Piše: Ana Marija Ivković
Fotografije: Sunčica Andrejević
Predstava “Ona koja raspušta vojske” odigrana je sinoć u Zvečanu.
Rađena je po Aristofanovoj komediji “Lisistrata”, u dramatizaciji i režiji Slobodana Bobana Skerlića.
Iako rađena po tekstu od pre više od 2.400 godina, predstava je u jeku aktuelnosti.
Preispituje društveni položaj žena, normalizovanje ratova, nasilja, moći, života u aparthejdu, a sve u vreme događanja u svetu i na lokalu iz kojih se može zaključiti da živimo sve što komad preispituje.
Besne žene Helade, izmorene životom u ratu, strahu, potčinjenom položaju, ućutkane, odlučuju da prekinu ratove. Kako? Uskraćivanjem seksa svojim muškarcima.
Od takve odluke, predvođene Lisistratom koju tumači Tamara Tomanović, slede muke i muškaraca i žena.
Ukratko, muškarci odlučuju da glasaju za mir i prekinu ratove, sve zarad seksa sa svojim ženama. Sve to propraćeno je scenama napetih falusa i najzad seksualnog odnosa protagonista na sceni.
Retoričko pitanje koje je publika mogla sebi da postavi je – može li “kita”/”pica” da spasi svet?
Predstava se završava porukom da mir jeste moguće tako postići, ali ne i suštinsku promenu položaja žena u društvu. Dakle, utopija.
Sve napred bio je pojednostavljen prikaz predstave koju je publika pozdravila aplauzom.
Sigurna sam da publika nije očekivala ono što je videla na sceni. Nakon aplauza razgovaralo se o utiscima. Normalno, bili su različiti.
Koliko god da se nekom svidela predstava, ili ne, ako se pažljivo gleda, ona ima snažnu poruku.
Provokativno podstiče na razmišljanje o pitanjima – zašto žene ćute? Zašto nisu ujedinjene? Zašto se ratuje i ko u tim ratovima pobeđuje? Ko zapravo ima moć? Zašto sopstvenu moć dajemo drugima? Zašto se ne borimo za mir?
“Mislim da besne žene ne mogu da spasu svet, ali ujedinjene žene, žene koje su podrška jedna drugoj, žene koje se bore za mir, ljubav, blagostanje mogu da urade sve ono što požele”, kazala je glumica Tamara Tomanović nakon igranja predstave u Zvečanu.
Dakle, utopija. (Samo ako u izrečeno ne verujemo čvrsto!)
Mnogi se neće složiti sa onim što je napisano u ovom tekstu, reći će da je predstava bila prosta, vulgarna, da se “očekivalo više”. To su uostalom neki od utisaka koje sam i sama podelila u razgovoru sa svojim kolegama i poznanicima neposredno nakon predstave. Ali posle vremenske distance od gotovo 24 časa moji utisci jesu drugačiji.
Živimo u vremenu u kojem su žene “ravnopravne”, a ubijaju ih trudne, gde političari, i njihovi sateliti, iz svojih fotelja najavljuju ratove, poturaju oružje, polažu pravo na hiljade života isključivo zarad moći… Da ne nastavljam niz, ukratko – ćutimo na sve na šta bi trebalo da se vrišti iz sve snage.
Žene Helade su sinoć vrištale da zaustave ratove. Ili da nas nasmeju “prostim humorom”? Iznerviraju? Možda ipak da nas probude.
U predstavi uloge tumače i Ivana Kovačević, Aleksandra Cucić, Anika Grujić/Antonela Vasić, Milica Burazer, Milena Božić, Sara Pejčić, Branko Babović, Bojan Stojčetović, Milan Vasić, Nebojša Đorđević i Nikola Đorđević. Scenograf je Goran Stojčetović, kostimografkinja Tatjana Radišić, kompozitorka Anja Đorđević, asistent kompozitora i dizajner zvuka je Vladislav Rec, za scenski pokret je zadužena Marta Bjelica, dramaturškinja je Kristina Đuković.
