Bat koraka, disanje usklađeno sa tempom, u vidokrugu samo staza, um miran – stanje je kroz koje prođe svako ko trči duže staze. Smiraj koji se postigne u tim trenucima ne može ništa da zameni. Ko to istinski oseti, više nikad ne prestaje da trči, već pomera granice – staze postaju duže, češće; telo i um neprestano traže još. Istina je da je trčanje ultratrka, maratona, polumaratona postao trend koji retki prevaziđu i nastave da trče. Onda to postaje stil života, rezultati su nebitni; bitnije je da se prevaziđu sopstvene prepreke i pobeđuje strah od neuspeha. Tridesetdvogodišnji Nikola Bojović iz Zubinog Potoka, inače tata dva dečaka, broji četvrtu godinu kao trkač. Jedna od poslednjih trka koju je trčao bio je Drugi zimski noćni polumaraton u Beogradu, sredinom meseca.

Iza sebe ima niz drugih staza – tri Nike trke, dva trail race-a na Kopaoniku, dva zimska polumaratona, ultra trail Bobija, ultra maraton na šest sati… I to su samo neke od trka koje je trčao.

Patike, kretanje, izbor

Početak njegovog bavljenja ovim sportom, kako kaže, poluprofesionalno, počeo je spontano.

“Prvi istrčani kilometar bio je na tartan stazi u Zubinom Potoku, na fudbalskom terenu oko kog je kružna atletska staza. Tu sam osetio to kretanje, slobodu i to da svako može da obuje patike i da počne da trči,” kaže Nikola u razgovoru za Alternativnu Internet stranicu.

Nastavio je sa treninzima, potom je održana prva zvanična trka u Beogradu – Nike run 10 km.

“I, evo, već ulazim u četvrtu godinu kao trkač,” dodaje.

Sreća!

Staze koje je trčao bile su različite – i po dužini, i po onome što je kao trkač gazio. Nekada je to bio asfalt, nekad planinska staza.

Trkači po pravilu uživaju kada su okruženi prirodom i kada prevazilaze prirodne prepreke – drvo oboreno usled vetra, rečica koja mora da se pretrči, a dublja je nego što se očekivalo, strma uzbrdica koja natera na teško disanje i pomisao da se odustane.

O čemu Nikola razmišlja dok trči?

“Gde se to oseća sreća, težim da me te misli vode i nose. Mislim o prirodi, meni dragim ljudima, Gospodu Bogu, o vrhovnoj slobodi koju sam pronašao kroz trčanje,” odgovara.

“Osećaj je neopisiv,” dodaje.

Sloboda i priroda gde sve ima dublji smisao

Nikola je inače radnik opštine, ali svoje slobodno vreme, osim trčanjem, ispunjava i planinarenjem i biciklizmom. Uostalom, u Zubinom Potoku ima svega što je potrebno za aktivan život – jezero, planina, šuma.

“Planinarenje i biciklizam su takođe vid slobode, gde je čovek sam sa sobom i, gde očaran prirodom, drugačije gleda na život oko sebe. U prirodi sve je drugačije, sve dobija dublji smisao,” kaže i dodaje:

“Recimo osećaj žeđi ili gladi – drugačije cenimo vodu, voće, ili to što imamo u rancu. Neke male stvari postaju bitne, dok se povezujete sa prirodom.”

Nikola se sa prirodom povezuje i kad je ona okrutna – zimi.

Na svom Fejsbuk profilu nedavno je podelio video zapis planinske vožnje biciklom.

Istinska želja

Šta ga pokreće i da zimi, na minusu, vetru, snegu – aktivira svoje telo, kada je svima lakše da ostanu kod kuće i provedu vreme u toplini svog doma, pitamo ga.

“Za sve je potrebna volja, ali kad čovek nešto istinski želi, motiv se lako nađe.”

Nikola često tokom trka nosi majicu “Inspirisani nadom”, što je poruka organizacije “Plućna hipertenzija Srbija”. Upravo je na jednoj od trka upoznao ambasadora organizacije, Mirka Glavnića, kao i članove pokreta “Ultra trkač Srbija” koji takođe učestvuju u kampanjama PH-a Srbija.
“Ako već trčim, nije mi teško da nosim majicu organizacije Plućna hipertenzija Srbija,” kaže.