Poreklo braka i porodice

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte prvi deo teksta “Poreklo braka i porodice” iz broja 1, iz 1923. godine.

Da je poreklo braka i porodice uopšte problem, nije se znalo dugo vremena. Uzimalo se, da je zbog prirodnih formi odnosa čovek od prapočetka živeo u braku. U isto vreme monogamski je brak sadašnjosti proiciran u jednu neograničenu prošlost, našavši najzad završetka u jednom praroditeljskom paru. Ali, pored ove čisto mitološke predstave, mogla se ova predpostavka naslanjati i na pozitivne razloge. Tako znamo, da mnoge životinje žive u monogamijskom braku. Pored ptica koja pave gnjezda, u monogamijskom braku žive pre svega sisavci, a od ovih osobito oni koji su čoveku fizički bliski: gorila, majmuni zvani “primaši” koji su čoveku najbliži, a verovatno i šimpanza, ma da za njega nedostaju sigurni dokazi. Zašto dakle da i čovek nije trebao preneti iz svoga životinjskog stanja monogamijski brak već u svoju primitivnu kulturu? Tako je ovo shvatanje važilo sve do iza prve polovine prošloga veka skoro kao sama po sebi razumljiva aksioma. U to doba pak (oko 1861.) pojavljuje se švajcarski pravni naučnik i ispitivač daleke prošlosti J. Bahofen sa svojim znamenitim delom o “Materinskom pravu”, u kome pokušava da skoro neosporavano učenje o prvobitnosti monogamijskoga braka, a isto tako i neosporavano gospodarstvo muža u tom braku, jednom reči celu patrijarhalnu teoriju, predstavi kao zabludu. Bahofen polazi od jedne Herodotove zabeleške u Likijcima, u kojoj se veli, da je kod ovih naroda za rodbinsku pripadnost dece merodavna upravo žena a ne muž, tako da sinovi i kćeri pripadaju majci a ne ocu, i da nasleđe polazi od majke a ne od oca. Slične nagoveštaje našao je Bahofen još i kod drugih nekih naroda. Tako napr. ukazuje on kako se u Tacitovoj “Germaniji” nalazi jedna beleška, prema kojoj sin kod nekih germanskih plemena stoji bliže ujaku nego ocu. Slično ovome bilo je prema Cezarevu “Bellum Gallicum” i kod Brita. Bahofen je skupio više takvih primera a ukazao je osobito i na izvesne karakternosti mita i legenda, koje, kako izgleda, takođe nagoveštavaju sličnu pretežnost žene u prvo doba. On misli da se legende potcenjuju – i to je za njegovo doba bilo svakako tačno – kad se drže potpuno beznačajnim. Legenda doduše nije stvarnost, ali ona ipak daje, ma i u fantastičnom obliku, sliku stvarnosti pređašnjih vremena. Bahofen je zatim pojedinačna svoja promatranja uzdigao do jedne opšte teorije, po kojoj periodi patrijarhata ili očinskoga prava prethodila perioda materinskoga prava, ginekokratija. Glava porodice u tom braku bila je majka. Romantičnim bojama slika on ovo stanje, kad je udesom čovečanstva trebao upravljati lepi pol. Tek docnije je, veli on, čovek, sa svojim grubim bićem ali većom inteligencijom, stupio napred i gospodarstvo privukao na sebe. I tu se on sad dalje pita: Otkuda dolazi da i pored prirodne nadmoćnosti čovekove žena gospodari u porodici pre njega?

Na ovo pitanje odgovara on jednim potpuno trezvenim, realističkim rasuđivanjem, što s njegovim romantičnim pojmovima o prevlasti žene stoji u značajnoj protivnosti. Moramo, veli on, poći od slučaja, gde je još i danas u društvu majka jedino merodavna za svoju decu u davanju imena, nasledstvu i t. d. Slučaj ovaj nalazimo tamo, gde se deca rađaju izvan braka. Tu dete svoga oca ne poznaje a ne poznaje ga možda ni sama majka. Ovo stanje vanbračnog rađanja dece, mora se, veli Bahofen, uopštiti, ako se hoće objasniti zašto deca prvobitno pripadaju majci. Pre dakle no što je nastupilo gospodarstvo žene u porodici, postojalo je stanje bezbračnosti, agamija: polno opštenje bez ikakva reda. Na taj način stvara se jedna donekle suprotna slika porodici kulturnih naroda, slična onoj, kojom Hobes crta političke odnose drevnoga naroda. I ovde, kao i tamo, glavna je karakteristika odsutnost svakog reda. Iz ovakvog stanja može se sada, kako Bahofen misli, postanak ginekokratije objasniti glavnim svojstvima žene. Stanje opšteg promiskuiteta polova moralo je postati nesnosno pre svega ženi, i to usled njenih duševnih svojstava. Ona je odbila sve druge ljude, da bi se predala jednom jedinom. U tome se ona pokazala pogodnom čuvaricom discipline i morala, kojom je od tada i ostala. Tako dakle njoj a ne čoveku pripada slava za osnivanje monogamijske porodice, čiji je ona bila i prvi hranitelj i zaštitnik. Njenoj su rodbini pripadala deca, prema njenoj rodbini se upravljao i red nasleđa. Ovo stanje, koje je poniklo iz opštih uslova, bilo je prema Bahofenu vrlo dugo sveopšte na zemlji. Zašto se pak ono nije održalo? Ono se nije moglo održati, veli on, zbog toga, što žena, koje je doduše bila jedina pogodna da ga zasnuje – muž nikada ne bi bio u stanju da upostavi monogamiju – nije bila u stanju da ga trajno održi. Žena, veli, nije rođena da gospodari. Kako po inteligenciji tako i po fizičkoj snazi zaostaje ona iza čoveka. I tako, s pogledom na brak, postoje po njemu u celosti tri perioda: agamija ili promiskuitet, na koji se nadovezuje gospodarstvo žene ili materinsko pravo, a na ovo opet gospodarstvo čoveka ili očinsko pravo.

Poslednjih godina o ovoj Bahofenovoj hipotezi vođena je žestoka prepirka. Izvesne se činjenice doduše, sa stanovišta nauke o praprošlosti, nisu mogle poricati. Ali se s pravom pobijalo da je nekadašnje “materinsko pravo” moglo biti univerzalno, a još više, da je ono poniklo iz jednog posve razobručanog stanja horda. Tako je, malo po malo, ova u glavnom na filološko-arheološkim argumentima zasnovana teorija švajcarskog pravnog naučnika stupila u pozadinu, gde je i ostala sve do sedamdesetih godina prošlog stoleća. Tada je pak za nju pridošao jedan znatan oslonac i novo obrazloženje, i to sasvim s druge strane. Došla je etnologija, a kao njena glavna oblast ispitivanja, koja se na jedan specifičan način smatrala za pravu oblast primitivne kulture i naročito bila uzeta za ova ispitivanja, bila je Australija. Ovde se naime pokazalo, da materinsko pravo, za koje Bahofen verovaše da je i kod kulturnih naroda prvobitno, postoji u mnogome još i danas. Da, ono je u Australiji tako pretežno da se još i danas odprilike tri petine plemena pridržavaju ovog sistema, a samo dve petine sistema očinskoga prava. Čak je verovatno, da je ovde i u nekim slučajevima, gde sad važi očinsko pravo, ranije bilo u važnosti materinsko pravo. Najtemeljniji ispitivač socijalnih prilika Australije, Howitt, u svome delu o urođenicima jugoistočne Australije, dolazi do sličnih rezultata, do kojih je nekada Bahofen došao na osnovu svojih proučavanja prastarog doba. Svi su prvobitni familijarni odnosi zasnovani po njegovom mišljenju na sistemu materinskog prava, koji se, ma da u ograničenoj meri no u Australiji, može dokazati isto tako i u Americi, Melaneziji, Polineziji, kao i u izvesnim delovima Starog Sveta, osobito kod severno sibirskih naroda i kod dravidskih plemena u južnom delu prednje Indije. Na osnovu ovih činjenica dakle raširilo se kod savremenih etnologa sve više gledište, koje se u glavnom podudara s Bahofenovom teorijom. Međutim iskrslo je ovde opet pitanje: kako se došlo do ovakvog sistema? Odgovor je glasio, da se do njega moglo doći samo tako, ako prvobitno sin i ćerka poznaju jedino majku a ne i oca – dakle opet zaključak po analogiji na vanbračne odnose savremenog društva. Prema tome brak je i opet trebao poteći iz stanja opšteg promiskuiteta. Niti je brak niti je porodica trebala biti prvobitna već bezbračnost, polno opštenje sviju sa svakim: slika potpuno suprotna savremenim odnosima između muža i žene, koja je trebala da predstavi bezdržavno, prvobitno stanje staroga prirodnoga prava.

No, etnologija je zatim pronašla još i druge neke pojave, koje su izgleda, ovo shvatanje podupirale. Osobito veliku ulogu igrala su ovde, a delom još i danas igraju, dva reda argumenata. Prvi potiče iz etnologije Australije. Ovde se naime susrećemo sa jednom značajnom pojavom, koja se zacelo ne može nazvati ni agamijom ni monogamijom, već na prvi pogled predstavlja jedan međuoblik: to je t. zv. brak grupa. Brak ovaj sastoji se u tome, što više ljudi zajednički uzimaju više žena, pri čemu ili nekoliko braće uzimaju nekoliko sestara ili nekoliko ljudi jedne rodbine nekoliko žena iz druge rodbine. Na taj način brak grupa može izgledati kao jedna vrsta prelaza iz promiskuiteta u monogamiju. Prvo se, kako se može pretpostaviti, neograničen odnos polnog opštenja sužava na ograničenije grupe, a zatim na brak jednog čoveka s jednom ženom.

Pa ipak, ni samo materinsko pravo niti pak sam brak grupa ne bi možda bili dovoljni, da učine da, pored Howitt-a, još i toliko istaknutih etnologa, kao što su oba jako zaslužna ispitivača Australije, Spenser i Džiln, ili učeni zastupnik uporedne etnologije, J. T. Fracer, i još mnogi drugi poveruju u ovu teoriju, da ovde nije pridošao jedan dalji argument koji je osobito detaljno izložen kod američkog etnologa L. Morgana, u njegovoj “Praistoriji Čovečanstva” (Ancient Humanity, 1870.). Argumenat ovaj sastoji se u onome, što Morgan naziva “Malajskim sistemom srodnosti”. Sistem nam ovaj međutim zacelo nije poznat kao sistem stvarnih srodnosti, već u jezicima izvesnih naroda postoji on samo kao sistem naziva, ili kratko, kao nomenklatura, delom vezana za rodbinske odnose, a delom i poglavito, za starost članova jedne i iste rodbine. Pa ipak, ni samo materinsko pravo niti pak sam brak grupa ne bi možda bili dovoljni, da učine da, pored Howitt-a, još i toliko istaknutih etnologa, kao što su oba jako zaslužna ispitivača Australije, Spenser i Džiln, ili učeni zastupnik uporedne etnologije, J. T. Fracer, i još mnogi drugi poveruju u ovu teoriju, da ovde nije pridošao jedan dalji argument koji je osobito detaljno izložen kod američkog etnologa L. Morgana, u njegovoj “Praistoriji Čovečanstva” (Ancient Humanity, 1870.). Argumenat ovaj sastoji se u onome, što Morgan naziva “Malajskim sistemom srodnosti”. Sistem nam ovaj međutim zacelo nije poznat kao sistem stvarnih srodnosti, već u jezicima izvesnih naroda postoji on samo kao sistem naziva, ili kratko, kao nomenklatura, delom vezana za rodbinske odnose, a delom i poglavito, za starost članova jedne i iste rodbine. Pa i izraz “malajski” nije najpogodniji za njega. Nomenklatura ova zastupljena je osobito na ostrvu Havaji, a isto tako i u oblasti Mikronezije. Ono što je kod nje bitno, može se definisati vrlo prosto. Ono se sastoji ili se sastojalo, u tome, da čovek, s Havaja, ocem npr, naziva ne samo svog pravog oca, već i svakog čoveka, koji bi mu prema svojoj starosti mogao biti otac, jednom reči, svakog čoveka prve starije generacije iste rodbine. Isto tako naziva on majkom ne samo svoju rođenu majku, već i svaku ženu, koja bi mu po godinama starosti mogla biti majka. Braćom i sestrama zove on i žene svoje sopstvene, a sinovima i kćerima prve mlađe generacije, i to tako ide sve do deda i babe s jedne, i unuka i unuke s druge strane. O daljim generacijama Havajac ne vodi više računa; praded mu je isto što i ded, praunuk isto što i unuk. Nazivi su dakle ovoga sistema vrlo proste prirode. S čovekom samim – mi ćemo ga u našoj šemi označiti sa č – stoje u istoj generaciji braća i sestre, iznad njega, kao starija generacija, očevi i majke, još više dede i babe, ispod njega sinovi i kćeri, još niže unuci i unuke. Isto