Piše: Ramadan Ilazi
„Si vis pacem, para bellum“, vanvremenska starorimska izreka koja znači „ako želiš mir, pripremaj se za rat“, zgodno odlikuje preovlađujući politički način razmišljanja ne samo na Zapadnom Balkanu već naročito na Kosovu i u Srbiji. Iako je prošlo 25 godina od brutalnih i razornih ratova koji su pratili raspad Jugoslavije, politički mentalitet regiona ostaje čvrsto ukorenjen u etosu 1990-ih godina.
Nasuprot tome imamo izuzetnu transformaciju koja je odigrala u Evropi samo 25 godina posle Drugog svetskog rata. Francuska i Nemačka ne samo što su stvorile novo partnerstvo, nego su bile ključni činioci u širenju Evropske zajednice. To je period u kojem su se Danska, Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo pridružili mladoj zajednici, dok su građani Španije, Portugalije i Grčke uspešno srušili diktature. Do kraja 1980-ih godina, evropski građani počeli su čak da neposredno učestvuju na izborima za Evropski parlament.
Ovo postavljanje u istorijski suprotan ishod podvlači ključnu poentu: za trajan mir i demokratski napredak na Zapadnom Balkanu, naročito na Kosovu, nužan je fundamentalni iskorak od zastarele maksime „ako želiš mir, spremaj se za rat“. Kosovo jednostavno mora da neguje novu političku filozofiju, onu koja prihvata dijalog, saradnju i uzajamno razumevanje kao istinske temelje mira i demokratije. Jedino se takvim transformativnim razmišljanjem Kosovo može ponadati da ostvari multietnički sklad i demokratsku zrelost koje smo videli u drugim delovima Evrope posle Drugog svetskog rata.
Postoje dva glavna izazova koji ometaju napredak na Kosovu i u Srbiji i koji bacaju dugačku senku nad izgledima za mir i saradnju u celom regionu. Prvi izazov uvrežen je u ukorenjenim bilateralnim sporovima proisteklim iz brutalnih ratova 1990-ih godina, kod kojih se čvrst otpor Srbije kosovskoj nezavisnosti ističe kao primarno pitanje. Uprkos deceniju dugom dijalogu koji vodi Evropska unija u cilju normalizacije odnosa, danas su obe nacije dalje od pomirenja nego u vreme kad je diskusija počela 2010/2011. godine. Na žalost, radikalni politički diskurs koji potiče iz tih razgovora nije podstakao društveno pomirenje već je produbio podele između zajednica.
Taj radikalni diskurs, naročito na strani aktuelne kosovske vlade, često izjednačava zajednicu kosovskih Srba sa vladom Srbije, na taj način otuđujući kosovske Srbe, pogoršavajući međuetničke tenzije i radikalizujući kosovske Albance. Ovi drugi, pod uticajem svojih lidera, sve više doživljavaju kosovske Srbe kao puke produžetke agende srpske vlade, što nikako ne pomaže međuetničkim odnosima. Vladina retorika, u kombinaciji sa konkretnim činjenjima ili nečinjenjima na strani srpske zajednice, podigla je etničke tenzije i podstakla klimu sazrelu za sukob i nasilje. U suštini, ono što građani sve češće čuju os svoje vlade je opasna maksima: „ako želiš mir, pripremaj se za rat“.
S druge strane, predsednik Srbije Vučić učestvuje u bitnoj kampanji koja udaljava kosovske Albance, često koristeći vokabular prepun fašizma odnosno rasizma. On dosledno crta sliku predstojeće propasti, držeći građane Srbije u neprestanom iščekivanju strašnih dešavanja, sve zbog Kosova. To uopšte ne pomaže da se promeni način na koji građani Srbije vide Kosovo.
Druga krupna prepreka je odsustvo zajedničkog istorijskog narativa. Ni albanska ni srpska zajednica na Kosovu ne priznaje u potpunosti pretrpljene patnje i žrtve podnete u brutalnim ratovima 1990-ih godina. To odsustvo uzajamnog priznavanja zločina iz prošlosti nastavlja da ometa proces ozdravljenja i stoji na putu izgradnje kohezivnog društva.
Uprkos izazovima sa kojima su suočeni Kosovo i Srbija, ipak postoji put ka miru i pomirenju, popločan prilikama za transformaciju i rast. Nastavljeni dijalozi, iako opterećeni neuspesima, ističu posvećenost pronalaženju rešenja, koliko god dugo se čini da će to potrajati. To što se ti razgovori uopšte vode sugeriše da u osnovi postoji priznavanje nužnosti za mirom i saradnjom, ne samo na strani Evropske unije već, ključno, na strani lidera i ljudi iz obe nacije.
Gledajući unapred, vidimo da ključ za prevazilaženje tih prepreka leži u negovanju kulture razumevanja i empatije. Priznavanjem i rešavanjem narativa i pitanja koja muče sve uključene zajednice, Kosovo i Srbija mogu početi da rasklapaju dugotrajne animozitete. Taj proces mogu da podrže obrazovne inicijative koje promovišu inkluzivnu istoriju, aktivnosti na izgradnji zajednice koje podstiču međuetničku saradnju, kao i politički diskurs koji daje prednost jedinstvu i napretku nad podelama.
Pored toga, ne može se dovoljno istaći uloga koju ima rad građanskog društva na nivou zajednice. Te inicijative su prelomne za podršku međuetničkoj saradnji i odnosima, kroz obezbeđenje praktičnog okvira u sklopu kojeg pojedinci iz različitih sredina mogu da se druže, grade poverenje i skupa rade na ostvarenju zajedničkih ciljeva. Takvi napori na lokalu dopunjuju političke dijaloge na visokom nivou i presudni su za održiv razvoj miroljubivih odnosa.
Takođe, mlade generacije iz obe zemlje, koje su distanciranije od sukoba iz prošlosti, mogu biti ključni činioci u pokretanju te promene. Njihove nove perspektive i manja opterećenost istorijskim predrasudama jesu obećavajući put za negovanje nove ere međuetničkog sklada i međusobnog poštovanja.
Ovaj sadržaj je finansiran preko granta Američke ambasade u Prištini. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke sadržane ovde pripadaju autoru(ima) i ne izražavaju neophodno stavove State Departmenta.
Alternativna u partnerstvu sa Novom društvenom inicijativom.
Ramadan Ilazi
Ramadan Ilazi trenutno radi kao šef istraživačkog sektora u Kosovskom centru za bezbednosne studije (KCSS). Doktorirao je političke nauke i međunarodne odnose na Univerzitetu grada Dablina, Irska, i magistrirao studije mira i konflikta na Univerzitetu Svetog Andreja, Škotska. Dr Iljazi je član Međunarodnog republikanskog instituta i Radne grupe za zapadni Balkan za pretnje demokratiji i, u tom svojstvu, koautor je rada o ranjivosti Kosova u svetlu zlonamernog/malignog, stranog uticaja. Prethodno je dr Iljazi obavljao funkciju zamenika kosovskog ministra za evropske integracije (2015-2016), gde je bio uključen u podršku procesu pripreme nacionalnog plana za implementaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom i razvoju evropske Reformske agende (ERA) za Kosovo. Njegova najnovija knjiga je Evropska unija i svakodnevna izgradnja države: slučaj Kosova (Routledge 2022).
