Sačuvaj me, Bože!

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” i “Žena i svet”, koji su dostupni javnosti u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Sačuvaj me, Bože!” iz prvog izdanja časopisa Žena i svet od 1926. godine.

Beogradski novinari su prijatelji nas žena, ali ipak… neka nas bog sačuva nekih… prijateljstava, a sa neprijateljima ćemo već lako.

-Vi ste, prijo, otmen novinar…

-To d’ izviniš, dete! To jest da sam već prija, još, da sam novinar. Novinar je g-đca Mir-Jam, koja je sebe kroz novine proglasila za našeg jedinog ženskog žurnalistu, iako ih je bilo već i onda kad je ona trčala u dečjim suknjicama… Nego molim te, dete, dodaj mi onu puderdozu!

-A zašto vi, teto, držite burmut u pudrijer?

-Ja držim burmut u “pu-dri-jer” zato što je red da kao moderna žena imam “pu-dri-jer” a neprijatelj sam šminke; i zato što volim da mi se nos gloncira; i zato što ne pušim, a ne pušim zato što je malo njih koje puše stoga što im se odista puši, nego nas pušenjem samo kompromituju; i još zato što neko mora da iskijava za sve vas, ćuriće moje, pa ako kojoj nije pravo, neka uzme burmuticu i njoj drži puder!.. A ja Mir-Jam ne zavidim čak ni na tome što je ona u Novinarskom Udruženju, pošto je u njemu po izuzetku, i to bi bio kao neki naš ženski upseh na kome joj čestitam, jer inače gospoda u N. U. kao da još veruju u basnu da je naš ženski mozak lakši, pa bi mogao kompromitovati njihov teži mozak. U naše Novinarsko Udruženje prima se još na… kilo mozga žive mere, t. j. mozga koji se ne vidi (sreća, zar ne, g. muškarci što se mozak ne vidi dok radi), ali se o težini pera koje je taj mozak sadeljao, i o težini reči koja je iz tog mozga izišla, ne vodi apsolutno nikakva računa! To zato što nas se ne boje, jer im mi same kazujemo da ih imamo samo jednu jedinu. Hoćeš li govor u slikama? Na primer, zamisli usta koja treba da brane naša ženska prava i naše dostojanstvo, da govore za nas, i da ujedaju ako je potrebe. I sad mi same, ma koja od nas, objavljujemo svetu da ta naša lepa usta imaju jedan jedini zub! Kako će ta krezuba usta vršiti svoju zadaću. I zato, čak da je i tako – a tako nije – valja se u borbi protiv muškaraca služiti i njihovim sredstvima, u koliko se to može a danije isuviše nemoralno. Kad nas pitaju: koliko nas je, odgovarajte: legion! Onda razni Varjačići neće smeti pomoliti ni zube. Toliko. Či-ha! Čiha! Čha!

-Vidite, teto, to je burmut…

-Nije burmut, nego je istina! … A što si mi spomenula za otmenost, nisam ni više ni manje otmena nego koliko sam naučila od vaših novinara.

-Sve me prekidate, teto! Nije zato, nego jeste li čitali u “Vremenu” intervju s Petkovićkom, koji im je dala kao predsednica Ženske Male Antante o radi u Atini? Je li ono otmeno?

-A koje pisao? Vinaver? Krakov? Svetovski?

-Nema potpisa.

-O čemu?

-Pa o Maloj Antanti žena u Atini.

-Ne pitam te za naslov, nego te pitam o čemu je pisao?

-O skandalu… ali je, bogami, lepo napisao.

-Svetovski, čim je o skandalu… O kakvom skandalu? Govori!

-O mirisnim ružama i punim čašama, o strasnim atinskim noćima i o – radu Male Antante Žena u Atini. O Pangalosu i o kratkim suknjama, i o tome kako će se prirediti još jedna luda noć u kratkim suknjicama i – o aktivnostima Male Ženske Antante.

-Svetovski! Svetovski, i po drugi put!

-Pa o tome kako je jedna pariska balerina igrala, gola-golcata, pred svetom, na atinskom Akropolju. I sve je to onom slatkom bestidniku ispričala za “Vreme” predsednica Male Antante Žena, glavom g-đa Leposava Petković, tobož o radu Male Ženske Antante u Atini.

-Lepo, bogami! Nego njegovo je to maslo, g. Svetovskog! Monden Mondenović Svetovski, i po treći put! Lako, vazdušasto, slatko i golo, hipergolo! I topličavo! I, što je glavno, g-đa Petković apsolutno nije u stanju da onako što kaže. G-đa Petković je ozbiljna žena, koja je i stavljena na čelo Ženskog Pokreta, zato što je poznata za svoje katonske strogosti. Zamislite scenu! Izišao g. Petković u varoš, pročitao u kavani “Vreme” i, kao bez duše dojurio kući. Još s vrata: “Je li, Lepša, pa zar ti ništa pametnije nisi umela da kažeš o radu te vaše ženske družine! Zar gole bestidnice po Partenonu! Imaš već i sinove na Universitetu! Zemljo, progutaj me, zemljo-o-o.” Gospođa se iščušđava, a muž joj ćuška po nos zgužvano “Vreme” i viče “Čitaj! Čitaj! Čitaj!… Vidi šta si sve napričala! Uživaj!” A ona čita, kameni se i, odlučna, kakvu je Bog dao, zgrabi mantil i šešir i stvori se, kao Sudbina pred g. K. Lukovićem, direktorom “Vremena”. Kladila bih se da je bila reč o g. Svetovskom i o ispravci, koju nikad nećeš videti, jer mi smo žene kavaljeri i ne pozivamo se od šale na prava koja nam daje zakon o štampi, koji ipak treba da je samo jedna poslednja odbrana društva kad drukčije ne ide.

-Ne znam za ostalo što si sanjala, ali sam čula da je g-đa Petković zaista bila kod g. Lukovića, da traži pomoći protiv intervjua koji nije dala. Obećali joj.

-Ostalo je sporedno. I ovo još. Ne znam dali je ono čudo pisao Svetovski8m, mada je on taj: stli ne vara. On je jedan od onih retkih, na koga možeš primeniti: Le style, c’est l’homme. Stli je čovek!” Rekao je jedan njegov francuski prijatelj tamo iza XVIII veka, Bifon, koji je tako divno pisao o životinjama, i o – stilu. I, što je glavno: Svetovski je veliki prijatelj žena. Veeeliki! (Čuvaj ga se, dete moje, ja sam već omatorila!) I on je za naša ženska prava, i smatra da nam čini reklamu, kad onako piše, jer ono se danas čita. Ono je danas stameno. I misli smo ćurke, kad se bunimo protiv takve otmenosti. I čudi se što mu ruke ne ljubimo!… Jest. To ti je ono, znaš:

-Sačuvaj me, Bože… a s neprijateljem ću već lako.

Nikoleta.

P.S. – Htela sam ti pisati i o odnosu štampe na naša pitanja. Ali ne mari, o tome drugi put.

-Nik.

Otvorena pitanja

Plata bračnoj ženi

Ljubica Knežević

Katarina Milovukovica

Sujeverje ili koketerija

Nadežda Petrović

Dr Draga Ljočić – prvi ženski lekar u Srbiji

Prva žena profesor u Srbiji