Tekst: Ana Marija Ivković / Fotografije: Sunčica Andrejević

Proleće, zvečanska tvrđava, priroda koja pupi i budi se. Miris tek procvetalih cvetova drena, divlje jagode, ljubičice; gušteri nemirno pretrčavaju staze do tvrđave, leptiri levitiraju na povremeno jakom vetru. Šetnja do zvečanske šume krepi i zbog pogleda na sitne kuće, objekte, čitav Zvečan u podnožju brda, jer sve postaje malo i nebitno u odnosu na ono što je priroda stvorila. Ipak, lepotu prirode mnogi uništavaju. Pale se strnjišta, a onda izgore hektari livada. Smeće, izlomljena ograda, klupe, bandere – među travom, krošnjama. Deluje da od prirode beskrupulozno uzimamo, da je trošimo. Šta će ostati za nas? Uništena životna sredina, generacije koje ne interesuje nedostatak brige i obazrivosti? Generacije koje ne znaju šta je odgovorno društvo koje bi trebalo da, pre svega, brine o sebi? Odgovornost je na nama. Proleće je, vreme je za buđenje.

Prenosimo vam kroz fotografiju trenutke tokom šetnje do zvečanske tvrđave i nazad. Odabrali smo najupečatljivije: