U novom podkastu Alternativne razgovarali smo sa novinarkom i urednicom Kim radija, Zoricom Vorgučić. Da li je lakše raditi za lokalne ili regionalne medije? Koje su prepreke za rad novinara na lokalnim medijima? Koji su izazovi sa kojima se srpski mediji na Kosovu suočavaju? Bila su neka od pitanja na koja je Vorgučić odgovorila.

Ocenjujući da je teže raditi za lokalni medij, te osvrćući se na svoje novinarske početke, Vorgučić je govorila o Martovskom nasilju 2004. godine.

“Najvažniji teren na kojem sam bila, na početku, bio je upravo taj u Čaglavici kada je počeo Martovski pogrom 2004. godine. Otišli smo da pratimo protest srednjoškolaca koji su okupljali zbog ranjavanja mladića iz Čaglavice Jovice Ivića. Posle nekog vremena smo čuli da je više hiljada Albanaca krenulo na Čaglavicu zbog vesti koju je objavio RTK o utapanju dvojice dečaka u Ibru. Za koju se ispostavilo da je lažna informacija i koja je prošla bez posledica po RTK” – kazala je Vorgučić.

 “Bili smo na protestu, onda je krenuo haos. Dešavalo se svašta. Paljene su kuće na početku Čaglavice. Krenula je pucnjava, kamenice. Jedna vrlo odvratna situacija i nebezbedna za srpski narod. Svi su bili uplašeni. I ljudi u Čaglavici, tada ih je bilo mnogo više nego danas, nažalost, bili su jako uplašeni. Sećam se da su žene sa malom decom, trudnice prelazile u Laplje Selo da se zaštite jer je bilo neizvesno hoće li (Albanci, prim. aut.) upasti u selo i šta će se dogoditi. Sećam se da sam sa kolegama i koleginicama trčala po oranicama, gledala kako gore kuće… Tako da mi je to još uvek sveže u sećanju, bez obzira na to što je prošlo 20 godina. Te posledice 17. Marta se i danas osećaju, ti ljudi koji su proterani se nažalost nisu vratili. U međuvremenu je još mnogo ljudi otišlo, iako nije bilo više takvih situacija i imovina se prodaje. Nema perspektive, pogotovo za mlade, da ostanu ovde”.

Osvrnuli smo se i na to kako je izveštavati sa terena na severu Kosova, s obzirom na to da je Vorgučić – u danima nakon 26. i 29. maja 2023. godine, posle nasilnog ulaska specijalaca u opštinsku zgradu u Zvečanu, te sukoba građana i pripadnika KFOR-a, zajedno sa drugim kolegama nedeljama bila na terenu u Zvečanu, gde su se događali i napadi na novinare – i albanske i srpske.

“Ta situacija je bila specifična zato što se dogodilo nasilje, ljudi su bili revoltirani zbog tog upada specijalaca i albanskog gradonačelnika u opštinu Zvečan. Čitav dan (29. maj) je trajala ta drama hoće li nešto da se desi ili ne…”.

“Međutim, kada su krenule prve šok bombe i suzavci, mi smo se sklonile. Bile su tu druge koleginice i ja, snimatelj za kojeg dugo potom nisam znala gde je. Bilo je prilično opasno. Letele su kamenice i drva za ogrev… Bilo je jako neprijatno, a pogotovo je bilo neprijatno za naše kolege iz Prištine koji su bili u velikom broju…. Mi na svu sreću nismo doživeli takve neprijatnosti, ali jesmo verbalne napade” – kazala je Vorgučić.

Napadi na novinare su se nastavili i posle 29. maja.

Vorgučić podseća na napad na urednicu portala KoSSev, Tatjanu Lazarević, nakon hapšenja M.M. u centru severnog dela Mitrovice od strane specijalaca Kosovske policije, sredinom juna. Među napadima, iako nije prijavljen, i napad je na našu fotoreporterku u Zvečanu 26. maja kada joj je nepoznato lice prišlo i agresivno joj se unoseći u lice, urlajući zahtevalo informacije za koga radi.

“Ja sam u Zvečanu takođe doživela neprijatnost od neke gospođe koja me je napala, tražila da isključim kameru i da ne snimam dok su bili tu predstavnici srpske opozicije… Jedna žena je bila posebno agresivna u toj komunikaciji sa predstavnicima opozicije, ali i sa medijima koji su ih pratili. Ja sam bila tu i ona je mene optužila da sam došla da ‘stvaram neku kavgu’“ – kazala je Vorgučić.

Među novinarima je tada bila i naša koleginica i urednica Kontakt Plus radija Daniela Tomašević od koje je ista ženska osoba takođe zahtevala da prekine snimanje.

Na pitanje kako objašnjava to da građani nisu preusmerili svoj bes na političke predstavnike koji, na primer, nisu bili pred opštinskom zgradom 26. maja, Vorgučić kaže da ipak ne razume u potpunosti zašto je taj bes preusmeren na pogrešne ljude, odnosno novinare, te da, sa druge strane – pojedinci “najlakše razumeju naredbe”.

“I meni je to malo čudno i nelogično – da ljudi nisu masovno odlazili sa Kosova na miting SNS-a 26. maja prošle godine u Beograd, da su radnici opštine Zvečan, odnosno privremenog organa, bili na svojim radnim mestima, što je njihova obaveza – to (upad specijalaca) se verovatno ne bi desilo. Mislim da su to i predstavnici kosovskih instituciji i policije predvideli i zato su i tako i reagovali. Ne znam što ja kažem. Žalosno je sve to kada sagledam sada sa ove distance” – kazala je naša sagovornica.

Među izazovima sa kojima se suočavaju lokalni mediji ubrojila je i nedostatak komunikacije sa predstavnicima institucija i na lokalnom i centralnom nivou.

“Često se kritikuje Srpska lista zbog nedovoljne komunikacije sa medijima, nepozivanja na njihove preskonferencije ili druge događaje. Međutim, nisu oni tu jedini krivci kada je problem komunikacije sa medijima. Mi istu situaciju imamo i sa predstavnicima centralnih institucija. Od kako je Kurti na čelu vlade, već tri godine nije gostovao ni u jednom mediju na srpskom jeziku, izuzev RTK2. Ranije smo mnogo lakše dolazili do izjava ministara, dolazili su ovde u studio… Sada je ta komunikacija zaista otežana i nemamo dovoljno informacija” – objasnila je Vorgučić.

“O Srpskoj listi – to je već stara priča. Oni niti nas pozivaju na događaje koje organizuju, niti odgovaraju na pitanja, potpuno su zatvoreni i imaju svoja dva medija koje pozivaju i koji prate svaki njihov korak i to je to. Na lokalnom nivou, mi ovde takođe imamo problem u komunikaciji sa opštinom Gračanica. Ne pozivaju nas na događaje. Na pitanja odgovaraju isključivo pisanim putem i to vrlo šturo”.

Među izazovima ubrojila je i kadrovske i finansijske probleme.

Vorgučić navodi da je sve manje onih koji žele da se bave novinarstvom, da veruje da tu ima udela činjenica da se radi o tome da nije dobro plaćen posao, a da je istovremeno stresan, ali i to da je situacija u društvu takva da su očekivanja većine mladih da im neko obezbedi posao.

Govoreći o finansijskim izazovima navodi činjenicu da se lokalni mediji finansiraju projektno – na određeni vremenski period.  

Sa druge strane, potvrđuje da lokalni mediji na Kosovu koji izveštavaju na srpskom jeziku, a koji se finansiraju od strane međunarodnih donatora – jesu mnogo pažljiviji u svom izveštavanju od medija koji izveštavaju na albanskom jeziku.

“Mi više biramo reči kada opisujemo situaciju. Tako bi po pravilu i trebalo da bude, to nalaže etički kodeks. Izbegavamo senzacionalizam, uvek se trudimo da imamo najmanje dva ili tri izvora i drugačije je nego kod kolega Albanaca. Čini mi se i ponekad imam utisak da pomalo i navijački izveštavaju, a takva je situacija i sa medijima u Srbiji, odnosno sa većinom” – dodala je naša sagovornica.

Sa druge strane, veruje da bi suštinska saradnja između srpskih i albanskih medija na Kosovu mogla da doprinese stabilizovanju situacije i smirivanju tenzija, ali ističe i da veruje da za tako nešto ne postoji volja.

“Ta volja, pretpostavljam, treba da dođe od većinske zajednice i od medija koji izveštavaju na albanskom, to su veći mediji, imaju više mogućnosti i finansijske i kadrovske, ali mislim da ne postoji volja. Postoje neke minimalne saradnje, družimo se na terenu, ali kada je izveštavanje u pitanju, čini mi se da se više tu obraća pažnja na taj etnički moment, nažalost, nego na suštinsku informaciju, odnosno pitanje” – navela je Vorgučić.

Detaljnije poslušajte i pogledajte u podkastu Alternativne.

Ovaj sadržaj je nastao u okviru projekta “Prekinuti ćutanje” koji sprovodi Alternativna u partnerstvu sa Kontakt Plus radijom.

Sadržaj je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije i isključiva je odgovornost Alternativne i Kontakt Plus radija, te nužno ne odražava stavove EU.

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *