Piše: Ardit Orana
Kosovski put u državnost je neprestana težnja za lokalnim vlasništvom nad međunarodno osmišljenim političkim institucijama. Od kako je zemlja preuzela punu kontrolu nad svojom upravom 2012. godine – posle perioda često opisivanog kao „nadgledana nezavisnost“ – Kosovo se suočava sa dvostrukim izazovom da svoj suverenitet učvrsti kako na međunarodnom tako i na domaćem planu. Na ovom domaćem planu, vlada je suočena sa jako teškim zadatkom da stvara povoljne okolnosti za nevećinske zajednice, naročito Srbe, uz rešavanje duboko ukorenjenih tekovina iz prošlosti. To je vrlo kompleksan poduhvat koji se dotiče buduće stabilnosti i suvereniteta Kosova.
„Fasada“ pomirenja na Kosovu
Postoji mnogo teorijskih radova na temu napora na ostvarenju tranzicione pravde na Kosovu od 1999. do 2021. godine, a njihova zajednička teza je istorijski propust međunarodne zajednice da pitanja tranzicione pravde stavi u prvi plan razgovora o miru i dijalogu. Više od dvadeset godina posle rata, nada za pomak u međuetničkim odnosima čini se nedostižnijom nego ikad. Dok međunarodna zajednica snosi određenu odgovornost za zapadanje u ovaj ćorsokak, kosovska vlada i društvo nose veći teret u smislu izgradnje inkluzivne zemlje.
Pomirenje se mora videti kao osnovni ishod procesa tranzicione pravde. U naučnim debatama postoji tvrdnja da je pomirenje samo jedan od potencijalnih ciljeva tranzicione pravde. Za Kosovo, ono je kritična determinanta uspeha za njegov, međunarodno osmišljen, sistem podele vlasti. Ipak, međunarodna zajednica je u proteklom vremenu nedovoljno isticala pomirenje kao ključni element političkog okvira.
Ovo upozorenje očito je u dve značajne inicijative: sprovođenju Ahtisarijevog plana i dijalogu vođenom uz posredovanje Brisela. Ahtisarijev plan otvorio je put mehanizmima za zaštitu kosovske državnosti i prava kosovskih zajednica kako bi se obezbedilo političko učešće i inkluzivno kreiranje politike. Slično tome i Briselski dijalog imao je za cilj, između ostalog, da integriše kosovske Srbe u javne institucije. Međutim, propust obe inicijative je to što nisu dale prioritet pomirenju kao vodećem načelu, nego su ga tretirale kao sekundarni ishod koji će uslediti po prirodi stvari.
Stvarno i prazno pomirenje
Ovakav manjkav pristup – naglašen u Briselskom dijalogu i Ahtisarijevom planu – posmatra pomirenje kao nusproizvod institucionalnog dizajna, a to stvara zabrinutost za budućnost međuetničkih odnosa na Kosovu. Pomirenje se često tumači kao ili „plitko/prazno“ ili „duboko/stvarno“. Prazno pomirenje obuhvata formiranje institucija koje promovišu nesmrtonosnu koegzistenciju među zajednicama. Nasuprot njemu, stvarno pomirenje zahteva da pojedinci i grupe traže više od puke koegzistencije, pozabave se prošlim nepravdama, preokrenu tok strukturalne marginalizacije i grade odnose zasnovane na uzajamnom poverenju. I Ahtisarijev plan i Briselski dijalog primeri su praznog pomirenja, fokusiranog na suživot bez neprijateljstava, umesto da se hvataju u koštac sa strukturnim korenima međuetničke marginalizacije.
Sprovođenje prava zajednica i strukturna marginalizacija
Na Kosovu su se debate o vladavini prava uvek povezivale sa borbom protiv korupcije i iskorenjivanjem organizovanog kriminala. Međutim, uglavnom je zanemarivan najvažniji aspekt vladavine prava – a to je da se obezbedi snažna i trajna primena specifičnih sektorskih pravnih okvira. Ovaj stav bio je dosledan tokom celokupnog razmatranja napredovanja Kosova u dobrom upravljanju, ne samo u smislu obaveza u pogledu prava zajednica. I pored dobro konsolidovanog zakonskog okvira (uz izvesne nedoslednosti između nekih zakona), kosovska vlada je u brojnim prilikama stala na pola puta i nije ostvarila sveobuhvatno sprovođenje i zaštitu prava zajednica.
Na kosovskim institucijama je najvećim delom odgovornost da se postaraju da inkluzija zajednica bude u skladu sa standardizacijom iz Okvirne konvencije Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina. Možda je najveća prepreka tome predstava koju kosovski Albanci imaju o instrumentalizaciji kosovskih Srba. Opšta skepsa kosovskih Albanaca po pitanju izgleda za integraciju kosovskih Srba već dugo je predmet suprotstavljenih političkih narativa, često podsticanih i pogoršavanih međupartijskim interesima.
Pretpostavka u okvirima dijaloga Kosova i Srbije da je Srbija preuzela vlasništvo nad kosovskih Srbima na sličan je način oblikovala tu skepsu. Implicitni činovi agresije između Kosova i Srbije za pregovaračkim stolom neposredno utiču na nivo otuđenja sa kojima su suočene nevećinske zajednice u obe zemlje. Kao takav, teret recipročnih mera između dve zemlje odražen je u posrednom strukturnom nasilju koje trpe njihove odnosne etničke zajednice.
Izgledi za „stvarno“ pomirenje na Kosovu
Rad na strukturnim izazovima koji omogućavaju posredno nasilje upereno na kosovske Srbe je preduslov koji vlada mora da prepozna pre nego što krene u razmatranje budućnosti međuetničke integracije na Kosovu. Stepen u kojem vlada sprovodi okvir prava zajednica na Kosovu direktno je povezano sa stepenom pripadnosti koji će kosovski Srbi razviti prema državnim institucijama i simbolima Kosova. U nedostatku sveobuhvatnog sprovođenja, kosovski Srbi voljno ili nevoljno podržavaju postojanje nelegalnih paralelnih institucija na Kosovu.
Dok je pitanje političkog predstavljanja biračkog tela kosovskih Srba i dalje otvoreno, treba ga tretirati više kao razlog za institucionalni razvoj dijaloga Kosova i Srbije a ne kao aktivnu legitimizaciju kosovskih Srba „smetajućih“ političkih partija – u ovom slučaju Srpske liste. Težnje da se uvede institucionalni pristup za stvarno pomirenje teško su ostvarive ako kao temeljni uzrok dezintegracije imamo percepciju da su kosovski Srbi, obični ljudi, nevoljni da budu deo kosovskih institucija.
Pre svega, javne institucije na Kosovu treba da se grade na nužnim uslovima za sveobuhvatno sprovođenje prava zajednica. Kad se ti uslovi ispune i kad se učešće kosovskih Srba opsežno proceni kroz učešće građanskog društva i međunarodnih aktera na više nivoa, tad se mogu dalje ispitati diskusije o trajnom odsustvu volje za integracijom na strani kosovskih Srba.
To, zauzvrat, vodi ka temeljnijoj diskusiji o tome ko će predstavljati kosovske Srbe. Nedavni teroristički napad u kosovskom selu Banjska naglasio je trajnu podršku Srbije destabilizaciji Kosova i njeno flagrantno nepridržavanje velikih koraka ka napretku učinjenih u Briselskom dijalogu i naročito u Ohridu. Prepoznavanje nekih od počinilaca kao srpskih državljana Kosova dodatno je pogoršala bilo kakav pozitivan stav kosovskih Albanaca o spremnosti kosovskih Srba da se integrišu u okvirima Kosova. Slično tome, nedavni potezi Vlade Kosova kojima je ukinula dinar nisu bili pozitivan signal za podršku održivom životu kosovskih Srba.
Završne primedbe
S obzirom na sadašnje okolnosti, izgledi za stvarno pomirenje na Kosovu mogli bi se činiti nerealnim, ali reč je o dugoročnoj strategiji koja se mora preduzeti, posvećeno i hitno. Kosovo može obezbediti dugoročnu integraciju kosovskih Srba jedino rešavanjem strukturnih pitanja koje dele zajednice. U narednom mandatu, moraju se prioritetno ispuniti dva neophodna preduslova. Prvo, kosovska vlada treba da zauzme detaljan pristup integraciji koji će je za kosovske Srbe učiniti privlačnijom od njihovog aktivnog učešća u paralelnim institucijama i time legitimizacije istih. Drugo, kosovski Srbi moraju da priznaju budućnost olakšanu njihovim ustavno zagarantovanim pravima i da ne dopuste da ih u tome obeshrabre nastojanja Kosova da demaskira ulogu Srbije kao kvaritelja regionalnog i bilateralnog mira i pomirenja.
Ovaj sadržaj je finansiran preko granta Američke ambasade u Prištini. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke sadržane ovde pripadaju autoru(ima) i ne izražavaju neophodno stavove State Departmenta.
Alternativna u partnerstvu sa Novom društvenom inicijativom.
Ardit Orana
Ardit je ranije radio u vladi Kosova, međunarodnim organizacijama kao što je OEBS, i raznim nevladinim organizacijama i think tankovima sa sedištem na Kosovu. Njegovo iskustvo uključuje dizajniranje i upravljanje intervencijama koje se odnose na podršku nevladinim organizacijama u dizajniranju dugoročnih strategija, institucionalnoj konsolidaciji i izgradnji kapaciteta, međuinstitucionalnoj koordinaciji u borbi protiv nasilnog ekstremizma, osnaživanju mladih, kao i uključivanju rodne perspektive u razvoj politika. Podržavao je različite inicijative usmerene na razvoj politika na nivou Vlade Kosova, uključujući: približavanje zakonodavstva EU, reformu unutrašnjih mehanizama evropskih integracija i spoljne poslove.
Ardit je autor i koautor brojnih izveštaja na teme – (de)radikalizacije, nasilnog ekstremizma, isključivanja, rehabilitacije i reintegracije stranih terorističkih boraca, efikasnosti zakonodavstva, EU integracija, reforme izbornog sistema, reforme javne uprave i unapređenja rodne perspektive na lokalnom i centralnom zakonodavnom nivou.
Ima master diplomu iz javne uprave: međunarodno i evropsko upravljanje i diplomu iz međunarodnih studija sa specijalizacijom za podsaharsku Afriku, obe sa Univerziteta Leiden u Holandiji.
