Foto: Alternativna/Sunčica Andrejević

Mitrovčanin dr Miloš Dajmanović autor je monografije o životu jednog drugog Mitrovčanina – dr Nehemija Šenfajna. Njegov prvenac bio je povod za naš razgovor – u novom potkastu – o zaboravljenom doktoru, ali i mitrovičkim Jevrejima između dva svetska rata. Neminovno je bilo da se dotaknemo i Džafera Deve, Redžepa Mitrovice, ali i Marka Benjaminovića.

Monografija “Dr Nehemije Šenfajn (1886-1942) – biografija Švajcarca u Jugoslaviji” – obrađuje život ovog Švajcarca, ruskog Jevrejina koji je došao u Mitrovicu, srodio se sa njom i ostao u gradu do kraja svog tragičnog života.

Šenfajn je posvetio svoj život i profesionalni poziv i svoju ljudskost svojim sugrađanima – kazao je Damjanović koji se bavi istraživanjem lokalne jevrejske zajednice, jevrejeske zajednice na Kosovu i Metohiji, ali i šire.

“Moj primarni motiv je bio da se jedna figura iz naše zavičajne prošlosti vaskrsne na svojevrstan način kroz istoriografiju, da se prikaže javnosti, da i šira i stručna javnost, a pogotovu naši sugrađani imaju uvid i doznaju o nekadašnjem svom sugrađaninu koji je ostavio veoma značajan trag u lokalnoj istoriji i za ovaj grad” – dodao je.

Damjanović objašnjava da je život i ličnost dr Šenfajna bila značajna za Kosovsku Mitrovicu iz više aspekata:

“Prvenstveno zbog njegove primarne profesije – medicina, pružanje zdravstvenih usluga građanima. On je bio doktor po struci i završio je studije medicine u Švajcarskoj. Pored svega toga, na početku svoje medicinske naučne karijere bavio se i kliničkim poslom u Švajcarskoj, a nakon toga je iz čisto humanih pobuda došao na ove prostore posle Prvog svetskog rata sa željom da pomogne stanovništvu koje je na sve moguće načine trpelo posledice rata i zaostalosti sredine usled dugotrajnog života pod osmanskom okupacijom”.

Šenfajn je na Kosovo stigao kao deo Misije Crvenog krsta i nakon završetka misije on se nije vratio u Švajcarsku, već je odlučio da ostane na Kosovu.

Nakon završetka misije je prešao iz Prištine u Kosovsku Mitrovicu i nakon tog prelaska do 1942. godine živeo je u Mitrovici, sve vreme baveći se lekarskim pozivom i to ne samo u civilnoj službi kao privatni lekar, već i u vojnoj službi.

“I ne samo kroz lekarski poziv, on je bio značajan i zbog drugih stvari. Prvenstveno bio je jedan od preporoditelja, začetnika nove, obnovljene rudarske industrije na ovim prostorima, tako da je jedno vreme u suvlasništvu sa braćom Popadić bio osnivač rudnika Drenica. Tim pozivom se kratko bavio. Predao je vlasništvo rudnika kupcu iz Zagreba, a nastavio svoju lekarsku dužnost. To je bio čovek koji je u to vreme bio jedan od retkih školovanih doktora, ne samo u ovom gradu, nego i na širem prostoru… On je bio jedan od najcenjenijih lekara u gradu…” – pojasnio je Damjanović.

Nakon Nemačke okupacije, dr Šenfajn je zajedno sa ostalim kosovsko-mitrovičkim Jevrejima okončao svoj život na tragičan način. Uz pomoć lokalnih saradnika krajem marta 1942. godine transportovani su za logor Staro sajmište da bi ih ubrzo nakon toga – do maja meseca – sve likvidirali. Dr Šenfajn je stradao u zloglasnoj Dušegupki.

A iako je dve decenije živeo u Mitrovici, njegovo ime posle Drugog svetskog rata, usled odsustva kulture pamćenja i sećanja, zaboravljeno je u ovom gradu.

O kosovsko-mitrovičkim Jevrejima

Jevrejska zajednica je na Kosovu najbrojnija bila između dva svetska rata. Njihov život u Kosovskoj Mitrovici je bio takav da su bili otvoreni prema svim lokalnim i drugim etničkim zajednicama.

Jevrejska zajednica istovremeno je ostala verna svojoj tradiciji, običajima, naročito svojoj veroispovesti, nacionalnom duhu, socijalnim obrascima ponašanja, a bavila se i cionističkim radom.

“Zadržala je sve svoje najspecifičnije etničke i verske elemente. Sa druge strane, to ne znači da je to bila zajednica zatvorena za spoljni svet. Naprotiv, i u ovo vreme, zajednica ostvaruje živi kontakt sa lokalnim zajednicama, ali i svim ostalim etničkim skupinama koje su dospele i zadržale se na ovim prostorima”, kazao je Damjanović, dodajući da ni prema jednom narodu nisu imali animozitet.

Imali su svoje lične prijatelje među nejevrejima, pozivali su ih na svoje svečanosti, praznike, odlazili su kod drugih, postojala je živa interakcija, prožimanje na svim mogućim poljima:

“Čak se vidi da je među mlađom populacijom te zajednice, ta okrenutost prema spoljnom svetu i to prihvatanje trendova, otvorenost modernizaciji dovela do toga da su mlađi naraštaji već pred početak Drugog svetskog rata zamenili svoj maternji jevrejsko-španski jezik – državnim, službenim jezikom, odnosno srpskim jezikom. To je ilustrativno iz nekoliko pisama koje su kosovsko-mitrovički Jevreji za vreme okupacije, dok su bili zatočeni u logoru, prokrijumčarili, poslali svojim prijateljima van logora. Ta pisma su pisali na srpskom jeziku, ćiriličnim pismom. Samo u nekim momentima nekoliko reči su napisali na svom jevrejsko-španskom jeziku, poput reči adios (zbogom), ermano (brat), Dios (Bog)… Pa čak i njih su navodili u srpskoj transkripciji. Što je dodatno paradigmatično, jer u tim okolnostima, u tom kontekstu bilo je nepoželjno da se ta pisma pišu na srpskom jeziku, jer je to jezik koji poznaju svi. I ako bi takvo pismo dospelo u ruke neprijatelja, onih koji bi imali loše namere prema njima, to bi bilo teže po njih. Tako da je bilo poželjnije da su ih pisali na tom jevrejsko-španskom jeziku koji je bio ograničen u smislu poznavanja samo na jevrejsku zajednicu i veoma mali broj nejevreja”.

Jedina granica na kojoj se završavala interakcija sa drugim zajednicama i asimilacija je bila na nivou braka i seksualnih odnosa.

Jevreji u Mitrovici za vreme Drugog svetskog rata

Tokom Drugog svetskog rata Kosovo i Metohija su pripali nemačkom sektoru okupacije, a kosovsko-mitrovički Jevreji su prvi došli na udar antisemtiskih mera, te se 1942. godine počinje sa progonom, diskriminacijom, terorom nad njima.

Prisljavani su na ponižavajuće poslove, diskrimisani su na sve načine, tako im je, na primer, poslovna imovina oduzimana, postavljani su komesari koji su upravljali tom imovinom, a sav prihod od proizvoda nije završavao u ruke vlasnika.

“Za komesare su postavljani ljudi iz lokalne sredine, gradonačelnik je postao Džafer Deva, komesar za imovinu Jevreja postao je trgovac Osman Ibrahimi Solid” – objasnio je Damjanović.

Sve je kulminiralo krajem februara – početkom marta kada su kosovsko-mitrovički Jevreji lišeni slobode, i odvedeni u improvizovani logor, u vojnoj kasarni u južnom delu grada. Držani su u zatočeništvu sve dok nisu stvoreni uslovi da budu deportovani do Starog sajmišta. Do kraja marta svi su ubijeni.

Najveći deo Jevreja je tako i okonačao život. Manji broj spasio je živote tako što je blagovremeno napusito Mitrovicu, prešao u italijansku okupacionu zonu na prostor Velike Albanije gde Italijani nisu sprovodili politiku jevrejskog biološkog uništenja, ili su se spasili odlaskom u partizane ili su skrivani od strane nejevreja.

“Jedan zanimljiv podatak je da je čak i za vreme okupacije i u vreme kada je došlo do uništenja kosovsko-mitrovičkih Jevreja, uprkos tome u gradu 1942. godine u vreme njihovog likvidiranja rođena jedna Jevrejka za koju nacisti nisu ni znali”.

O Džaferu Devi

Džafer Deva bio je gradonačelnik Kosovske Mitrovice za vreme nemačke okupacije. U javnosti na Kosovu se povela polemika o njemu kada je objavljena vest da će objekat koji se predstavlja kao njegova kuća biti renoviran. Deo javnosti iznosio je tvrdnje da on nije bio tadašnji saradnik nacista i da nije učestvovao u progonu i uništavanju Jevreja. Drugi deo javnosti, uključujući i istraživače i ljude od integriteta kada je u pitanju holokaust jasno je naglašeno da je Deva bio nacistički kolaboracionista.

“Kada je reč o odgovornosti Džafera Deva za zločine nad Jevrejima u to nema nikakve sumnje, on je neko ko je upravljao ovim gradom, vršio civilnu vlast, on je bio odgovoran i za sve druge niže instance, pa tako i za komesare za imovinu, on je bio odgovoran i za jevrejsko ekonomsko uništavanje, takođe i za njihovo maltretiranje u smislu ponižavajućih javnih radova, svog tog terora i zabrana, takođe je bio odgovoran i za njihovo zatočenje u improvizovanom logoru, koji su čuvali albanski stražari koji su bili regrutovani od strane lokalne samouprave, lokalnih civilnih vlasti. Takođe je bio odgovoran kao neko ko je imao vlast u svojim rukama, a nije ništa preduzeo da takve zločine spreči”, kazao je Damjanović.

“Ako konsultujemo jevrejske izvore, sam Džafer Deva je među Jevrejima bio upamćen kao ‘kosovski Hitler’. Mislim da ta sintagma više nego jasno i dovoljno govori kakva opasna i strašna osoba je bio Džafer Deva za Jevreje. To je svedočenje prištinske Jevrejke Dijamanti Berahe koja je iznela. Ona je preživela holokaust, bila je svedok tih vremena, na njenoj koži, koži njene porodice, njene zajednice su se sve te strašne i dehumanizujuće mere sprovodile. I ne samo ti izvori koje pominjem, sva ostala relevantna istorijska građa svedoči da je on bio uz nacističku stranu, ni na stranu otpora, ni na uslovno rečeno pasivnu i neutralnu stranu. On je imao aktivnu ulogu u tom okupacionom nacističkom sistemu. On snosi i političku i ličnu i svaku drugu odgovornost” – dodao je Damjanović.

Svedočenje Dijamanti Berahe

Ipak, Deva je umakao organima vlastima i nikada nije odgovarao pred pravosudnim organima.

Damjanović pojašnjava i da za objekat, za koji se u javnosti polemiše da je u Devinom vlasništvu, nema dokaza za tako nešto. Od nastanka objekta do Drugog svetskog rata to je bila zgrada Mitrovičkog vojnog okruga u vlasništvu Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije.

Marko Benjaminović

U razgovoru sa Damjanovićem dotakli smo se i još jednog Mitrovčanina. Iako Jevrejin, Marko Benjaminović je po mnogim parametrima odstupao od uobičajenog života jevrejske zajednice:

“Bio je atipičan i po tome što je oženio nejevrejku iz Oseka gde se i venčao u katoličkoj crkvi… Opredelio se za poziv koji je bio neatraktivan za kosovsko-metohijske Jevreje i Jevreje generalno, postao je policijski agent, lice koje je zloupotrebljavalo svoju profesiju. Ucenjivao je imućnije ljude od kojih je iznuđivao novac, preteći da raspolaže kompromitujućim materijalom”.

Usled takvih kriminalnih aktivnosti on je na kraju dospeo i na sud.

Po okupaciji od strane nacista on nastavlja svoj profesionalni poziv, ali sada na način koji je, dodaje Dajmanović – apsolutno neprirodan, nesvojstven i svojevrsni tabu – nastavlja svoj rad stavljajući se na raspolaganje nacistima koji sprovode politiku uništenja njegove zajednice:

“On je bio jedan od retkih Jevreja koji su sarađivali sa Gestapom, postali njihovi saradnici, doušnici, svoju ulogu je najpre obavljao u Beogradu gde je ‘lovio’ Jevreje… Nakon toga njegova delatnost je nastavljena i na ovim prostorima u Mitrovici i Prištini”.

“Takođe je imao ulogu u nacističkom lišavanju slobode Jevreja u Kosovskoj Mitrovici, dakle svih svojih nekadašnjih članova šire familije, komšija, prijatelja, poznanika, pa i same najuže rodbine. Na taj način lišeni su slobode njegov otac, njegov brat sa suprugom i decom… Što ga čini jednom psihološki posmatrano veoma zanimljivim bićem. Pored svega toga, znajući verovatno njihove sudbine, on je nastavio saradnju sa Gestapom i okupatorima”, kazao je Damjanović.

Međutim, Benjaminović je i sam bio svestan da bi kao Jevrejin mogao da okonča kao i svi ostali članovi njegove zajednice.

“Pa je iz tog razloga želeo da pred nacističkim okupatorima sebe predstavi kao nejevrejina. Tu je izašao sa pričom da on nije Jevrejin nego da je rođeni Albanac kojeg je usvojila jevrejska porodica. U međuvremenu on je čak i zvanično promenio svoj identitet, promenio je svoje ime i preuzeo u albansko ime – Mark Berani. Izjašnjavao se kao Albanac kojeg je jevrejska porodica usvojila” – kazao je naš sagovornik.

Po završetku rata prepoznat je od strane Ozne kao lice koje treba izvesti na sud. Znajući kakva ga sudbina čeka, prema izvorima, našao je način da napusti ove prostore i da živ i zdrav okonča Drugi svetski rat. Prema ovim izvorima, dospeo je najpre u Italiju, a potom prešao u Južnu Ameriku gde je nastavio svoj život, veruje se, na slobodi.


Posebna zahvalnost radiju Kontakt plus u čijim smo prostorijama snimali ovu epizodu podkasta


O Milošu Damjanoviću

Miloš M. Damjanović je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici stekao zvanje doktora istorijskih nauka odbranivši disertaciju “Jevreji na Kosovu i Metohiji 1918 – 1941”.

Učestvovao je na preko 20 nacionalnih i međunarodnih naučnih i stručnih konferencija u zemlji, regionu i inostranstvu. Dosad mu je objavljeno preko 40 autorskih i koautorskih naučnih i stručnih radova u nacionalnim i inostranim naučnim časopisima i zbornicima radova sa naučnih konferencija na srpskom i engleskom jeziku. U izdanju svetski prestižne izdavačke kuće “Palgrave Macmillan” povodom 100-godišnjeg jubileja od izbijanja Prvog svetskog rata objavljen je dvotomni zbornik radova sa naučnog skupa “Jezici i Prvi svetski rat” na engleskom jeziku u kom mu je objavljen rad “Promene jezika među kosmetskim Jevrejima posle Balkanskih (1912-1913) i Prvog svetskog rata (1914-1918)”. Istoimeni rad nagrađen je na godišnjem naučno-književnom konkursu Saveza jevrejskih opština Srbije za radove sa jevrejskom tematikom. Gotovo tradicionalno mu se objavljuju radovi u godišnjaku “El Prezente – Journal for Sephardic Studies”, izraelskom naučnom časopisu Ben Gurion univerziteta u Negevu.

Za dnevni list “Politika” pisao je popularne istorijske priloge o nepoznatim srpskim junacima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, vaskrsnuvši iz zaborava istorijske ličnosti poput Mare Petrović, najodlikovanije srpske ratnice Velikog rata sa najvišim vojnim činom među ženskim borcima; Darinke Jevrić, istaknute ratnice oslobodilačkih ratova 1912-1918 i Gavrila Kićevića, najmlađeg učesnika Prvog balkanskog rata.

Održao je oko 20 javnih predavanja i izložbi na različite istorijske teme u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici. Godinama unazad u kontinuitetu organizuje manifestaciju “Evropski dani jevrejske kulture” na prostoru KiM-a, održavajući adekvatne izložbe i javna predavanja. Komemorativno je održao predavanje i foto-izložbu o srpskom diplomati Dragoljubu Najmanu (1931-2007), inicijatoru i zaslužnom delatniku na projektu svrstavanja srpskih srednjovekovnih sakralnih objekata i arhitektonskih bisera na Kosmetu (Gračanica, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Bogorodica Ljeviška) na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.

Laureat je šest nagrada sa međunarodnih naučno-književnih konkurasa na jevrejske teme u organizaciji Saveza jevrejskih opština Srbije. Dobitnik je prve nagrade za 2021. godinu za rukopis radne verzije doktorske disertacije “Jevreji na Kosovu i Metohiji 1918-1941” na pomenutom konkursu.

Držao je više treninga o kulturnoj baštini u Kosovskoj Mitrovici i Prizrenu. Njegovo polje profesionalnog istraživanja pretežno je fokusirano na istoriju srpskih i jugoslovenskih Jevreja u XIX i XX stoleću, holokaust na jugoslovenskom tlu, Balkanske ratove i Prvi svetski rat, zavičajnu istoriju – prošlost Kosovske Mitrovice i Kosova i Metohije i raznovrsne teme iz prošlosti srpske/jugoslovenske države, društva i kulture. Živi u Kosovskoj Mitrovici.

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *