Kako izgleda svakodnevica u severnom delu Kosovske Mitrovice? Šta je čini? Samo je deo pitanja na koje je odgovorio Aleksandar Pavlović u svojoj monografiji “Svakodnevica Srba u severnoj Kosovskoj Mitrovici” koja obuhvata period od 1999. godine do 2015.

Termin koji koristi za opis ove svakodnevice je “zarobljena”.

“Srbi u Kosovskoj Mitrovici gledano sa aspekta svoje svakodnevice nisu imali slobodu od mnogih remetilačkih faktora koje su praktično u današnje vreme nazimislivi za neko normalno društvo, pa nezamislivi i za život Srba u centralnoj Srbiji” – kazao je Pavlović u podkastu Alternativne.

Glavni element, sve ove godine, pa i do dana današnjeg, zarobljene svakodnevice je neizvesnost – šta donosi sutra – kaže Pavlović, navodeći da je neizvesnost nešto što se provlačilo kroz diskurs svih njegovih sagovornika:

“Neizvesnost je nešto što je u svom ovom vremenu, sada praktično 20-ak godina, čini mi se, za mnoge Srbe postala normalnost u Kosovskoj Mitrovici, a daleko od toga da je u pitanju normalnost sa kojom se može živeti normalno. Neizsvenost je uvek tu, od onoga što donosi sutra se ne može pobeći, a praktično su svaki dan prisutni određeni elementi, momenti koji nekada više, nekada manje podstiču tu dozu neizvesnosti koju većina stanovnika u ovom gradu ima”.

Pavlović se u svojoj monografiji bavi različitim delovima svakodnevice, odnosno onim što je čini.

Integracija – izmicanje tla pod nogama

Tako se deo ticao i takozvane integracije, odnosno početka perioda potpisivanja Prvog briselskog sporazuma. Ocenjuje da je, s obzirom na razgovore tokom istraživanja, integracija obavljena suprotno volji građana.

Praktično sam svojom monografijom tek načeo period potpisivanja Briselskog sporazuma, kada dolazi do preokreta kada su u pitanju institucionalni integriteti, objašnjava Pavlović, i dodaje da je ovaj period označio “izmicanje tla pod nogama u identitetskom smislu”.

“Državne institucije danas svakako predstavljaju dobar osnov za konstrukciju identiteta stanovništva koje tu državu doživljava kao svoju… Ako izgubite tu vrstu simbolike koju državne institucije nose sa sobom, a simbolika je u smislu identiteta izuzetno važna, jer se identitet gradi na simbolima, i u svakodnevnom kontekstu više nemate simbole svoje zemlje, a dobijate nove simbole, vi ćete vremenom, silom prilika, hteli ili ne, polako i iz svog osećanja identiteta i početi da gubite simbole države kojoj smatrate da pripadate, a vremenom ćete i verovatno početi da gubite svoj identitet, povezan sa osećanjem pripadnosti toj državi, u ovom slučaju državi Srbiji”.

“Mozaik potrošnje”

Ekonomija je takođe oblast kojom se bavio u svom istraživanju.

Danas i poslednjih godina od proizvodnje nemate ništa, a to je upravo posledica jednog šireg stanja koje od 1999. i kasnije na severu Kosova i Metohije postoji, i uopšte na KiM – navodi.

“Ekonomsku situaciju u Kosovskoj Mitrovici, u severnom delu, pokušao sam da opišem terminom mozaik potrošnje, upravo zato što ovde imamo samo potrošačko društvo i uglavnom zahvaljujući sredstvima iz budžeta države Srbije to društvo manje-više opstaje. Postoji neka mala proizvodnja, ali to su uglavnom preduzetništva na nivou porodičnog preduzeća i slično, međutim, to je nedovoljno da bi jedan veći prostor sa hiljadama ljudi mogao da funkcioniše i da ima neku dugoroučnu perspektivu. I nažalost zbog takve perspektive mladi odlaze i raseljavaju se” – kazao je Pavlović.

U tom kontekstu pominje i Trepču, koja je kao nekadašnji gigant bila pokretač velikih promena i u samoj Kosovskoj Mitrovici.

“Dok je Trepča u ovakvom stanju i dok vi nju posmatrate kako funkcioniše, odnosno tavori, to je slika i ukupne ekonomije na ovom področju. Nažalost, ne znam da li takozvana integtacija može u tom smislui bilo šta da porpavi, integracija mi se čini samo kao politički projekat, a ne društveni ili ekonomski. I za sada mislim da neke perspektive poboljšanja nema” – naveo je.

“Vi ne možete da odvojite ekonomiju od društvenih ili političkih aspekata položaja jednog stanovništva, tu možemo da gledamo kako se prepliću uticaji iz jednog sektora na drugi sektor. Dokle god postoji pravna nesigurnost, društvena neizvesnost, vi ne možete imati ekonosmku stabilnosti ili ekonomski prosperitet i to su pokazatelji sveopšteg stanja, posebno ako se uzme u obzir da koncept svakodnevice i u humanistici u društvenim neaukama se koristi kao pokazatelj procesa ili promena na makro planu kako se održavaju na mikro planu”

Etnički odnosi

Etnički odnosi su naravno bili neizbežni da budu obuhvaćeni istraživanjem takođe.

Kada su u pitanju međuetnički odnosi ističe da i tu “dominiraju nijanse”:

“Većinom, moram da priznam, moji sagovornici su odricali neku mogućnost suživota kakav je postojao ranije, jer ono što se videlo 90-tih godina vide kao veliku prepreku, koja je napravila jaz, produbila neku vrstu nepoverenja, koje je, istina, postojalo i ranije. Od svojih sagovornika sam uglavnom dobijao i saopštenja da je nepoverenje bila jedna reč koja je pratila odnose između Srba i Albanaca i pre 1999. godine, naročito onih događaja koji su obeležili demonstracije ’81, pa kasnije kroz 80-te godine šta se sve događalo, ali da je to nepoverenje događanjima iz 1999. godine toliko produbljeno da nakon svih tih događanja većina mojih sagovornika nije videla mogućnost vraćanja suživota kakav je postojao ranije. Neki jesu govorili da bi voleli da mogu žive kao što su živeli, da nemaju ništa protiv toga, da su oni za zajednički život, ali su većinom osporavali želju Albanaca da žive sa Srbima“.

Tu su u pitanju nijanse kada govorimo o sentimentima i mogućnostima suživota – dodao je:

„Srbi i Albanci u Kosovskoj Mitrovici ispostavlja se suživot su uvek vodili jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima. Da bi koliko-toliko taj suživot mogao da postoji, bar na toj osnovi jednih pored drugih, mora da postoji pre svega poverenje. Bez poverenja ni suživot ne može da postoji, a poverenje je jedno od ključnih reči koje definiše odnos Srba i Albanaca na ovom području“.

Kao remetioca mogućnosti suživota Pavlović navodi odnos međusobne moći.

„U kontekstu odnosa Srba i Albanaca, ne samo u Kosovskoj Mitrovici, nego na celom Kosovu i Metohiji, onaj faktor koji predstavlja uslov da li će određene vrednosti biti ostvarene, ili neće biti ostvarene, a mislim da je to faktor koji predstavlja kamen spoticanja u odnosima Srba i Albanaca ne samo u recentnom periodu poslednjih 20 godina, već kroz ceo 20. vek… Odnos dominacije i upravljanja. To je kamen spoticanja koji remeti odnose Srba i Albanaca, remeti mogućnost suživota“.

Pavlović podseća da su se kroz istoriju odnosi dominacije u upravljanja smenjivali:

„Sada je to klatno moći prešlo na albansku stranu. Prosto je problem u tome kako pronaći modus da se ravnomerno raspodeli upravljanje i odlučivanje, a tu plašim se da nekog rešenja nismo imali sve ovo vreme, a to je glavni kamen spoticanja u svakom drugom smislu, pa i u smislu suživota Srba i Albanaca“.

Pavlović se slaže da je Mitrovica istinski multietnička sredina, što objašnjava i kao vid paradoksa.

„Danas su usta predstavnika međunarodne zajednice puna multietničnosti, usta albanskih predstavnika iz Prištine su takođe puna multietničnosti, nastojanja da je Kosovo multietničko društvo, a paradoksalno jedino multietničko društvo, multietničku sredinu imamo na području Kosovske Mitrovice, severno od Ibra, na ovom tako malom prostoru, gde imate svega nekoliko ulica, gde žive i Srbi i Bošnjaci i Goranci i Albanci, Romi, ima i Turaka… Ona je na neki način sama po sebi fenomen u kontekstu celokupnog društvenog i političkog okruženja na KiM, gde južno od reke Ibra nećete naći takvu multietničnost kao što ćete naći upravo u Kosovskoj Mitrovici, severno od Ibra. Srbi su južno od Ibra svedeni na nekoliko sredina i sa tendencijom smanjenja njihovog broja u tim sredinama. Mislim da je vrednost Kosovske Mitrovice, ovog dela severno od Ibra, upravo u tome, da mi ovde imamo suživot, kakav god da je, da li jedni pored drugih ili jedni sa drugima, koji je moguće ostvariv u praksi“.

Forma svakodnevice kao fenomen za sebe

„U svojim istraživanjima, ali i kasnije, nezavisno od toga, krećući se po Kosovu i Metohiji, naročito južno od Ibra, ali i ovde u severnom delu, uočio sam taj fenomen, kada su međuetnički odonosi u pitanju, naročito između Srba i Albanaca, i dan danas imate na mnogim mestima forme suživota, komšijske odnose, pa čak i prijateljske odnose koji su bili narušeni ratom 1999. godine, pa je tu postojao period nekog distanciranja, ali sam naišao na dosta ljudi koji kažu da su obnovili svoje odnose sa komšijama Albancima… Ovde takođe u severnom delu Kosovske Mitrovice vidim to svakodnevno. Imate Bošnjačku mahalu, svakodnevni život gde Srbi i Albanci međusobno funkcionišu, komuniciraju. Imam sagovornike koji kažu da imaju dobre komšije, prijatelje Albance sa kojima popiju kafu, ali to je onaj nivo svakodnevice koji predstavlja fenomen za sebe. Kada se izdignete van tog nivoa, na nivo politike, gde se odražavaju ovi međusobni nerazjašnjeni i nepomirljivi odnosi između Srba i Albanaca, dolazi do jedne potpuno drugačije priče. I na nivou politike ti odnosi dobijaju drugačiji obris, drugačije oblike, dimenzije. I ono što sam uočio, što je ustvari jedna vrednost u celokupnoj ovoj situaciji… Vrednost života u multietničkoj sredini gde na svakodnevnom nivou imate forme i mogućnosti komuniciranja sa pripadnicim druge etničke zajednice iako na višem nivou politike izražavate neslaganje. I te forme svakodnevnog komuniciranja podrazumevaju različite oblike, jednu vrstu finih narativa koji se provlače kroz kontakte između Srba i Albanaca, a kojima se izbegavaju teške teme – teške teme politike, teme našeg i vašeg… Primetio sam nekoliko puta, čim bi se dotakli teme, pitanja da li je vaše ili naše, dolazilo do podizanja tonova, ali bi se oni ubrzo vraćali na fini nivo komunikacije i tu bi se sve završilo. To je jedna od vrednosti koju, moram da priznam, nisam očekivao da ću zateći u takvim postojećim prilično užarenim društveno-političkim okolnostima kada govorimo o statusu KiM…“