
U moru svakodnevnih vesti koje bombarduju pomalo umoran mozak, promaknu informacije koje zavređuju istinsku pažnju, ili ih uopšte nema. Tako čujemo i vidimo mahom ono što jedan dan čini u medijima, iako znamo da to nije sve. Jer nije. Mnogo je mladih, talentovanih koji tu svakodnevnicu čine drugačijom, interesantnijom, oplemenjuju je. Njih, međutim, ne možete da vidite u udarnim vestima. Oni skromno, ali uporno grade svoj talenat, verujući da su osobenost i iskrenost ono što je ispravno. Budući glumci, slikari, pisci – Kosovska Mitrovica može svima njima da se pohvali. Mala zajednica može da se pohvali i “Žvrljotinama”, jer ove nisu škrabopis iz dosade. Ove odslikavaju emocije, želje, strahove, svakodnevnicu, odrastanje srednjoškolke Darije Mašković. Njene ispovesti kroz stihove javnosti su premijerno predstavljene na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga krajem prošle godine, potom u privatnom kulturnom centru “Akvarijus”. Njena prva knjiga zapravo je nagrada koja joj je pripala kao pobedniku Književnih okršaja u Akvarijusu koji je pripremio knjigu za štampu. Knjigu je publikovalo Književno društvo Kosova i Metohije. Sada su Žvrljotine doživele i drugo izdanje. Razgovarali smo sa Darijom kroz njene stihove.

Umem samo da žvrljam i grlim
Šta sam ja?
Jedino to umem
Umem da žvrljam
i umem da grlim.
I to je sve.
Alternativna: Da li i dalje veruješ da je to sve što umeš?
Darija: I dalje verujem da je to sve što umem.
Alternativna: Zašto?
Darija: Zato što ja pod tim „umeti“ ne podrazumevam stvari koje radim inače – stvari koje neko zna da radi. Na primer, umem da trčim, umem da pevam, umem da jedem palačinke. Zapravo, mnoge stvari znam, ali mislim da smo svi mi za života nadareni i umemo samo jedno, ili dve. Tako da ja umem samo da žvrljam i samo da grlim. Ja sam na to prilično ponosna.
S**bana sam jer nisam znala da će to biti
poslednji dan kada nisam opsovala nikada.
Nisam znala da će ta sreda biti poslednja
sreda kada smo izašli napolje do sedam da
se igramo.
Iskreno mislila sam da će to biti petak.
Nekako je epskije.
S**ebana sam jer nisam znala da će to biti
poslednji dan za „nikada neću probati cigaru“
Mama, probala sam cigaru.
Alternativna: Po čemu sada meriš odrastanje, odnosno sazrevanje?
Darija: Stvari se samo menjaju. Adaptiraju se sa godinama. Prvo je bilo prestati sa igranjem i probati prvu cigaru, opsovati prvi put. Sada su to neke veće stvari i vremenom će da budu sve veće i veće. I to mene, iskreno, plaši. Plašim se toga da neću znati kada da stanem sa novim stvarima.

Alternativna: Kojim, na primer?
Darija: Plašim se da će ta cigara postati nešto više, plašim se da će ta psovka ući u rečnik prečesto, plašim se da i dalje neću ništa pričati svojoj mami. Najviše se plašim toga da ću da želim da prestanem da se igram opet, jer sam imala kraću pauzu, pa sam, ipak, nastavila.
Zamisli onda shvatiš
Da i mnogo dobri ljudi nisu voleli
kišobrane
kažeš sebi: napred lave
I zafrljačiš tu glupu glupoteget starudiju
Kapuljaču skloniš
I kisneš.
I živiš.
I posle mnogo vremena
Prodišeš
Jer više nema
šta da te guši.
Alternativna: Šta tebe guši?
Darija: Otuđenost. Strašno me plaši. Sa jedne strane – otuđenost, sa druge strane – sujeta. Mada mislim da nisam mnogo sujetna. Na primer, ova pesma je pisana za momka koji mi je i dalje jako drag zato što, kao što sam i napisala u jednoj od pesama – ja ljude čuvam. Znači, ne mora više da mi bude u životu, ne moram više da ga volim, ja ću njega da čuvam i onda proradi ta sujeta kada takvi ljudi nisu pored mene, tako da me to guši. Znači, otuđenost i sopstvena sujeta.
Alternativna: Da li otuđenost guši sve nas?
Darija: Za kratko vreme smo poprimili moralne vrednosti naroda koji su oduvek bili takvi. Mi nismo bili takvi. Jug nije takav. Mi nikada nećemo moći da budemo takvi, nas će to samo da guši. I mene to boli. Boli me zato što je stopa depresije sve veća, stopa samoubistava je sve veća, stopa navodne neshvaćenosti. To nije neshvaćenost. To je navodna neshvaćenost zato što kod nas sada vlada tolika otuđenost da jedna osoba više nema ni želje, ni vremena, ni hrabrosti da se sa nekim, na primer, dobro provede, a da u sebi nema neki čip zbog kojeg pomisli da možda ta osoba nije ta u tom trenutku. Ljudi više ne znaju da se prepuste trenutku i meni je to glavna crta otuđenosti. Tako da se svi zatvaraju u sebe i nema ko da te shvati i da to i želi, jer ljudi više ne vide kad je neko neshvaćen, jer misle da su samo oni neshvaćeni.
Ovo nije Darijin portret. Darijin portret pogledajte u video zapisu u nastavku: