Piše: Aleksandar Dunđerin, pisac i novinar, urednik umetničkog programa u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“ u severnom delu Mitrovice.

Kada me je nedavno jedna novinarka pitala koliko Albanaca u proseku posećuje mitrovački Privatni kulturni centar „Akvarijus“ (koji vodim zajedno sa svojom suprugom Miljanom), odgovorio sam: „Ne znam. Ne legitimišemo posetioce.“ I pored toga što se ova opaska, možda, kosi sa suštinom brojnih, sa raznih strana finansiranih multietničkih i multikulturalnih „umetničkih projekata“ na Kosovu, mišljenja sam da jedino takav pristup može, najpre sačuvati dostojanstvo umetnika i čoveka, umetnosti u celini, a u budućnosti omogućiti eventualnu kulturnu saradnju između pripadnika različitih etničkih zajednica koji žive i stvaraju na ovom prostoru.

Zašto to pišem?

Nema potrebe da se više lažemo. Godinama unazad brojne fondacije i države, međunarodne i domaće organizacije, ulažu ne tako mali novac da bi se, kroz različite vidove umetničkog izražavanja, realizovali projekti u cilju afirmacije određenih kulturno-političkih agendi, koje, najčešće, poništavaju ono što je u srži svake umetnosti (i u srži svakog istinskog umetnika): pravo na slobodu i na kritičko mišljenje. Umetnik nije aktivista, njegova uloga nije da sledi unapred zadate (u idejnom, ideološkom smislu) društveno-političke obrasce, ma koliko ciljevi tako nametnutih idejnih konstrukcija bili u osnovi plemeniti, kao što to jesu zahtevi za kulturnom razmenom, saradnjom i pomirenjem različitih naroda. Ukoliko u takvim „umetničkim projektima“, zajedno sa svojim kolegama iz drugih etničkih zajednica, i učestvuje, umetnik to radi isključivo zbog novca ili nekih drugih pogodnosti, pa rezultat, uglavnom, izostaje – niti su stvorena vredna i trajna umetnička dela (već politički podobna), niti je kulturna saradnja iskrena (svi su motivisani neumetničkim razlozima), niti do pomirenja dolazi (komunikacija među umetnicima različitih nacionalnosti završava se završetkom projekta). Rezultati takve kulturne politike su, dakle, poražavajući – izvan projekata nevladinih organizacija (u kojima pretežno rade ljudi koji nisu stručni u oblasti kulture i umetnosti), srpske i albanske kulturne institucije, ustanove, organizacije i dalje su zatvorene za pripadnike druge nacije.

Zašto je to tako?

Umetniku da bi stvarao, i time „menjao svet“, neophodan je Bližnji. Za umetnika, međutim, Bližnji nije sunarodnik, komšija, često ni rod. Bližnji je onaj sa kojim umetnik deli uverenja, pogled na svet, filozofiju života, stil, poetiku. To može, dakako, za Srbina biti i Albanac, kao što i za Albanca može biti Srbin. Može, ali i ne mora. Ako se dogodi, odlično. A ako ne, nikom ništa.

Razloge za to što nema intezivnije međuetičke kulturne saradnje, pored pomenutih, trebalo bi tražiti i na drugim mestima. Nosioci političke moći u Prištini i u Beogradu (pri tome ne mislim samo na strukture vlasti, nego i na deo sve politički silnijeg nevladinog sektora), više zbog pritiska Brisela i Vašingtona, nego usled vere u ispravnost i svrsishodnost onoga što čine, poslednjih godina zaista se svojski trude da stvore privid kulturne razmene i saradnje. Tako u poslednje vreme mnogi umetnici i intelektualci iz Beograda učestvuju u programima u Prištini, a njihove kolege iz Prištine u prestonici Srbije.

U čemu je tu problem?

Prvo, reč je uglavnom o „ideološki obojenim“ umetnicima i intelektualcima, koji se uklapaju u poželjne kulturno-političke kalupe i afirmišu vrednosti ((a da ni ne veruju u njih)) u skladu sa aktuelnim evropskim političkim tendencijama. Drugo. Gde su tu, recimo, Srbi sa Kosova? Kada je poslednji put nekom srpskom likovnom umetniku sa Kosova organizovana izložba u prestižnoj galeriji u Prištini? Zašto Srpskoj drami Narodnog pozorišta Priština nije poslednje dve decenije upriličeno gostovanje u Prištini (a trebalo bi da tu budu domaćini, jer su iz te zgrade, svojevremeno, zajedno sa albanskim kolegama, učinili prištinski teatar prepoznatljivim u okvirima nekadašnje Jugoslavije)? Da li biblioteke u Prištini poseduju knjige srpskih autora (a u obavezi su da uknjiže sve što nastaje na teritoriji Kosova)? Koliko je srpskih stvaralaca afirmisano u medijima na albanskom jeziku u ovom veku? Pitanja su, naravno, retorska. Odgovori dobro poznati svima.

Verovatno će neki od albanskih kolega na ovom mestu prokomentarisati da važi i suprotno, i da albanski umetnici nemaju pristup institucijama kulture u sredinama većinski naseljenim srpskim stanovništvom. Da, tačno je i to. Ali, budimo realni. Poznato je ko trenutno čini ogromnu većinu na Kosovu. Ta većina ima moć, ali proporcionalno moći i ogromnu odgovornost za status položaja srpske kulture i umetnosti na Kosovu. Kako savremene srpske kulture, tako i srpske kulturne baštine.

A šta raditi dok se ne uspostavi uspešnija kulturna saradnja?

Pa, ništa. Niti ja, niti bilo ko od saradnika u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“ neće legitimisati posetioce. Nećemo vršiti popis etničke strukture učesnika programa ili posetioca, kako bismo dobili epitet organizacije koja brine o kulturnoj saradnji i uspešno je pospešuje i afirmiše. Mi ćemo i dalje tragati za Bližnjima. I sa onima sa kojima delimo stavove, uverenja, poetike, kretati se putem, od slobode ka ljubavi.

Vreme će pokazati da li Srbi i Albanci na Kosovu žele da idu tim putem, i da li je, kada govorimo o kulturnoj saradnji i pomirenju, to jedini ispravan put. Uveren sam da je jedini moguć.

***

Ovaj tekst izrađen je u sklopu projekta “ARTivism  – povezivanje zajednica kroz kulturu i umetnost” koji implementirale nevladine organizacije LINK iz Severne Mitrovice i Futja Ngjyre iz Južne Mitrovice uz finansijsku podršku KFOS-a. Mišljenja, nalazi i/ili zaključci koji su izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne predstavljaju nužno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.