važi naravno i za ženu. Ceo sistem obuhvata prema ovome pet generacija. Postoji tvrdnja, da je i ovaj sistem mogao ponići samo iz jedne prethonde periode opšteg promiskuiteta. Jer kako bi inače bilo moguće da ne svakog čoveka iste rodbine, koji bi mu prema starosti mogao biti otac, stvarno i naziva ocem, ako očinstvo upravo ne bi bilo uopšte nepoznato? Pođemo li međutim od ovog poslednjeg argumenta, to jedna slaba strana ove hipoteze leži u tome, što se ovde ne samo ljudi starije generacije nazivaju očevima, već i žene majkama. Međutim, bar se za majku moglo očekivati, da je ona, upravo zbog vrlo dugotrajnog dojenja dece, koje je kod primitivaca u običaju, a zatim i zbog njihovog rašćenja u njenoj blizini, trebala biti svakome poznata. Dalje se s ovom hipotezom mučno može dovesti u sklad i činjenica da se stepeni srodstva, stečenog udajom i ženidbom, u malajsko-polinezijskom jeziku u najčešće slučajeva razlikuju šta više daleko oštrije, no u našem. Havajac npr. brata svoje žene označava drugim imenom, no što žena označava svoga muža. Nemačkom “Schawager” (poznato je, da Nemci za reči “šurak” i “dever” imaju imaju samo “Schwager”) odgovaraju dakle tamo dva pojma. A pošto se jednim od ovih pojmova označava uvek samo jedna izvesna ličnost, to ovo pretpostavlja i postojanje braka. Otuda bi se, ako bi se gornja hipoteza mogla zadržati ovde moralo pomoći pretpostavkom, da se ovaj naziv prvobitnim imenima za označavanje srodstva pridružio tek docnije. No, i u tom slučaju ostaje još uvek činjenica, da su gornje oznake, prema svome neposrednom značenju, prosta imena za stepene starosti, te je otuda otvoreno pitanje, da li su one uz to još i oznake samoga srodstva. One ovo, u koliko naše opažanje doseže, svakako nisu. Jer, čovek sa Havaja, u koliko se o njemu zna, svoju majku i oca uopšte poznaje, samo nema za njih specijlanih naziva. Gde on oca ne bi nazivao ličnim imenom, nazivao bi ga očigledno onako, kao i druge starije ljude svoje okoline uopšte. A da se ime oca i majke prenosi i na druge ljude i žene, dešava se to i kod drugih evropskih naroda. Tako je pre svega ruski običaj, da se ličnosti, koje inače ne stoje ni u kakvim rodbinskim odnosima oslovljavaju “baćuškom” i “maćuškom”. A što kod t.zv. “malajskog sistema srodnosti” čini ponajvećma verovatnim shvatanjem, da gornja nomenklatura uopšte ne označava stepene srodnosti, već stepene starosti, to je druga jedna pojava, koja je pri ovim diskusijama obično smetana s uma. Baš u onim oblastima naime, u čijem je jeziku ona zastupljena, nailzaimo mi i na jedno uređenje, gde mladići i ljudi još od svoje rane mladosti žive odvojeno od žena i dece. To je ustanova tako zvanog “doma ljudi”, u kome muškarci žive zajednički sa svojim vršnjacima, ustanova, koja ovde igra jednu važnu ulogu, potisnuv ulogu porodične zajednice. Ovde se pažnja pojedinca upravlja, prirodno, pre svega na drugove istoga doba, s kojima on u ovome domu ponajčešće ima i zasebne odaje. Na taj dakle način t. zv. “malajski sistem srodnosti” ne predstavlja uopšte nikakav sistem srodnosti već samo nomenklaturu stupnjeva starosti, zasnovanu na socijalnim uslovima života. Ovi uslovi čine da drugovi istoga pola stoje u užem međusobnom dodiru, no što je to slučaj između ljudi i žena. U “domu ljudi” drug je istoga odelenja brat, drug prvog starijeg odelenja otac. S njima pojedinac ide u lov, u rat. Iz toga pak izlazi, da ove pojave ne pripadaju najnižem stupnju kulture. Isto tako, razume se, nije ovim nazivom generacija isključen nikakav oblik braka kao što bi bilo pogrešno i to ako bi ovde imenima otac, majka, brat, i t. d. pridavali pojmove koje za ove reči obično vezujemo.

