Većina žrtava rata na Kosovu, u Srbiji i u Severnoj Makeodoniji i dalje traže i čekaju na obeštećenje, istinu, pravdu i društveno priznanje. Većina trpi ozbiljne socioekonomske probleme, suočeni su sa preprekama u ispunjenju sopstvenih prava i nose se sa postratnom traumom – zaključak je nedavno objavljenog izveštaja “Suočiti se s prošlošću, opstati u sadašnjosti: Položaj i potrebe civilnih žrtava rata u Srbiji, na Kosovu i u Severnoj Makedoniji”.

Analiza se bavi čitavim nizom pitanja koja se tiču žrtava rata i njihovih potreba, te ukazuje na dodatna pitanja kojima se treba baviti šire, kao što su depolitizacija ratnih iskustava i misije žrtava, prepoznavanje rodnih aspekata stradanja i specifičnih potreba žena žrtava i preživelih i stvaranje kulture sećanja na nasilnu prošlost, zasnovanu na multiperspektivnosti.

O javnom diskursu o prošlosti na Kosovu: “Generalno gledano, postoji nekoliko ‘isključivih‘ istina o prošlosti na Kosovu koje su u skladu sa etnonacionalističkim agendama većine političkih aktera i opštim nedostatkom činjenica o mnogim dešavanjima za vreme rata”. {…} Prema zvaničnom predstavljanju ratnog perioda, Albanci su bili borci za slobodu, a srpske snage isključivi izvršitelji ozbiljnih zločina; takođe, prma ovom narativu, poriče se stradanje žrtava zločina koje su počinili propadnici OVK”. {…} “Ovo je ‘potvrđeno‘ zakonom tako što su priznate (porodice) samo civilnih žrtava rata koje su umrle ili su bile povređene između 27. februara 1998. i 20. juna 1999, isključujući nasilne posledice rata koje su pogodile uglavnom Srbe i druge manjine”. {…} “U skladu sa patrijarhalnim normama, ratni period se prikazuje kroz priče i simbole jakih boraca i maskulino herojstvo, kao i kroz memorijale koji su većinom monoetnički i isprepletani sa nacionalističkim diskurskom. Mediji često doprinose ovakvom narativu”. {…} “Malo se pažnje i dalje poklanja opsežnijim iskustvima žena za vreme rata i nakon rata”.

U žrtve rata na Kosovu ubrajaju se civilne žrtve, porodice nestalih lica, interno raseljena lica, žrtve seksualnog nasilja, politički zatvorenici, pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske Kosova… Меđutim, nije sprovedena nijedna sveobuhvatna analiza društvenog položaja žrtava rata, niti procena tehničkih kapaciteta udruženja i nevladnih organizacija koje rade sa civilnim žrtvama ili nestalim licima i njihovim porodicama.

Porodice nestalih lica

Porodice nestalih čine najveću grupu žrtava u okviru udruženja porodica nestalih i civilnih žrtava. Kako se navodi u analizi, marta 2022. se 1.620 lica i dalje vodilo kao nestalo na Kosovu, većina su civili (oko 1.560), a ostali pripadnici oružanih grupa.

Na Kosovu je registrovano je 25 udruženja članova porodica nestalih lica i civilnih žrtava rata različitih etniciteta.

“Skoro svi predstavnici udruženja porodica žrtava koji su intervjuisani potvrdili su svoju empatiju i podršku za druge žrtve mučenja ili civile ubijene tokom rata na Kosovu. Oni su se takođe složili da među njima ne postoji želja za osvetom; oni samo žele da dođu do istine o svojim voljenima. Međutim, interesi grupa žrtava i udruženja članova porodica nestalih često se politizuju. Štaviše, mnogi ciljevi porodica nestalih, kao što su pronalaženje istine i razmena iskustava, direktno su vezani za političke procese kao što su dijalog potpomognut od strane EU o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije”.

Prema rečima većine članova porodica nestalih lica koji su intervjuisani, najhitnije pitanje je pravo da se zna. Nakon toga sledi potreba za finansijskom podrškom i podrškom za zdravstveno osiguranje za osobe pogođene sukobom, posebno starije osobe.

“Bez obzira na postojeći pravni okvir i sporazume, prava nestalih lica i njihovih porodica, posebno njihovo ‘pravo da znaju‘ šta se desilo članovima njihovih porodica, i dalje će biti kršena sve dok sudbine svih koji su nestali u sukobu ne budu utvrđene”.

Tri su njihove krovne organizacije na Kosovu – Koordinacioni savet udruženja članova porodica nestalih sa Kosova, Unija udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica i Resursni centar za nestala lica.

Koordinacioni savet za nestala lica, poznat i kao Koordnacioni savet (CC) na Kosovu – čine 23 organizacije, sve kosovskih Albanaca.

Resursni centar predstavlja sve etničke zajednice kroz svoj rad i tako ima i predstavnike Srba u svojim osnivačkim i organizacionim telima.

Unija udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica – koja je aktivna od 2000. godine, okuplja uglavnom srpske članice. Njeno sedište je u Gračanici, ali takođe imaju koordinatore u Velikoj Hoči, Štrpcu i Severnoj Mitrovici. Članice Unije su takođe članice i Resursnog centra za nestala lica, a neke su takođe bile deo vladine Komisije za nestala lica (kosovske vlade) za vreme prethodnih mandata komisije.

“Rivalitet između različitih udruženja, uključujući i onaj na etničkoj osnovi, onemogućava žrtvama i njihovim porodicama da se ujedine u svojim zahtevima za reparacije, pravdu i garancije da se nasilje neće ponoviti“.

Većina udruženja funkcioniše sa veoma malim budžetima ili nema nikakve donacije; 2019. godine kosovska vlada je udruženjima dala manje grantove u visini od 5.000 evra na osnovu ad hoc principa. Srpske organizacije na Kosovu registrovane u Srbiji dobijaju iznos od okvirno 770 evra na godišnjem nivou od Beograda, ali srpske organizacije registrovane na Kosovu nemaju nikakvu podršku – navodi se takođe u ovoj analizi.

Udruženja su kritična spram zakona i odnosa koji prema njima imaju institucije, političari i međunarodne institucije na Kosovu. Oni se žale na izostanak napora da se dobiju informacije o počiniocima otmica, ubistava i drugih zločina za vreme rata, kao i na izostanak napora da se pronađu tela nestalih – dodaje se.

“I dalje postoji značajan zaostatak u procesuiranju ratnih zločina, gde su mnoge porodice žrtavaa i nestalih lica izgubile nadu da će ikada saznati istinu ili dostići pravdu. Vlade Kosova i Srbije i dalje su u procesu normalizovanja odnosa, sa zaustavljenim napretkom u pronalaženju nestalih i bez ikakve saradnja na slučajevima ratnih zločina”.

Žrtve seksualnog nasilja kao posledica sukoba

“Seksualno nasilje kao posledica sukoba na Kosovu već dugo se tretira kao ‘nevidljiv ratni zločin’, uprkos tome što je prijavljivano za vreme sukoba. Ne postoje pouzdani podaci o broju žrtava seksualnog nasilja kao posledice sukoba za vreme rata na Kosovu, ali se u javnom diskursu i u izjavama političara često navodi nepotvrđeni broj od oko 20.000. Do kraja 2021, 1.000 lica je dobilo status žrtve seksualnog nasilja kao posledice sukoba od strane Komisije za verifikaciju i priznavanje statusa žrtava seksualnog nasilja kosovske vlade” – navodi se u analizi.

Podseća se da oni koji su preživeli seksualno zlostavljanje u sukobima prvobitno nisu uključeni u zakon o žrtvama rata (04/L-172) iz 2011. Oni su uključeni u zakon 2014. nakon zagovaranja civilnog društva i pošto je slučaj Vasfije Krasnići-Bler stigao na sud 2013, a koja je bila jedna od prvih žena koja je svedočila na sudu i potom izašla u javnost i govorila o tome kako je preživela seksualno nasilje za vreme rata, i jedna je od najizrazitijih aktivistkinja za žrtve seksualnog nasilja.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo na Kosovu, od završetka oružanog sukoba, četiri optužnice za silovanje kao ratni zločin nad civilnom populacijom podignute su protv pet lica od strane međunarodnih misija i lokalnih sudova na Kosovu. Od te četiri optužnice, u tri su optuženi oslobođeni.

Prva presuda na Kosovu koja je uključila seksualno nasilje kao ratni zločin doneta je 2014. od strane EULEX-a, kada su dvojica optuženih proglašeni krivim za silovanje šesnaestogodišnje devojčice čiji je identitet zaštićen. Prva presuda za seksualno nasilje tokom rata od strane kosovskog suda donesena je tek 2021, protiv bivšeg policajca, Zorana Vukotića. Presuda nije konačna.

Prve žene sa Kosova koje su izašle u javnost da svedoče o o silovanju za vreme rata – u Srbiji bila je Romkinja Šehrije Balaj, koja je svedočila pred Višim sudom u Beogradu protiv pripadnika srpske paravojne grupe. U analizi se podseća na tekst Balkan Insight-a koji je izvestio nakon njene smrti da njeno svedočenje „nije privuklo nikakvu pažnju“ na Kosovu, te da Balaj nije dobila status žrtve seksualnog
nasilja prema programu kosovske vlade.

Pružanje podrške žrtvama seksualnog nasilja predstavlja izazov, jer samo nekoliko nevladinih organizacija ima ovlašćenje za rad sa žrtvama seksualnog nasilja tokom rata, i podrška koju većina njih nudi je najosnovnija – dodaje se u analizi.

“Problemi sa kojima se žrtve seksualnog nasilja suočavaju su brojni, ali ispitanici koji su učestvovali u ovom istraživanju naglašavaju da su stigma i siromaštvo najznačajniji. Mnoge žrtve seksualnog zlostavljanja kriju svoje traume od svojih porodica zbog straha da će biti odbačene. Nekoliko njih je počinilo samoubistvo zbog stavova prema žrtvama seksualnog nasilja, a mali broj njih je ubijen od strane člana porodice u ime časti. Mnoge žrtve se boje da traže pomoć zbog zlostavljanja i stigme. Žrtve seksualnog nasilja za vreme rata primećuju da je pomoć koja im se nudi jako spora u odnosu na onu koja se nudi veteranima, jer zbog stigme oni ne mogu da skrenu pažnju na svoju borbu kroz ulične proteste”.

Nijedna organizacija koju vode Srbi na Kosovu ne bavi se potencijalnim žrtvama seksualnog nasilja za vreme rata. Jedan od ispitanika u analizi primećuje da zbog toga što žrtve koje su trpele nasilje nakon juna 1999. nisu prepoznate kao žrtve rata u tekućem zakonodavstvu, što je slučaj sa većinom srpskih žrtava, teško je prići potencijalnim žrtvama i pitati ih da svedoče.

„Iako je pomoći svim žrtvama seksualnog nasilja, uključujući i one čije se zlostavljanje desilo tokom konflikta u mandatu moje organizacije, do sada se nismo bavili ovim pitanjem, niti smo imali ikakve kontakte s potencijalnim žrtvama. Pored toga što je ovo tabu tema, bilo kakav rad nevladinih organizacija na identifikovanju ovih žena ili ohrabrivanju da govore o onome što im se desilo još više je otežan činjenicom da one nisu prepoznate od strane zakona kao žrtve. Ni srpski, niti kosovski pravni sistem ne prepoznaje potencijalne srpske žrtve seksualnog nasilja” – rekla je jedna od sagovornica iz srpskog udruženja žena sa Kosova.

U analizi podsećaju i da žrtve seksualnog nasilja za vreme sukoba koje se desilo odmah po završetku rata između juna 1999. i kraja 2000. nisu uključene u kosovske zakone, po osnovu da su u tom periodu KFOR i UMNIK bili odgovorni za bezbednost.

