Januar je bio mesec dezinformisanja na društvenim mrežama, od Telegram kanala do Tik Toka i Instagrama. Onog trenutka kad se pojave tenzije na terenu, raste i broj lažnih informacija, a to se dogodilo i sada u jeku tenzija u vezi sa odlukom Centralne banke Kosova. Stiče se utisak da su i jedna i druga strana iskoristili ovu situaciju da dezinformišu javnost. O dezinformacijama u vreme kriza, medijskoj pismenosti, podložnosti dezinformacijama – razgovarali smo sa sociološkinjom Dušicom Jovičić.

Konkretan primer za dezinformisanje na društvenim mrežama je i TikTok profil “MTRKS”, koji smo pratili i koji gotovo na dnevnom nivou objavljuje sadržaj koji je u najmanju ruku za običnog posmatrača uznemirujuć.

Objavljuju se sadržaji sa starim video snimcima, snimcima koji prikazuju neku vrstu vojnih delovanja, navodne sukobe. Takođe, sadržaj na ovom kanalu je po pravilu propagandistički, odnosno pozitivan po kosovskog premijera Aljbina Kurtija, a ponovo, uz video snimke koji nemaju veze sa trenutnom situacijom na terenu, a koji aludiraju na tako nešto.

Postavlja se pitanje koliko je u kontekstu trenutnih tenzija ovakav sadržaj opasan za nekog ne razume da se ne radi o nečemu što ima veze sa aktuelnom situacijom i trenutnim dešavanjima, dok istovremeno nije kritički nastrojen prema sadržaju.

Jovičić, međutim, ističe da bi trebalo da se vratimo korak unazad, te podseća da dezinformacije karakteriše to da onaj koji ih kreira i distribuira uvek ima nameru da obmane javnost.

Sa druge strane, ističe i razlike među pomenutim društvenim mrežama, jer, podseća – postoje otvorene i zatvorene.

“Zatvorene platforme su Telegram, WhatsApp, Viber i one su enkriptovane i tu postoji komunikacija u malim grupama, kanalima. A s druge strane, otvorene platforme kao što su TikTok, Meta, to su platforme gde praktično svako može da dođe i da iznese svoje mišljenje i to nisu enkriptovani sadržaji i dostupni su široj javnosti” – pojašnjava.

Dodaje da, s obzirom na to da se ove platforme razlikuju po svojoj prirodi, imaju i različitu funkciju:

“Na primer, Telegram kao zatvorena platforma, za funkciju najčešće ima da udruži ljude koji dele iste stavove i vrednosti. Ljudi koji šire informacije i dezinformacije, oni žele prosto da nađu druge ljude koji misle na isti način kao i oni i to u suštini funkcioniše kao neka vrsta eho komore. Tu nema kritičkog glasa, svi veruju u taj sadržaj koji se plasira. I to možda ne bi bio toliki problem, ali dolazi do toga da se sadržaj sa tih platformi preliva na otvorene platforme, na primer, TikTok, ali dešava se da ih prenose i tradicionalni mediji. A kada dezinformacija dođe do tradicionalnih medija, vrlo je teško diskreditovati ih, suzbiti ih”.

Osvrćući se na pitanje TikTok-a i dezinformacija, ona upozorava da su korisnici TikTok-a na globalnom nivou mladi starosti od 18 do 24 godine, a da kada se to prevede na kontekst Kosova, onda se radi o mladima koji nisu ni bili rođeni za vreme rata, te da može da se zaključi da se radi o, između ostalog, indokrinaciji mladih.

Komentarišući i širenje dezinformacija na zatvorenim društvenim mrežama, poput Telegrama, Jovičić se, na pitanje novinarke, osvrnula i na motive onih koji šire dezinformacije.

Podseća da oni mogu da budu raznovrsni – finansijski, psihološki, ali posebno podcrtava političku pozadinu:

“Da je cilj da se utiče na javno mnjenje, da se izazovu određene reakcije, da li je to panika, strah, dizanje tenzija, pasivizacija javnog mnjenja ili slično”.

Govoreći o širenju dezinformacija u vreme tenzija i kriznih situacija, Jovičić ističe da one mogu da utiču na javno mnjenje na prvom mestu tako što skreću pažnju sa onoga što se zaista dešava na terenu na nešto što je potpuno irelevantno.

Kao konkretan primer Jovičić je navela događaje u Banjskoj:

“Mediji su nas bombardovali informacijama o tome gde je Vojska Republike Srbije, gde se kreće, kako ‘zvecka oružjem’ na administrativnim linijama i tome slično, samo da bi se skrenula pažnja sa potpunog debakla koji se desio u Banjskoj. Cilj je bio da ljudi, umesto da se pitaju šta tačno ovo za nas znači, kakve su direktne implikacije po naš svakodnevni život na Kosovu što se tiče ovog događaja – razmišljaju u potpuno drugom pravcu – nadali su se i razmišljali o tome da li će da uđe vojska ili ne“.

Ističe da je osim skretanje pažnje funkcija dezinformacija bila i podizanje tenzija kako bi se lakše upravljalo percepcijom građana o čitavom događaju.

Na pitanje da li postoji određeni društveni sloj ili, na primer, određena društvena grupa koja je podložnija dezinformacijama, Jovičić navodi da bi pre izdvojila psihološke kvalifikacije, a ne sociološke.

“Izdvojila bih kognitivnu pristrasnost. To podrazumava da ljudi češće i bolje prihvataju informacije koje potvrđuju njihova uverenja, a odbacuju ono uverenje koje se ne slaže sa onim što oni misle. Takođe, postoji još jedna važna stvar koja pokazuje naš konformizam, a to je da ćemo uvek radije verovati nekom koji je autoritet ili nekom u koga imamo neko poverenje bez obzira na to šta ta osoba u stvari kaže” – dodaje.

“Te psihološke kvalifikacije postoje kod svih ljudi, to nema veze sa nekakvim sociološkim faktorima. Ali s druge strane, postoje i demografske karakteristike koje su važne kada gledamo tu situaciju, a to je na primer da su stariji ljudi podložniji dezinformacijama zato što su oni novi na internetu, nisu se snašli, teže im je da razluče u tom mnoštvu informacija šta je informacija, a šta dezinformacija, ali i mlađi ljudi pošto oni nemaju razvijen kognitivni aparat da razluče isto šta je činjenica, šta nije i slično”.

Na pitanje da li onda postoji određeni društveni faktor, Jovičić navodi da bi mogao da se navede društveni status ili obrazovanje, ali je ona, ipak, stava da društveni faktor nije presudan, navodeći kao argument poznata lica iz javnog prostora:

“Na primer, imamo u javnom prostoru lekare koji su antivakseri, imamo u javnom prostoru doktore nauka koji su teoretičari zavera, imamo površine, potpuno groteskne pojave u javnom prostoru, što nam pokazuje da ni obrazovanje, ni status ne štite od uticaja dezinformacije”.

“I mislim da u suštini svako ko je sistematski i svakodnevno pod uticajem nekih dezinformacija, a svi jesmo, on se u nekom trenutku preda i poveruje u nešto, napiše nešto što je dezinformacija ili deli neku dezinformaciju. Jako je teško razviti bilo kakvu otpornost kada smo konstantno bombardovani informacijama”.

U nastavku razgovora osvrnuli smo se i na odgovornost institucija i same zajednice, te i na pitanje medijske pismenosti.

“Pre medijske pismenosti nama je potrebna pismenost. Mi imamo situaciju gde je ogroman broj ljudi koji je nepismen. Imamo 38% funkcionalno nepismenih u srednjoškolskom uzrastu. Imamo informatičku nepismenost, pa onda imamo medijsku nepismenost” – podcrtava Jovičić, te ističe i potrebu da obrazovni sistem bude prilagodljiv i fleksibilan u odnosu na informatičke trendove.

“A novi trendovi su to da su deca fiksirana za ekrane i oni primaju sadržaj na društvenim mrežama, ali većinu toga ne razumeju i ne znaju da razluče šta je tačno, šta nije. I to ih čini podložnim dezinformacijama” – kazala je.

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *