Četrnaest ogleda koji obuhvataju period od srednjovekovnog crkvenog pojanja do Mokranjčevih Rukoveti – najkraći je opis knjige “Ogledi o srpskoj muzici” Dragana Mlađenovića. Međutim, sadržaj knjige otkriva mnogo više. Interesantne istorijske činjenice, opisi, raskrinkavanje mitova, detalji za koje šira javnost verovatno nije ni znala. Mlađenović je ove nedelje na promociji u organizaciji Doma kulture Gračanica svoju knjigu predstavio i javnosti na Kosovu. O knjizi je razgovarao sa diplomiranim istoričarem i šefom umetničkog sektora Ansamblom „Venac“, Milošem Mitićem Ciletom i glavnim odgovornim urednikom RTV КIM, Goranom Avramovićem.

Knjiga je podeljena na dva dela – “Božanska muzika” i “Svetovna muzika”, a počinje poglavljem o psaltiru kod pravoslavnih Srba. Pisana je u formi eseja.

Zašto baš psaltir i da li je autoru lično najdraža pesma 136, odnosno 137 o izmirenosti i otuđenju, ali i pokajanju, ljubavi i povratku u kojoj se između ostalog kaže i “na rekama vavilonskim seđasmo i plakasmo kada se opomenusmo Siona”?

Avramović je podsetio da je upravo ovaj psalm bio popularan krajem 70-tih godina prošlog veka zahvaljujući disko grupi Boney M.

Njihova verzija pesme snimljena je sedam godina nakon originala rege grupe “The Melodians”, a istu pesmu izvodili su Linda Ronštat, Nik Kejv, Vili Nelson, a na balkanu najpoznatija izvedba je makedonske grupe Anastazija.

“Psaltir je najstarija knjiga Svetog pisma koja je ušla u kodeks pravoslavnog pojanja i psaltir se kod Srba od početka pevao najčešće. Jedan od istraživača Svetog pisma profesor Dušan Glumac je pronašao nekoliko stotina citata u staroj srpskoj književnosti i to je objavio 30-tih godina prošlog veka. Prateći njegovu studiju, pronašao sam mnoge psalme koji govore o živoj tradiciji najstarijih svetih tekstova” – objasnio je Mlađenović.

Posebna poglavlja knjige posvećena su starom srpskom pojanju, hilandarskom pojanju, značaju Svetog Save za pojanje, ali i crkvenom narodnom pojanju, na više mesta se pominje stara neumska notacija.

Mlađenović objašnjava kako je muzika u to doba zapisivana:

“Stara neumska notacija je bila u srednjem veku romejska notacija koja nije mogla da zabeleži melodiju, odnosno intervale, već odnos između tonova. Tu sam notaciju prvi put video u rukopisima doktora Dimitrija Stefanovića koji je nedavno preminuo. On je pručavao stare rukopise i doktorirao na Oksfordu na tim rukopisima. Zaslužen je za istraživanje hilandarskih rukopisa. Proučavao je Hilandarski srbljak. Objavio je nekoliko pesama iz hilandarskih zbornika koji su pisani tom, starom notacijom. Tako smo to mogli da objavimo na diskovima i danas možemo da pevamo onako kako se pevalo pre osam stotina godina.”

Objašnjava i kako se počelo sa zapisivanjem pojanja u crkvama.

“Note je počeo da zapisuje tek Kornelije Stanković 1855. godine u Karlovcima i onda se to pojanje naziva karlovačko pojanje – ono koje se danas koristi u srpskoj crkvi,” kaže.

Na jednoj od stranica knjiga je interesantan podatak da je upravo srpsko crkveno pojanje na vinilne gramofonske ploče prvi snimio Lazar Lera što je i objavljeno na 64 vinila i to u Zagrebu. Mlađenović podseća i da je liturgija Stevana Mokranjca objavljena u Zagrebu, a da je u istom gradu hor Kovačić i pevao Mokranjčevu liturgiju.

U knjizi je i niz jedinstvenih istorijskih podataka.

Jedan od njih je da je beogradska publika po prvi put 10. novembra 1844. godine uživo slušala izvođenje Mocartovih i Rosinijevih dela.

Oktobra 1847. godine u Beogradu je gostovao Johan Štraus mlađi sa svojim orkestrom koji je tamošnjoj publici izveo nekoliko novih orkestarskih komada specijalno komponovanih za tu priliku, a koji su bili posvećeni knezu Aleksandru Karađorđeviću, Slovenima i Srbiji.

Mlađenović dodaje da je taj podatak pronašao zahvaljujući profesorki Stani Đurić koja je bila direktor Muzikološkog instituta u prošlom veku. Istraživala je muzički život Beograda.

“Kod nas sam našao i podatak da je prvi klavir uvezao Jevrem Obrenović i doneo ga svojoj ćerki u Šabac 1820. i neke godine. Nije imao nastavnika za taj klavir, pa je iz Novog Sada doveo Josifa Šlajzingera, samoukog muzičara koji je bio rodom iz Somobora, svirao je u cirkusu. Onda je on predavao muziku deci Jevrema Obrenovića,” kaže Mlađenović.

Posebno poglavlje posvećeno je sevdalinkama. Autor podseća da se sevdalinke nalaze i u prvim pjesnaricama Vuka Karadžića koji je srpsku muziku zadužio i time što je objavio šest melodija poljskog kompozitora iz svih srpskih krajeva, što su bili prvi zapisi srpskih narodnih pesama u novom veku:

“Jedna od najlepših i najstarijih (sevdalinki) je Veliko dejstvije ljubve… Naziv ‘sevdalinke’ nastao je tek krajem 19. veka. Pesnik Jovan Ivić koji je bio i ministar prosvete u Kneževini Srbiji napisao je mnogo sevdalinki po ugledu na narodne pesme. Jednu od njih je Mokranjac objavio u Prvoj Rukoveti,” dodaje autor, priznajući da je danas teško odrediti šta je narodno, a šta autorsko.

Ogledi se završavaju poglavljem o vremenu koje je Stevan Mokranjac proveo u Prištini krajem 19. veka.

“Mokranjac je počeo da zapisuje pesme iz Stare Srbije u zimu 1896. godine, 12 dana je sedeo u konzulatu u Prištini kod Branislava Nušića i zabeležio je nekih 160 pesama, sačuvano je 105 u njegovim zapisima i od toga su nastale Osma, Jedanaesta i Dvanaesta Rukovet. Dvanaestu je njegov učenik Kosta Manojlović nazvao meraklijskom. Znači, tu ima mnogo meraka,” kaže autor.

Zašto bugarštice nemaju nikakve veze sa Bugarima, kao i šta su srpski vojnici imali u svom prtljagu krajem petog veka, a to nije bilo oružje, pogledajte u nastavku: