O nasledstvu porodičnog imena

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “O nasledstvu porodičnog imena” iz broja 5/6, iz 1924. godine.

Na polju feministike se nekoji problemi mnogo obrađuju, dok se nekoji sasvim zanemaruju. Tako paragraf građanskog zakona po kojem se bračna deca nazivaju uvek po ocu izaziva malo ogorčenje. Ovo je jedan skroz i skroz neopravdan i nepravedan zakon. Omalovažavanje žene posledica je velikim delom baš te njene nepravnosti u pogledu upotrebe porodičnog imena. Roditelji poglavito zato žudno očekuju sina i poklanjaju mu više ljubavi i vaspitanja nego kćeri, jer ono vodi i rasplođuje ime, održava porodicu. To važi osobito kod naroda s tako izrazitim plemenskim i rodbinskim osećajem kao što smo mi.

Dok se sada muškarac, otac, smatra za glavu porodice, vladalo je u praiostorijskom dobu pravo žene, matere ili matrimonijat. Odnos izmneđu matere i dece nije naravno identičan s odnosom, koji danas vlada između oca i dece, jer porodica kao i privatna svojina, razvili su se tek za kasnijih vremena, ali potomstvo je pripadalo materi. Izbor u seksualnom općenju s jedne a nemogućnosti žene da usled generativne preopterećenosti korača uporedo s mužem na kulturnom i ekonomskom polju s druge strane, uništili su ne samo prevlast žene nad decom, nego dovele su i nju u podčinjenost muškarca. Ne spada u okvir ove rasprave opisivati cestu ženinog sužanjstva, dovoljno je konstatovati, da nam srednji vek predaje porodicu kao instituciju, gde je žena bez individualnog prava na vlastno porodično ime, imetak, zaradu, ali gde je muškarac – otac, muž, sin – dužan, da je brani i hrani, gde je šta više on odgovoran za nju. – Tokom vremena, osobito od kako je francuska revolucija proglasila prinicip slobode, jednakosti i bratstva za sve ljude, dakle i za žene, mnogo što se promenulo u korist žene. To treba naročito oni da imaju na umu, koji sva potraživanja žena proglašuju za hipoteze. Pre sto godina nisu imale žene pravo na nasledstvo na nepokretnine, a još sto godina u nazad dolazila je zrela i i stara žena posle muževljeve smrti pod tutorstvo sinovljevo. Onim generacijama bi naši zakoni izgledali horrible dictu. (Iznimku su činile vladarske kuće, gde su kćeri u nekojim slučajevima nasleđivale države – ali i porodično ime, Romanov, Habsburg i t. d.)

Ako je dakle prevlast muževljeva uopšte, pa i u pogledu porodičnog imena, imala svojih dubokih uzroka, ona se u dvadesetom stoleću, gde žena kulturnih naroda intelektualno radi, izvršava pravo vlasništva, odhranjuje decu, zarađuje, ne da ni na kakav način opravdati. Već ravnopranost u nasleđu privatne svojine predpostavlja i traži ravnopravnost i u nasleđu porodičnog imena, jer su se ove dve institucije uporedno razvile. Jedini argument koji bi se mogao protiv ravnopravnosti žene sa muškarcem navesti, je činjenica da žena ne vojuje. Ali i taj odpada, kada se uzme u obzir, da kao odmenu žena rađa a i da za vojništvo nesposobni muškarci nisu isključeni nasledstva porodičnog imena. Osobito za vreme svetskoga rata su nekoje žene pod najtežim pogodbama činile čudesa za svoju porodicu, tako da je spomenuta nepravnost prosto skandal.

Nekoje femnistkinje i femnisti, među njima i poznati fiziolog Ogist Forel, propagiraju nasleđivanje porodičnog imena samo u ženskom pokoljenju, što se međutim ni to ne bi dalo opravdati. Odluku da li će se deca nazvati po očevom ili materinom porodičnom imenu, trebalo bi prepustiti roditeljima, kao što to treba da bude u pogledu vere, narodnosti i t. d. Muž iz perespektive žena bi svojem imenu dodala ono svoga supruga. U Americi je to odavno običaj. Porodica, kojoj je sin sve i sva, neka rasplođume svoje ime samo u muškom pokoljenju. Ali zašto da zakon primorava tome porodicu gde su kćeri intelektualno moćnije ili gde sinova uopšte nema. – Usled rata su mnoge zaslužne porodice ostale bez muškog potomka koje bi promenu bračnog zakona u gore označenom smislu primile zacelo s najvećim zadovoljstvom.

Ime je simbol osobnosti, izraz individualnog značaja. Genialni, na žalost pre rata umrli Raul Vejninger odricao je ženi, s obzirom na njenu labavost i indiferentnost prema nepravnosti u nasleđu porodičnog imena, smisao za kontinuitet života, za nesmrtnost. – I nije imao tako nepravo. Ne vojuje se samo za hleb, za materialna dobra nego i za idealna.

I ako nije očekivati, da će se dotični paragrafi građanskog zakonika brzo promenuti, ono je nužno bar probuditi interes širih krugova i dovesti dotičan problem u diskusiju.

Dr. Julka Hlapec – Đorđević

***

Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:

Prvo ustupanje univerzitetske katedre ženi: Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao

Iz Ženskog pokreta 1923: “U zagrljaju za novac”

Poreklo braka i porodice

Iz Ženskog pokreta: Njegoš o ženama

Iz Ženskog pokreta: Dositej o ženama

Iz Ženskog pokreta: Književna anketa o našoj ženi

U Ženskom pokretu: O ženi muslimanki

Iz Ženskog pokreta: Uzrok moralne nejednakosti između ljudi i žena

Književni pregled iz 1922: Moklerova dela i polemika o prostituciji