Fotografije: Sunčica Andrejević

Autorka ovog teksta prvi put je Sofi Buke videla pre dve godine. U jednom od najpoznatijih mitrovičkih restorana, sedela je sa svojim prijateljima iz plesne trupe “Tumulus”. Doručkovali su i razgovarali, dok ih je grejala vatra iz kamina. Ubrzo se pojavila još jedna od njihovih koleginica. Nosila je sa sobom pletene popke i domaće jabuke. Par pletenih čarapa i po jedna jabuka bio je poklon za sve za stolom. Roba je kupljena kod bake koja prodaje svoju skromnu ponudu na ulici, na dve drvene gajbe. Nisu krili oduševljenje. Jasno je bilo da su stranci, ali su slali potpuno drugačiju energiju od onih koji bi Mitrovicu kao, egzotični, podeljeni, grad posetili na par dana. Ovi gosti su, osećalo se, znali da nisu deo onoga gde su, ali su poštovali trenutke provedene u drugačijoj atmosferi. Kod njih je bila prisutna energija razumevanja. Autorka teksta kasnije saznaje da je Buke kao deo Tumulusa učestvovala u radionici, u PKC “Akvarijus”.

Sofi Buke se ove nedelje našla ponovo u Mitrovici, sa prijateljima iz Tumulusa, na radionici, u Akvarijusu. Autorka teksta sada ju je zatekla u blizini ovog PKC-a. Buke nije mogla da se snađe u koju bi uličicu trebalo da skrene kako bi na vreme stigla da radi sa mladima. Objašnjenje je dobila od ekipe Alternativne. Zahvalila se i kada je ugledala grafit na jednom od mitrovičkih zidova, zastala je da ga fotografiše.

Zaljubljena je u Mitrovicu, kazala je kasnije u razgovoru za naš portal.

Ali, sve ove informacije samo delom opisuju Sofi Buke. Krucijalnu crtu njene ličnosti čini ples. Dugogodišnje iskustvo prenosi na buduće plesače, glumce… Iako je u Mitrovici zbog radionica sa budućim glumcima, za nju to nije učenje, mentorstvo, već “prenošenje”.

Šta zapravo pokušava da prenese?

“Autonomiju” – jasno odgovara.

Pominje i da radi na novom komadu, koji se, kaže, bazira na običnom, svakodnevnom životu.

“Što više rastem, sve više pokušavam da nađem ne nedemonstrativni pokret, nego istinski pokret, pokret koji dolazi duboko iznutra, tako da je veoma otvoren. Kada predlažem ples, ja ne učim, već prenosim. Najbolje za mene je da se ljudi osećaju slobodno, i otvoreno, da budu iznenađeni, da otkirvaju energiju. Život je ples. Ples je moj odmor. Jako sam srećna da radim ovaj posao,” kazala je.

“Možda možete da razgovarate, sami sa sobom, sve je važno… Ne morate nužno da imate velike ekspresije… Saznajte kako želite da završite, imate vremena…” – neki su od uputa koje su studenti dobijali od nje.

“Na mene utiče ono spolja,” objašnjava Sofi Buke, dodajući da je njeno pisanje “između veoma preciznog i slobodnog”:

“Igram se sa ta dva. Kada sam na radionici, isto je.”

Pravim svoje radionice sa svojim impresijama, trenutnim osećanjima, kada vidim stidljive ljude, pokušavam da saznam kako da im pomognem i uvek pokušavam da predložim nešto što neće da ih uplaši. Ponekad je teško. Što više radim sa istim ljudima, pokušavam da idem dublje, to nije psihologija.

Proces radionica za nju je dvosmeran, posebno kada su glumci u pitanju.

“Kada radim sa glumcima, za mene je to veoma interesantno, pozdravljam njihovo iskustvo,” dodaje i kaže da je na kraju radionica sa njima iznenađena koliko i sami glumci.

Radionica kojoj smo prisustvovali može da se opiše sa dva termina – spontanost i sloboda.

Ne čudi što onda Buke sebe ne vidi kao učitelja.

A ako je pokret sloboda. Da li to može da se nauči?

“Veliko pitanje. Možda moramo to da naučimo, takođe u školi. Da budemo autonomni, da razmišljamo o sebi, da obraćamo pažnju na ono što osećamo i da slušamo…,” odgovara Buke, dodajući da je pokret slušanja način da se ima sopstveno “sijanje”.

Buke radi i sa francuskim studentima, ali i onima koji preko Erasmus programa dolaze u Francusku.

Ima li razlike između francuskih studenata i mitrovičkih?

“Da. Ovde je toliko energije. I mislim da su ljudi ovde drugačiji, otvoreniji, nešto veoma drugačije. Humanost, duša, osećanja… Oni su otvoreniji da osete različite stvari,” odgovara.

Mitrovica je na nju ostavila jak utisak. Seća se prvog puta kada ju je posetila. Osećaj opisuje kao udarac u potiljak.

“Ono što kod mene izaziva osećanja je ono kako Mitrovica izgleda,” kaže.

Lepota nije u skupim stvarima, stilu, dodaje.

Posetila je u subotu ujutru pijacu, obišla grad, na svom Fejsbuk profilu objavila fotografije mitrovičkih grafita.

“Stvari su prelepe onako kako izgledaju,” zaključuje.