Penzijski planovi za žrtve rata

U ovoj analizi dat je i pregled broja onih koji primaju penzije kao žrtve rata u kontekstu podrške žrtvama rata.

Jedan od primera nedostataka u pravnom smislu je to što određeni zakoni na Kosovu propisuju novčana sredstva za žrtve rata. Međutim, rupa u jednom od zakona, odnosno razlika u vremenskom okviru koji definiše civilne žrtve, ostavlja neke od porodica nestalih potpuno van programa novčanih beneficija.

Od 1.620 nestalih samo je 318 primalaca penzije zato što imaju članove porodice koji su nestali. Još 18 njih prima penziju zato što su članovi njihovih porodica koji su nestali bili pripadnici OVK.

Maja meseca 2021. ukupno 13.426 lica je dobilo penzije prema penzijskom planu zakona 4/L-054 i 04/ L-172. Ovaj plan kosovsku vladu košta preko 3,3 miliona evra na mesečnom nivou. Preko 90% primalaca su kosovski Albanci/ke (13.313), dok je 113 primalaca iz nevećinskih etničkih grupa.

Žene čine 6.799 primalaca prema ovom planu, što je neznatno više od ukupnog broja muškaraca koji primaju ove penzije (6.627). Porodice pripadnika OVK i porodice nestalih lica članova OVK primaju najveće iznose prema ovom planu, što iznosi oko 448 evra mesečno.

Razlika u pomoći koju ove grupe primaju je značajna s obzirom na to da porodice nestalih civila primaju prosečnu mesečnu pomoć od 172 evra, dok porodice civilnih žrtava dobijaju 171 evro.

Ratni invalidi predstavljaju najveću kategoriju prema ovom planu, sa preko 4.700 primalaca.

Pored toga, više od 230 porodica ratnih invalida nastavlja da prima penzije nakon smrti ratnog invalida.

Porodice civilnih žrtava čine preko 3.800 primalaca, potom sledi nešto preko 2.200 članova porodica palih boraca i 1.801 civilni invalid. Kategorije s najmanjim brojem primalaca prema ovom planu su negovatelji invalida OVK (82) i negovatelji civilnih invalida (33). Sto četrnaest porodica civilnih invalida nastavljaju da primaju penzije nakon njihove smrti.

Predstavnici grupa žrtava koji su učestvovali u ovom istraživanju žalili su se na ono što vide kao diskriminaciju zbog utvrđene razlike u iznosima penzija odobrenih različitim grupama žrtava. Na primer, ako je žena koja prima penziju kao žrtva seksualnog nasilja takođe i udovica ubijenog vojnika za vreme rata, ona bi bila u obavezi da odabere koju penziju će da prima. Zapravo, prema zakonu, nijedan od primalaca penzije prema ovom planu ne može da prima drugu penziju, uključujući i starosnu penziju koju dobijaju svi građani Kosova iznad 65 godina starosti.

Procesuiranje ratnih zločina – iz nadležnosti u nadležnost

Analiza otkriva i svojevrsni zastoj u procesuiranju ratnih zločina.

Odmah po završetku oružanog konflikta na Kosovu, UNMIK je preuzeo kontrolu nad upravljanjem na Kosovu, policijskim i pravnim sistemom; 2008 godine kosovski sudovi preuzeli su procesuiranje ratnih zločina uz pomoć EULEX-a. Sudije i tužioci EULEX-a funkcionisali su u okviru kosovskog sudskog sistema. EULEX je postepeno prebacio slučajeve ratnih zločina na kosovske sudove. Od juna 2018. Specijalizovano tužilaštvo Kosova dobilo je ekskluzivne nadležnosti da istražuje i procesuira ratne zločine i druge oblike kršenja međunarodnog humanitarnog prava i krivičnog prava na Kosovu.

“Dok je UNMIK identifikovao skoro 1200 mogućih ratnih zločina, samo u deset slučajeva (23 pojedinca) podignute su optužnice između 2000. i 2008. godine. EULEX je preuzeo ove slučajeve ratnih zločina kojih je bilo skoro 1200. Do 2014, zatvoreno je 500 slučajeva zbog nedostatka dokaza, dok je 600 slučajeva i dalje bilo aktivno, i iniciran je 51 nov slučaj ratnih zločina. Od 2009. do 2018, EULEX je uspeo da podigne optužnice u samo 22 slučaja (52 pojedinca). Barem trećina ovih slučajeva uključivala je navodne počinioce srpske etničke pripadnosti.”

Godine 2016. Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo Kosova (KSC i SPO) formalno su ustanovljeni „sa posebnim mandatom i nadležnošću za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i druge vrste zločina prema kosovskom zakonu, koji su započeti ili počinjeni na Kosovu između 1. januara 1998. i 31. decembra 2000, od strane ili nad građanima Kosova ili Savezne Republike Jugoslavije“.

“Među kosovskim Albancima takozvani Specijalni sud je naširoko prezren, jer se smatra pokušajem da se delegitimizuje rat OVK za oslobođenje od srpske represije” – navodi se u analizi.

Sa druge strane, procesuiranje ratnih zločina na Kosovu i dalje je suočeno sa dva glavna izazova – dodaje se.

Pored decenija koje su protekle od završetka rata – nepovoljan socijalni i politički kontekst u kom kosovski sudovi treba da istražuju, procesuiraju i sude ratnim zločinima u koje su uključeni bivši pripadnici OVK; usled ograničene sudske saradnje sa srpskim sudovima većina navodnih srpskih ratnih zločinaca je nedostupno kosovskim sudovima.

Uprkos Sporazumu o uzajamnoj pravnoj pomoći koji je potpisan 2013. uz posredovanje EU, saradnja na krivičnim predmetima je daleko od glatke – navodi se u analizi.

Memorijali i komemoracije

“Memorijali oružanom sukobu na Kosovu su uglavnom monoetnički, etnonacionalistički i isprepletani su sa nacionalističkim diskursima kojima se održava patrijarhat” – stoji u analizi, u kojoj se dodaje i da više od dve decenije nakon sukoba, kosovske vlasti i dalje nemaju detaljan zvaničan registar ratnih memorijala.

“Nacionalistička politička agenda političke elite koja deli po etničkoj osnovi, nanosi štetu inkluzivnoj memorijalizaciji, ne samo na Kosovu već u čitavom regionu bivše Jugoslavije. Institucije širom regiona preduzimaju agresivne mere kako bi obeshrabrile takve programe, inkluzivne komemoracije ili pristupe obrazovanju o istoriji zasnovane na multiperspektivnosti, pored toga što odbijaju zahteve za saradnju ili zvanične dozvole. Inkluzivne i zajedničke politike sećanja na Kosovu trenutno se promovišu samo od strane nevladinih organizacija, koje imaju za cilj da oslobode prošlost od etnonacionalističkih tendencija tako što će uključiti sve strane sukoba i izgradnjom lokalne, odozdo nagore, ili virtualne memorijalizacije”.

Inicijative civilnog društva

“Većina programa koji se bave nasilnom istorijom Kosova i sećanjem, i pružanjem platformi za multiperspektivnost na Kosovu inicijative su koje vode organizacije civilnog društva, aktivisti i umetnici” – ističe se u ovom izveštaju.

Dodaje se i da iako su mnoge ove inicijative vredne zbog pružanja platformi za deljenje priča žrtava i preživelih i zati što zagovaraju istinu i pravdu za žrtve, njihov uspeh u prevazilaženju prošlosti i unapređenju etničkih odnosa je i dalje upitan.

“Pojedini aktivisti kritikuju nedostatak hrabrosti civilnog društva da budu glasniji o otmicama za vreme rata i ubijanju ljudi drugih etničkih pripadnosti. Bez jake institucionalne osnove za suočavanje s prošlošću, projektni programi koji su pritom disperzirani do sada su imali ograničen uticaj” – zaključuje se.