Hipoteza, da je porodici, bilo ona organizovana na monogamijskoj ili poligamijskoj osnovi, predhodio promiskuitet, naslanja se, kao što je gore primećeno, pored materinskog prava i malajsko-polinezijskog davanja imena prema dobu starosti, još i na brak grupa, brak, pri kome više ljudi zajednički drže više žena. I ovaj se uzima, što u stvari na prvi pogled izgleda pojmljivo, za prelazni stadijum između neograničenog polnog opštenja za vreme života u neuređenoj hordi i ograničenih bračnih veza docnijeg vremena. Ali, da bi se odlučilo, da li je i u koliko je moglo biti takvog jednog prelaza, moramo pre svega promotriti odnos, u kome kod onih naroda, kod kojih “brak grupa” postoji, ovaj stoji prema ostalim oblicima braka. Tu međutim pre svega nalazimo, da je ovaj brak jedan osobiti oblik poligamije. Doduše, nije on identičan s nama gotovo jedino poznatim oblikom ovakvog braka, pri kome jedan čovek drži više žena. Ali postoji još i jedan drugi, ređi brak, koji je za suđenje o braku grupa od najvećega značaja: to je brak, od kojega, obrnuto, jedna žena ima više muževa. Oba ova oblika braka možemo zgodno označiti poliginijom i poliandrijom, nazivi koji bi se za tačno označavanje poligamijskih oblika braka upravo i trebali upotrebljavati. Poliginija je danas još uvek vrlo rasprostranjena: na nju nailazimo u muhamedanskom svetu, ali i kod neznabožačkih afričkih naroda, kao i naroda drugih nekih oblasti. Isto tako postojala je ona i kod starih Izrailjaca, kao i Grka, mada su se indoevropska plemena još za rana pretežno pridržavala monogamije. Nesrazmerno je ograničenija pojava poliandrije, koja se uopšte može naći samo kod relativno primitivnih naroda. Tako u Australiji, zatim u južnom delu prednje Indije, kod Dravida, jednog od indijskih useljenika do krajnjega vrha kontinenta potisnutog plemena, dalje, visoko na severu, kod Eskima Beringova moreuza, kao i kod sibirskih Čukča i Giljaka, i, naposletku, ovde onde kod ostrvljana Južnog mora: tako je za najniži društveni sloj monogamija i ovde jedini oblik braka.

