Podkast sa Ivanom Vanovac: Samo se najhrabriji usuđuju da žive od umetnosti

“Književni džem sešn” novinarke Ivane Vanovac pre svega je dokaz da se na Kosovu odigrava bogat kulturno-umetnički život. Posle više od 20 godina praćenja ovih događaja, sa različitih scena, svoje tekstove pretočila je u eseje i otud i muzička improvizacija u naslovu.

“Knjiga je nastala slučajno. Sami tekstovi nisu namenski pisani, nije to bilo ništa ciljano. Prosto, posle određenog broja godina shvatite da ste uradili toliko toga da može da se uobliči i zbije na jednom mestu”, kazala je Vanovac u novom podkastu Alternativne.

Džem sešn u smislu raznolikosti, šarolikosti i slobode, jer džem sešn jeste slobodan izraz… Ova knjiga jeste to, jedna fuzija glasova, boja, tonova, nekih pozorišnih replika. Svega tu ima. To je esencija umetničkog života koji se ovde dešava… Ja sam od njihove umetnosti stvarala umetnost – to bi možda bilo najbolja formulacija“.

Imamo izvanredne stvaraoce, kazala je:

“Imamo ljude koji su školovani umetnici, imamo ljude koji se zalažu da se scene, bilo da govorimo o muzičkoj, književnoj, likovnoj, pozorišnoj – ne ugase. Ti ljude žive ovde, rade ovde, trude se da uprkos svemu što se dešava na ovom području već 20 godina, a ne smemo da zaboravimo da su mnoge institucije kulture prosto postale izbeglice nakon 1999.godine, beskućnici, da te institucije uprkos svemu rade, trude se i da kulturno-umetnički život postoji. I mene niko nikad neće ubediti u suprotno. Zato što tom kulturno-umetničkom životu svedočim, ja ga živim i postala sam njegov vrlo aktivan član objavljivanjem te knjige”, kazala je.

“Dakle, ako vam neko kaže – u Kosovskoj Mitrovici se ništa ne dešava, to nije istina. Ta osoba ne govori istinu. Imate knjigu koja je za pet godina nastala, pet do šest godina aktivnog praćenja kulturno-umetničkog života je dovoljno da napišete knjigu. Ja stvarno ne znam da li je ikome potreban bolji dokaz da mi imamo kulturno-umetničku scenu, ali nam publika nije baš toliko obrazovana, koliko se ona sama izdaje. Mi sami građani treba da se angažujemo po pitanju posete tih kulturno-umetničkih dešavanja, a scena postoji, ona je živa, aktuelna i mi imamo ljude koji se trude… Ponekad se čini i nadljudske napore ulažu da ta scena opstane. To je osnovna poruka knjige i osnovna informacija koju može bilo ko iz nje da dobije”.

Svetla strana priče

Ova knjiga je istovremeno svojevrsno svedočanstvo da se u srpskim sredinama na Kosovu uprkos svemu gaji umetnost, kultura, a da je upravo to slika koje gotove da nema u široj javnosti.

“Ali nekako, eto, uvek se propagira ta crna strana priče, hajde da ne gledamo tu crnu, hajde da pokažemo ljudima koliko smo lepi… Nismo mi jedno krdo nekih neslovesnih životinja, divljači, nismo mi neobrazovan narod… Ne znam ko je uspeo da stvori tu i takvu sliku o nama. Zašto smo bili tihi? Zašto su pametni uvek tiši za tercu od ovih drugih? Ne znam kako se to desilo. Ali ako možemo da uradimo bilo šta da tu sliku – ne popravljamo, nego samo da je približimo realnoj, hajde da to radimo. I novinarstvo je odlično polje za to. Možda čak i najdelotvornije”.

Ono što nas drži živim i strastvenim

“Ko god misli da u Mitrovici žive neki mazohisti koji – ne znam ni kako preživljavaju, ni kako žive pod tim okolnostima… Bukvalno se u jednom momentu postavi pitanje ko normalan živi u gradu u kojem neprestano zavijaju sirene, neprestano se dešavaju incidenti, neprestano smo pod nekim pritiskom… Ovi krajevi, kao i Gračanica, kao i gnjilanski kraj, Metohija, to je prostor na kome žive toliko lepi ljudi, divni, dobri, neiskvareni, koji su u celoj ovoj političkoj močvari, i duhovno i moralno, i kako god u poslednjih 20 godina, a bili smo izloženi strašnim iskušenjima u tom smislu i u svakom smislu, imamo odlično opravdanje zašto smo se moralno degradirali, zašto smo pali… E mi to nismo. Moguće je, jedan deo naravno da jeste. Ja čvrsto stojim iza toga da ovde ima toliko dobrih ljudi, lepih odnosa, zdravih razmišljanja, neiskvarenih ljudi. Ovo je divno mesto za život. Moguće je da je nestabilno. Moguće je i da nije uvek najbezbednije. Ali ja verujem negde da smo se mi malo i navikli na taj štimung. Mislim da smo malo postali zavisni od te vrste adrenalina koji život ovde podrazumeva. Ne kažem da je to baš najbolje, najzdravije, najnormalnije, ali je uzbudljivo. Drži nas živim, strastvenim…” “Očuvati životnu strast, životni elan, taj odbrambeni mehanizam, tu želju da se boriš za svoj zdrav život, ne za život, nego za moje pravo da živim zdravo, normalno. To je ono što smo mi uspeli da sačuvamo, a sve vreme se išlo na to da nam se ta volja ubije, mislim da smo mi to tako dobro sačuvali”.

Najhrabriji se usuđuju da žive od umetnosti

Onaj ko hoće, može čuda da stvara čak i ovde – dodala je:

“Moguće je da grešim, možda neću ovako misliti za 5-10 godina. Iz ove perspektive, mislim da onaj ko hoće da radi i stvara ne mora uopšte da ode odavde… Ovde će da bude teže, to je istina, ali je zato zadovoljstvo daleko veće neko bilo gde drugde… A ovde raditi takve stvari, baviti se kulturom, umetnošću, usuditi se da od umetnosti živiš, što je vrlo važno, mislim da to rade najhrabriji”.

S obzirom da su u Književnom džem sešnu tekstovi u vezi sa kulturno-umetničkim događajima koji su održani u srpskim sredinama na KiM, deo razgovora se ticao i posećenosti ovih događaja, šta podrazumeva postojanje kulturno-umetničke scene, kao i ko je zapravo čini.

Stvar je u tome što mi samo znamo da je “fensi” voleti umetnost. To smo naučili, kao i da kritikujemo, objašnjava naša sagovornica.

“Generalno smo tu u problemu. Publika nam je lošija nego što su nam stvaraoci. Stvaraoci su izvanredni i ima ih svuda. Možete da nađete užitak u svakoj umetnosti. E sad, uvek je lakše naći izgovor, nego se pokrenuti”, kazala je.

“Ne nisu stvari pukle posle 1999. Mi koji smo ovde živeli i pre 1999. i posle 1999, pamtim – bioskopska hala Kulturnog centra Dragica Žarković bila je podjednako prazna i pre 1999, iako je imala redovan bioskopski repertoar. Dakle, to što vi imate salu i projektor koji se pali u 20 sati, ne znači da imate kulturno umetnički život. Sala vam je prazna. Ako nema publike, o čemu pričamo? Publika čini kulturno- umetnički život i stvaralac”, navela je, dodajući da je najvažnija ustanova kulture u jednom gradu gradska biblioteka.

Čitamo li?

Leave A Comment

Your email address will not be published.