maćeha sultan Bajazita Muhve, koji je nasledio Murata kosovskog na turskom prestolu. Isto je tako poznata Rakselamo žena Sulejmana Velikog, koja je naročito čuvena radi svoje vrlo interesantne prepiske sa ženom persiskog Šaha.

U današnje doba je na velikom glasu Fatima-Alije hanuma, poznati romansijer, njezina su mnoga dela prevedena na evropske jezike, a jedan njezin roman, pod naslovom “Razgovor” preveden je na srpski u revijij “Beharu”, koja je izlazila u Sarajevu. Druga muslimanka, koja se danas odlikuje visokim političkim položajem jest gospođa Halida Edib, koja je bila aktivni ministar prosvete u nacionalnoj revolucionarnoj vladi u Angori.

Hasan Rebac

(Nastaviće se)

***

Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:

Iz Ženskog pokreta: Uzrok moralne nejednakosti između ljudi i žena

Književni pregled iz 1922: Moklerova dela i polemika o prostituciji

Zakon o advokatima i žene

“Nova pojava u našem društvu”: Promena vere radi ponovne bračne veze

Oslobođenje žene

Prava žene u porodici

Prava žena neće se izmoliti predstavkama već organizovanom i energičnom borbom

Mogu li žene doći na univerzitetsku katedru?