Bitno drukčije stvar pak stoji stvar s poliandrijom. Njeni su motivi sasvim drukčiji i gotovo bi se moglo reći prvima potpuno protivni. Pre svega je značajno, da je ovaj oblik braka zastupljen u oblastima, gde vlada oskudica u ženama. Ovo opet stoji u vezi sa jednim opakim običajem varvarske kulture: ubijanjem dece. Ovaj običaj besnio je nekada u Polineziji, gde je i poliandrija bila rasprostranjena, a izgleda da još i danas postoji kod nekih Dravidskih plemena prednje Indije. Sličan običaj postoji i kod Australijanaca. U Polineziji, a verovatno i na drugim mestima, žrtvuju se pri ovom poglavito devjočice. Otuda je, prirodno, došlo smanjivanje broja žena i jaka brojna nesrazmernost polova. Tako jedan od starijih engleskih ispitivača Polinezije, Elis, ceni srazmeru ljudi prema ženama od prilike na 6:1. I pod ovakvim uslovima običaj poliandrije potpuno je razumljiv. Svaki za sebe ne može imati žene, već se moraju udružiti više njih da bi zajednički dobili jednu ženu.

Možemo se ovde međutim zapitati: zašto se pri ovom deceubistvu žrtvuju poglavito devojčice? Lako je pojmljivo, da se deca u grubom prirodnom stanju žrtvuju usled borbe sa životnim nezgodama ili usled izbegavanja truda oko njihova podizanja. Hoće se da se u životu održi ograničenij broj i višak se ubija odmah po rođenju. Običaj u Polineziji npr. zabranjuje ubijanje dece ako bi novorođenče živele ma i jedan sat. Ali pored ovih čisto ekonomskih motiva na ubijanje dece imaj ovda onda uticaja još i mađijski motivi: tako strah, koji prirodnoga čoveka obuzima ako bi novorođenče odstupalo od normalnog detinjeg uzrasta ili ako bi se rodili blizanci. Činjenica pak, da se muška deca više štede no ženska, mučno da se može protumačiti drukčije, no da se čovek, pre svega kao drug u igri i lovu, a zatim i kao saborac u plemenskoj raspri, više ceni. Refleks ovog višeg cenjenja odbija se dakle i na decu. S ovim pak stoji u vezi i činjenica, da se za stupanje žena u doba zrelosti ne vezuju ni izdaleka onako svečane ceremonije kao za stupanje muškaraca u ovo doba. Dokle, stupanje devojčica u periodu puberteta ponajvećma ne pobuđuje nikakvu osobitu pažnju, dotle se stupanje mladića u doba ljudske zrelosti propraća naprotiv velikim svečanostima, pri kojima se oni uz tradicionalne ceremonije uvode u zajednicu ljudi, pri čemu je ženama pristup zabranjen.

Preveo

D-r Blagoje D. Marković Vilhem Vunt

***

Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:

Iz Ženskog pokreta: Njegoš o ženama

Iz Ženskog pokreta: Dositej o ženama

Iz Ženskog pokreta: Književna anketa o našoj ženi

U Ženskom pokretu: O ženi muslimanki

Iz Ženskog pokreta: Uzrok moralne nejednakosti između ljudi i žena

Književni pregled iz 1922: Moklerova dela i polemika o prostituciji

Zakon o advokatima i žene

“Nova pojava u našem društvu”: Promena vere radi ponovne bračne veze