U Kotoru promovisana antologija o srpskoj književnosti na KiM od 2000. do 2020. godine

U organizaciji Matice Boke , u prisustvu šest zastupljenih autora, arhijerejskog namesnika kotorsko-tivatskog, protojereja Nemanje Krivokapića, predsednice SO Kotor Maje Mršulje i potpredsednika Opštine Kotor Siniše Kovačevića, 9. septembra je u riznici Srpske pravoslavne crkve pri hramu Svetog Nikole u Starom gradu, održana promocija antologije „Neodoljiva teškoća postojanja. Srpska književnost na Kosovu i Metohiji (KIM) 2000-2020“, priređivača Aleksandra Dunđerina.

Izdavač je „Alternativna“, iz Kosovske Mitrovice, a kako se čulo na promociji, knjiga Neodoljiva teškoća postojanja rezultat je Dunđerinovog desetogodišnjeg proučavanja srpske književnosti na Kosovu i Metohiji.

„Prethodili su joj brojni tekstovi štampani u knjigama, umetničkoj periodici i naučnim zbornicima, kao i prilozi objavljivani tokom 2019. i 2020. godine na portalu Alternativna o srpskim književnim stvaraocima koji su, po mišljenju Aleksandra Dunđerina, obeležili prve dve decenije XXI veka na Kosovu i Metohiji. Ova antologija prilika je da se šira javnost upozna sa do sada neprimećenom raznovrsnošću i bogatstvom savremene književnosti na Kosovu i Metohiji. Takođe, Neodoljiva teškoća postojanja trebalo bi da ukine i neke predrasude i stereotipe o kosovskoj književnosti pisanoj na srpskom jeziku, te da pokaže kako ona, i na tematskom i na formalnom planu, poseduje autentičnost i samosvojnost, i predstavlja originalan doprinos ukupnoj nacionalnoj literaturi”.

Antologija Neodoljiva teškoća postojanja pored obimnog predgovora (studije) o srpskoj književnosti na Kosovu i Metohiji nastaloj u periodu 2000-2020. godine, sadrži i tekstove (poezija, proza, drama, esej, hronika) sedamnaest autora sa Kosova i Metohije – Darinke Jevrić, Dragomira Kostića, Slobodana Kostića, Živojina Rakočevića, Žarka Milenkovića, Branke M. Kasalović, Aleksandre Jovičić, Dušana Zaharijevića, Lenke Jakšić Kaksie, Srđana Košanina, Jovice Markovića, Novice Sovrlića, Petra Sarića, Aleksandra Despotovića, Vuka Pantovića, Mitre Reljić i Predraga Radonjića.

“Budući da je osnovni cilj knjige pokušaj da se predstave osnovni uvidi u novovekovnu književnu scenu Srba na Kosovu i Metohiji (koja se, u specifičnim, nekarakterističnim uslovima za XXI vek, formira od 2000. do 2020. godine) u ovu antologiju uvrštena su književna dela samo onih autora koji su u datom razdoblju najveći deo vremena proveli živeći i stvarajući na tom području, bez obzira na to gde su rođeni. Sa druge strane, iako je kriterijum prilikom odabira tekstova koji su objavljeni podrazumevao postojanje uočljivih književnih, umetničkih i estetskih vrednosti, vodilo se računa i o tome da se pokažu stilske, poetske, idejne, ideološke osobenosti i različitosti srpske kosovsko-metohijske literature“, rečeno je u najavi ovog kulturnog događaja.

Na konstataciju da donose jednu svežu i snažnu sliku stvaralaštva sa Kosova i Metohije, Dunđerin je kazao:

„Drago mi je što smo ovde gde se ne osećam kao gost. Objasniću kratko i kriterijume zašto je važno da su autori sa KiM u smislu da žive i dalje borave na KiM u prethodnih 20 godina. To je zato što je Srbima na KiM potrebna književna scena i ako autora tamo nema da borave iz dana u dan, onda ne možemo govoriti o kulturno-umetničkom kontekstu. Drugo, kada govorimo o toj svežini i tom nekom novom momentu u kosovsko-metohijskoj srpskoj književnosti, tu pre svega mislim na nadograđivanje jedne ogromne epske tradicije, svega onoga što verovatno svi mi, bez obzira na to da li smo u Boki ili bilo kom delu nekog srpskog kulturnog prostora, osećamo. Ali, to je mnogo raznovrsnije, jer taj izraz koji se nadovezuje na tu ogromnu tradiciju, na kosovsku misao, na KiM kao mitopoetski prostor, je i te kako obogaćen raznim, i u formalnom i u tematskom smislu, savremenim temama, motivima i mi možemo govoriti zapravo o književnosti koja danas jeste u toku onih osnovnih vrednosti ukupne nacionalne srpske literature, a naravno koje su potpuno u skladu sa nekim tendencijama u evropskoj i svetskoj književnosti“.

Na pitanje Koliko je njegovo „Muško pismo“ vezano za sredinu, ili ima univerzalno osećanje odnosa u svetu, Žarko Milenković kaže:

„Ako na našu sredinu gledamo kao na vrlo patrijarhalnu, onda jeste vezano za sredinu. Šire gledano, mi postajemo neko globalno selo i onda se Muško pismo može shvatiti kao univerzalna poruka. To jeste bio, sada mogu da kažem, i vid provokacije i vid dijaloga sa Helenskim pismom koje je bilo dominantno u jednom periodu u stvaranju autorki, pa je to, ovo moje Muško pismo, negde htelo da pokaže i ukaže na položaj i društvenu ulogu žena u tom dominantno muškom svetu, ali na jedan obrnuti način“.

Kada Vi, kao doktorand književnosti pogledate ovu antologiju, da li ste ponosni ili ne na scenu kojoj pripadate?

„Naravno, ja sam ponosan na scenu kojoj pripadam, jer je ta scena zaista svakim danom, kako se upoznajem sa različitim delovima i krajevima u kojim živimo i stvaramo, na neki način smo i vrh književnosti i zaista mi je zadovoljstvo da sa ovim ljudima i razgovaram i da ih uopšte poznajem. Što se tiče antologije ona zaista, kompletno sa predgovorom koji sistematski obrađuje, vrednuje i metodološki predstavlja vrlo značajnu studiju o književnosti KiM, srpske naravno i može se smatrati nezaobilaznom svakom daljem proučavaocu ove književnosti“ – kazao je Milenković.

Ivana Vanovac je govorila o tome koliko je poseban stil pisanja autora sa KiM:

„Da je poseban nešto spektakularno, ne bih rekla. Oni svakako savršeno dobro prate sve svetske, evropske, regionalne ili usko nacionalne trendove u literaturi, tako da tu, ja mislim, nema nekih većih odstupanja. Ono što je možda primetno kod njih jeste ta snaga motiva. Znate, na Kosovu je sve jače i koncentrovanije nego bilo gde“.

Čini se direktnom veza sa tradicijom. Da li je reč o čuvanju vatre ili nedostatku životnog prostora, daha, iskustva, mimo tragedije, životne opasnosti i neizvesnosti?

„Ima tu tradicije, ali na Kosovu tradicija podrazumeva sve ovo što ste naknadno isčitali. Kad iz nekih drugih krajeva posmatrate i slušate kosovsku priču, ono što mi nazivamo kosovskim mitom, kosovskim zavetom, mi smo na Kosovu shvatili da to nije jedna lepa, romantična pričica, da je to jedan mnogo ozbiljniji životni koncept. Mi kosovsku misao živimo i to nije nimalo jednostavno. Kada je reč o stvaralaštvu, mi na Kosovu, kod svih tih velikih strahova, svih tih ludila kojima svedočimo, ja to volim da kažem, ako od toga ne napravite nešto konkretno i lepo, a to umetnost definitivno i jeste, onda ste potonuli“ – kazala je Vanovac.

O tome kako se oteti tragediji u poeziji i da li je obaveza pesnika da bude savest naroda, govorio je Živojin Rakočević:

„To su ta večna pitanja – šta je obaveza pesnika, što je obaveza duhovnika, što je obaveza savesti? Ta pitanja nas muče čitav život, ali pre svega želim da se zahvalim svima za mogućnost da razmenimo neka mišljenja, da imamo dijalog ove večeri. Inače, u nama se sve prelomilo i u jednom trenutku, ’99-te mi smo mislili, kao i čitav svet i naš nacionalni, da nećemo preživeti i zapravo je najveće iznenađenje da postojimo i to je osnovna stvar. Postoje dva nivoa na KiM gde se uliva i tragedija i sreća i ljubav i misao i umetnost i kultura. Prvi nivo je naravno duhovnost i drugi kultura. Ako nema stvaralačkih ličnosti oko Gračanice, Dečana, Patrijaršije, Ljeviške, to će brzo postati gomile lepo složenog kamenja i kupiće ih turisti. Uz svu silu koju mi možemo ulagati, to će se desiti, kao što se desilo sa većim simbolima, ako nema stvaranja, ako nema kreativnih ličnosti, ako nema života, stvaralačkog života. Zato je ovaj susret nama jako važan. Mi se nalazimo u gradu za koji mi smatramo da nas savršeno razume, jer mi njega vidimo na freskama u Gračanici. Kotorski i primorski majstori Srednjeg veka su bili u Dečanima… Mi se često šalimo – pa ko je slikao one sipe i hobotnice po gračaničkim zidovima, do naši primorski majstori. Ali, osnova je kako smo u srednjem veku tako dobro komunicirali i kako je moguće da u doba savršene komunikacije, tako dobro ne komuniciramo i kako je moguće da gospari ovoga grada ne mogu krenuti putevima Fra Vita Kotoranina i kako se ne mogu sresti sa nekim episkopom Danilom našega doba i razgovarati, kako treba da izgledaju Dečani. Njih dvojica su bili prijatelji, to sigurno znamo. Samo iz prijateljstva i ljubavi može se napraviti savršeni spoj kakav je napravljen u Dečanima. I to je najsavršeniji, prvi spoj naše kulture. Hvala i jednom Kotoraninu koji je otkrio Dečane posle rata, Ristu Kovijaniću, čestitom, vrednom, predanom, trostrukom logorašu. Vašem Ristu koji je nama otkrio Dečane. Nama koji živimo pored Dečana. To su te dubinske veze stvarajuće kulture. Ako ta kultrua odavde ne šalje mlade ljude da siju među freskama u Gračanici, Dečanima ili Arhangelima u Prizrenu, te veze će biti trajno narušene. Ova antologija govori da smo živi stvaralački“.

Na pitanje o preovlađujućem stanju duha, Novica Sovrlić je kazao:

„Mi koji smo ostali tamo da živimo, ne zalazeći uopšte u političke vode, nismo ničiji, kako je Petar Kočić pisao u svojoj sjajnoj pripoveci. Nismo ni Davidovi, ni carski, ni spahijski. Ne znamo čiji smo, ali smo svoji na svome. Zato na kraju ja u pesmi poručujem – nisam ničiji, u Nigdini. Strašno, ali je tako”.

Nekako nestaju antologije kao vrsta izdanja, a ova obuhvata samo jedan region, ljude skoncentrisane na jedan život neizvesnosti. Zašto je važna?

„Važno je da se piše, da se stvara i da mi svojim pisanjem upozoravamo svet, javljamo se da smo živi i da postojimo i stvaramo u uslovima kakvi god da su. Možda je to naš tamni vilajet, ali mi se u njemu snalazimo i ne kukamo. Borimo se da svakim svojim slovom ukažemo svetu koliko greši kada smo mi u pitanju, ali svet ionako ima premalo sluha za naše stradanje i ne bavi se pitanjem malih naroda. Ali, ja verujem u Gospoda Boga, verujem da će pravda i ljubav koja preovlađuje u našim stihovima dopreti do njega i da ćemo mi izaći, kao što smo i uvek kroz istoriju izlazili, kao jedan slobodarski narod, a mi o slobodi i nadi pevamo”, kazao je Sovrlić.

Miljana Dunđerin je kao dizajner naslovne stranice postavila portrete književnika:

„Kao saće ili kao sunce, tu je zatvoren žuti krug na naslovnoj, kao sjaj zaokruženosti ili kao opkoljenost. Ima simbiolike. Ovi ljudi jesu svetlost koja dolazi u vidu pisane reči. Žalosno je što neki od njih nisu sa nama zato što prosto više nisu živi, neki nisu mogli da budu tu, a kada biste zasebno upoznali sve te ljude, videli bi kako oni isijavaju svojim talentom koji imaju i moj zadatak je bio da kod dizajna to na neki način uokvirim. S obzirom na to da je tu više portreta to je bilo jako teško, ali Božjom promišlju je došlo do tog žutog kruga na sve te portrete i pokazalo se kao dobra simbolika, Svako isčitava onako kako želi“.

Prisutne je na kraju pozdravio potpredsednik Opštine Kotor i predsednik Skupštine Matice Boke – Siniša Kovačević:

„Hteo bih da izrazim veliko zadovoljstvo što su naši prijatelji iz južne srpske pokrajine ovde večeras sa nama. Ovo je početak obnove istorijskih veza koje je Boka svakako imala sa KiM. Mi Bokelji, Srbi, pravoslavci i vi sa Kosmeta, imamo jednu zajedničku istoriju, jer smo opstali i ostali Srbi i pravoslavci ispod mnogih ozbiljnih okupatorskih administracija. Želim da kažem i da mi sa tih rubnih područja imamo posebnu potrebu da se uvežemo i povežemo, a kultura je sigurno najjače povezivanje između naših naroda“, kazao je između ostalog Kovačević, najavivši i inicijative Matice Boke za saradnju sa organizacijama sa KiM u narednoj godini.

„Neodoljiva teškoća postojanja“ predstavljena je i u Tivtu, u parohijskom domu Crkve Svetog Save.

Organizatori ove mini turneje su Matica Boke i Udruženje „Šta hoćeš“, a suorganizatori su Srpsko pjevačko društvo „Jedinstvo“ iz Kotora i JU Muzeji i galerije Herceg Novi, a pokrovitelji Opština Herceg Novi, Opština Kotor, Turistička organizacija Kotor i Opština Tivat”.

Program u riznici vodio je novinar Predrag Nikolić.

Tekst: Irena Mačić

Radio Kotor

Leave A Comment

Your email address will not be published.