Fotografiije naše fotoreporterke Sunčice Andrejević odavno privlače pažnju kako na društvenim mrežama, tako i na našoj Internet stranici. Beleži pejzaže, scene iz grada i različitih događaja… Na njenim fotografijama zapazićete i životinje – pse lutalice, ptice u krošnjama i na mitrovičkim krovovima… Ipak, inspiraciji tu nije kraj. Pomalo neobično, ali na njenoj prvoj izložbi u Evropskoj kući u Severnoj Mitrovici našle su se fotografije bačenih maski za lice. Ne iznenađuje da maski ima, jer smo i dalje u jeku pandemije, ali iznenađuje da se one sve više, posle upotrebe, nalaze van kanti za smeće, kontejnera, i da je neko to i zabeležio. Naš tim njenu priču o tome kako je počela da fotografiše zna, ali ne zna javnost. Zato, za vas koji još uvek niste pogledali njene fotografije, zapratite je na njenom Instagram profilu, a u nastavku pročitajte više detalja o tome kako je počela sa fotografisanjem, šta je inspiriše, šta najviše voli da fotografiše…

Kako si počela da se baviš fotografisanjem?

U početku je to bio samo jedan od mnogobrojnih hobija. Sasvim slučajno, na nagovor prijatelja, uzela sam fotoaparat u ruke, napravila nekoliko fotografija i istog trenutka se zaljubila. Kasnije sam i sama nabavila jedan i počela više vremena da provodim fotografišući. Zatim su usledili pozivi za fotografisanje. Moram da priznam da me je i nagrada koju sam osvojila dodatno ohrabrila da nastavim sa fotografisanjem, kao i pohvale koje su stizale od prijatelja, poznanika, ali i nepoznatih ljudi.

Jesi li prošla bilo kakav vid obuke za fotografisanje?

Ne. Sve sam naučila, kako se to kaže, u hodu, radeći. Učila sam na sopstvenim greškama. Kasnije sam počela malo više da istražujem i učim putem Interneta. Interesantno mi je bilo saznanje da sam, neka pravila koja postoje u fotografiji, primenjivala, a da toga nisam ni bila svesna. Naravno, još uvek učim.

Šta je za tebe fotografisanje?

Sloboda, pre svega. Osim zadovoljstva koje mi pruža, fotografisanje mi daje slobodu da izrazim sopstvenu kreativnost i da, na taj način, drugima prikažem svet onako kako ga ja vidim i doživljavam.

Da li je fotoaparat nešto što uvek nosiš sa sobom?

Isprva da, a sada najviše volim da ponesem fotoaparat sa sobom u popodnevnu šetnju, jer je to najlepše doba dana za fotografisanje, u fotografiji poznatije kao zlatni sat – pre zalaska sunca, i plavi sat – nakon zalaska.

Šta je potrebno za dobru fotografiju? Kvalitetan fotoaparat ili nešto drugo?

Neophodno je imati opremu, jer bez nje ne možete raditi. Kvalitetan fotoaparat da, ali ne nužno. U tehničkom smislu, za dobru fotografiju potrebno je dobro osvetljenje, što je, ujedno i najbitinija stavka u fotografiji. Na primer, potrebno je da kadar ili makar fokusna tačka bude pravilno i dovoljno osvetljena. Važna je i količina i kvalitet svetla. Isto tako, obavezno je da znate pravilno da rukujete opremom, itd.

I na kraju, talenat ili kako se to kaže – oko za fotografiju. Samo je pitanje koliko će se talenat razviti daljim radom i takmičenjem sa samim sobom. Verujem da je to jedini vid takmičenja koji je zdrav i kojem bi trebalo težiti. Po mom mišljenju, možete imati vrhunsku opremu, najnoviji fotoaparat koji tek što je izašao na tržište, ako nemate talenat i ako niste dovoljno uvežbani da prepoznate kada je pravi trenutak da škljocnete, dobićete kvalitetnu fotografiju ali samo u tehničkom smislu. Zato, fotografije koje nisu tehnički savršene ne bi trebalo da obeshrabre početnike, jer ponekad upravo takve fotografije mogu privući pažnju i ostaviti jak utisak na posmatrača.

Šta te konkretno inspiriše?

Inspiriše me priroda, ali i sve ono što u meni može da probudi emociju, jedan pogled, pokret, itd.

Šta najviše voliš da fotografišeš?

Najviše volim da fotografišem prirodu, pejzaž, životinje, ptice. Ono što mi je fascinatno i što najviše volim kod fotografisanja životinja je njihova iskrenost u emocijama, pogledu, pokretu. Ponekada izgleda kao da poziraju, ali one su prosto to što jesu bilo da ih posmatram kroz objektiv ili ne.

Ljudi potpuno drugačije reaguju kada shvate da ih neko fotografiše i zato se u takvim prilikama trudim da budem neprimećena. Volim da to bude spontano, bez poziranja.

Rekla bih da dajem prednost emocijama, nad dokumentovanjem. Uvek se trudim da uhvatim pravi trenutak, emociju. Možda je, zapravo, to odgovor na pitanje šta najviše volim da fotografišem.

Šta je za tebe umetnost?

Negde sam pročitala da se kroz umetnost najsigurnije može pobeći od ovog sveta i obrnuto. I upravo tako, nekada je to beg od ovog haotičnog sveta, a nekada suprotno, način da se svetu pošalje poruka i slično. Mislim da pojedinac, pogotovo u umetnosti, ništa lepše ne može da pruži ovom svetu nego da bude to što jeste.

Može li da se živi od fotografisanja konkretno na Kosovu?

Generalno, ne. Kosovo je malo i nerazvijeno tržište kada je fotografija u pitanju. Od fotografisanja može dobro da se zaradi, ali ne na Kosovu. Zapravo, zavisi koja vrsta fotografije je u pitanju, ako govorimo o komercijalnoj fotografiji, kao što su svadbe, proslave i slično, onda može pristojno da se zaradi.

Ceni li se autentičnost?

Možda je pravo pitanje – koliko je uopšte ima? Danas je sve komercijalizovano. Živimo u takozvanom konzumerizmu, odnosno potrošačkom društvu, koje, kao takvo, čini mi se, nije pogodno tlo za negovanje autentičnost i u tom smislu, autentičnost nema ko da prepozna i ceni.

Kakvi su planovi za budućnost?

Razmišljam o tome da počnem da se bavim stock fotografijom. Imam mnoštvo ideja, a za to je potrebno vreme i nova oprema.

Hoćemo li možda uskoro da gledamo i ostale tvoje fotografije (koje se ne tiču odbačenih maski) na nekoj izložbi?

Nisam razmišljala o tome, a pošto je ovo moja prva izložba, mislim da je rano o tome govoriti, kao i zbog mera u vezi sa pandemijom koje su trenutno na snazi. Ali se nadam da će biti prilike i za druge izložbe, možda onlajn.

Dodala bih da mi je drago što je moja prva izložba izazvala reakcije kako posetilaca, tako i medija, ali pojedinih. Možda je to zbog toga što je sada fokus na situaciji u vezi sa pandemijom, ali me je ipak izenadilo da jedna ovako aktuelna tema nije izazvala veću pažnju lokalnih medija. Moram da naglasim, da ovde ne govorim o sopstvenim fotografijama, koliko govorim o činjenici da se kroz njih ukazuje na neodgovorno ponašanje naših sugrađana kada je u pitanju životna sredina i nepravilno odlaganje upotrebljenih maski i to u gradu u kojem, složićemo se svi, postoji višegodišnji i višeslojni problem sa odlaganjem i sakupljanjem smeća. Medijska pažnja o ovoj temi važna je koliko i zakonske mere. Moje fotografije sa bačenim maskama širom grada su moj doprinos u borbi za lepšu i zdraviju životnu sredinu.