Foto: Kontakt Plus
U selu Padine, podno Rogozne, u opštini Zubin Potok, litijom oko seoskog krsta, molitvom, pesmom i igrom, svake godine se svečano obeležava seoska slava Spasovdan.
Tako je bilo i ove godine. Ušuškano među bujnom vegetacijom Ibarskog Kolašina, smešteno na nadmorskoj visini od 960 m, koga u vrelo leto hladi Jagnjenička reka, selo Padine i njegovi domaćini spremno dočekuju svoje goste iz svih krajeva i strana sveta. Slike sela sastavljenog od Živkovića, Radojkovića, Spasojevića, Perovića, Miloševića, Vasovića, Milentijevića, ponovo oživljavaju u jednom letnjem danu.
Ni neugodan makadamski put prepun kratera nije mogao da spreči Padince i njihove prijatelje da prisustvuju ovom događaju. Svetkovinu meštani obeležavaju na obližnjoj livadi, na kojoj su se nekada nalazile samo klupe i stolovi. Međutim, zahvaljujući nekolicini entuzijasta, donacijama meštana, devedesetih godina napravljena je sala u kojoj se oni danas okupljaju i proslavljaju svoju slavu.
„Ovaj praznik je svetinja sela. Dolaze ljudi sa svih strana i svake godine ih je sve više. Vole da dođu, da vide svoj rodni kraj, da vide mesto gde su im rođeni dedovi i pradedovi. To je nešto najlepše što može jednom čoveku da se desi. Ima raznih ljubavi, ali ljubav prema zavičaju je posebna, ona mora da se doživi. Svaka staza, svako drvo, svaka trešnja uvek te vraća u detinjstvo i budi uspomene o lepim stvarima“, priča Radivoje Milošević Padinac.
Iako u selu ima svega još par, mahom starih, oni koji su otišli se rado vraćaju sa željom da pomognu i nastave dugogodišnju tradiciju.
Olga Perović, jedan od domaćina, čiji je otac iz Padina, s ponosom ističe svoje poreklo, ali i osobine devojaka i žena iz ovog mesta.
„Ima jedna narodna izreka koja kaže ‘Čuvaj se puške latinke i devojke Padinke!’ Ovo su moji koreni. Ako nema korena, nema ni stabala, ni izdanaka, ni listova. Ponosim se što sam Padinka, ponosim se što mi je pripala ta čast, što me je Gospod udostojio da budem domaćin na Spasovdan“, kaže Olga.
Rasejanje
U potrazi za boljim životom, Padinci su se rasuli svuda po Srbiji, ali i svetu. Ima ih u Kragujevcu, Smederevu, Beogradu, Grčkoj, Nemačkoj, pa čak i na drugim kontinentima. Na slavu je došla i Olga Ilić iz dalekog Čikaga.
„Moja majka, Dragana Živković, je ovde rođena, tako da je meni bila želja da prisustvujem ovom svečanom veselju. Zahvaljujem se i domaćinu i svima koji su se okupili u ovako velikom broju. Puno mi je srce. Mnogo sam srećna što sam danas među mojim Padincima i što mogu svojoj pokojnoj majci da ispunim želju da obiđem njeno rodno mesto“, ističe Ilić.
Dragoslav Živković rođen je u Padinama 1966. godine. Prvi razred je završio u četvorogodišnjoj školi u ovom mestu, a zatim se 1974. godine preselio u Mitrovicu, gde i danas živi. Ipak, kako kaže, mnogo je vezan za svoje mesto rođenja. Iz tog razloga je, zajedno sa drugim meštanima, pre više od dve decenije, učestvovao u pravljenju objekta koji danas okuplja ljude na ovoj svetkovini. Posebno mu je drago što, kako kaže, ima mnogo „odiva“ (udatih žena) koje se prijavljuju da budu domaćini seoske slave. Naglašava da ko jednom dođe u Padine, uvek mu se vraća. Dodaje da bi posetilaca bilo stalno kada bi lokalna samouprava htela da nešto uradi u vezi sa putem.
„Svakog Spasovdana dobijemo samo obećanje, ali od toga ništa više“, naglašava Živković.
Prisećajući se starih vremena, kaže da je kroz selo nekada prolazio put iz Novog Pazara.
„Ovde su svraćali ljudi koji su trgovali u Mitrovici, na konak. Nikad nije bilo problema. Uvek je bilo parče hleba, čaša vode i rakije, ako nije bilo ništa drugo, pošto znamo kakva su vremena bila. Padinci su po toj gostoprimljivosti poznati“, kaže Živković.
Ipak, tegoban život uzeo je danak, te je sve više ljudi odlazilo u potragu za srećom.
„Dosta se teško živelo, nije bilo puta. Tuda je išla zaprega, a živelo se od poljoprivrede. Kad je počela industrijalizacija, ko je uspeo da se zaposli u Trepči, malo bolje je živeo. Ko nije uspeo, odlazio je“, ističe Živković.
Ne krije da žali za tim vremenima.
„Živelo se teže, ali bolje. Sad se živi lagodnije, ali se ne živi bolje. Ljudima je danas sve nadohvat ruke, ali nemate čime da usrećite čoveka. Nekada je jedna čokolada bila mnogo vrednija nego danas, ali se rado delila“, navodi Živković.
Na livadi, na mestu gde je izgrađena sala, nekada se nalazilo cerovo drvo oko koga se odvijala molitva upućena svecu zaštitniku.
„Kada je došlo komunističko vreme, ta molitva se zabatalila. Međutim, porodice Radojković i Milentijević su je 1984. godine obnovile i ona i danas traje. Ovo je sveto mesto. Pored druženja, ljudi dolaze da se pomole i za napredak“, kaže Živković.
Pesnik, Krsto Milošević, ovde je proveo svoju mladost. Posle završene srednje škole, odlučio je da ode.
„Kako su svi odlazili iz ovog kraja, tako sam i ja krenuo put Kragujevca za boljim životom, ali sam kasnije zapazio da je najbolji život ovde, u našem zavičaju“, zaključuje Milošević.
Ljubav prema rodnom kraju provejava i kroz njegove pesme, koje slikovito opisuju današnje stanje:
„Ovde je rođen praded’ Miloš,
ded’ Vukoje zvani Šole,
otac Jablan i tri njegova brata.
I zato volim te dolje,
i kuće zatvorenih vrata.
Praded’ je krčio šumu.
Ded’ njivio i livadio,
a otac i braća mu orali i kosili.
A mi, njihovi potomci,
sve to smo zakorovili.
I naši od nas odlaze.
A zbog kletve nekog pretka,
ne grade na temeljima,
već počinju ispočetka.„
Pesmu o odlasku i ostavljanju kućnog praga, koje se ponavlja i potomcima objašnjava rečima:
„To je sudbina. Kako smo mi nekada odlazili odavde, odlaze i naša deca od nas. Kao što je nekad majka nas čekala na brijegu da dođemo petkom ili subotom, da obiđemo naš zavičaj, tako i mi sad očekujemo da se naši jave preko Skajpa ili Vajbera, da popričamo i da vidimo naše potomke“, kaže Milošević sa setom u glasu.
U četvorogodišnjoj školi, koju je nekada pohađao u ovom selu, bilo je oko 80 đaka, dok su osmogodišnju školu đaci iz Padina završavali u Zubinom Potoku.
„Pešačili smo po sedam, osam kilometara u jednom pravcu, ali nam to nije bilo teško. Nekada je bilo preko 150 meštana i svi su živeli od svog rada, a sada je selo zatrnčano. Politika koja je tad krojila kapu, dovela je do toga da mi nismo mogli da dobijemo poslove ovde. Onda smo se, jedan po jedan, selili i tražili nove puteve za novi dom“, navodi Milošević.
Oživljavanje sela
Krsto je pre par godina, kako ističe, sam, svojom snagom i budakom okrčio deo imanja, koje mu je otac ostavio i zasadio lavandu i smilje. Smatra da ona može da bude putokaz za oživljavanje celog sela. Ipak, kaže, nije samo do meštana.
„Bitno je da neko od državnih struktura shvati da je obnova sela moguća. Moj cilj je bio da u ovom selu sam izvadim trnje iz zapustelog imanja, da kosim, da prekopam, da zasadim lavandu koju poklanjam. Mi nismo iz našeg zavičaja poneli ni grumen zemlje, ni kamen neki, poneli smo samo uspomene koje sad doživljavamo, i kroz priče i pesme vraćamo ponovo u narod da žive i da živi naš zavičaj“, dodaje.
Redak primer neizmerne ljubavi prema rodnom kraju je i Radiša Milentijević koji je napravio kuću u Padinama i obnovio seosko domaćinstvo. Pored pčela, Radiša gaji i stoku, ali i obrađuje svoju baštu. Iako živi u Zvečanu, svaki dan dolazi u svoje rodno mesto. Njegov otac je bio jedan od inicijatora obnove seoske slave.
„Ovde sam rođen i dolazim svaki dan, i zimi i leti. Dedovina i očevina mi je ovde i veliko imanje. Sve ovo je pokrenuo otac sa komšijom. Prvo su počeli sa po flašom rakije, da bi se stiglo do ovakve svetkovine, kako je danas“, objašnjava Milentijević.
Sloga među Padincima, kakva se retko viđa, dovela je struju i vodu u ovo selo – ponovo donacijama vrednih ljudi ovog kraja. Negde daleko, a srcem i mislima vezani za mesto rođenja, meštani ne zaboravljaju jedni druge. Tradicija njihovih predaka i prošlih života nastavlja da živi kroz njih. Za sada, barem jednom godišnje.
Ovaj sadržaj je proizveden uz podršku programa #SustainMedia, koji sufinansiraju Evropska unija i Vlada Nemačke, a sprovode GIZ, DW Akademija i Internews.
Sadržaj je isključiva odgovornost Kontakt Plus radija i Alternativne i ne odražava nužno stavove Evropske unije ili nemačke vlade.
