Piše : Marija Stanojković, novinarka i budući komunikolog medija i komunikacija.
Kada sam rukovodioca jedne institucije kulture sa Kosova pitala: ”Kakva je saradnja na ovom polju u sredinama na severu i jugu?”, njegov odgovor je bio: ”Aposlutno nikakva!”.
Nepoverljiva prema ovoj konstataciji, pomalo i začuđena što nema ni naznaka saradnje u oblasti kulture između dva naroda – ili sam, prosto, samo vapila za drugačijim odgovorom i iščekivala ga kao njiva kišu – odlučila sam da ovo pitanje postavim još nekome. Taj “neko” je na kulturnoj sceni prisutan više decenija i možda je jedan od najkompetentnijih umetnika koji bi mogao da govori o ovoj saradnji, ali i uopšte o kulturi: gde ima prostora za napredak, na čemu treba raditi ali i čega se odreći zbog neodrživosti i utopijskog potencijala ideja. Pre razgovora sa njim bila sam puna optimizma (dok mi je u glavi odzvanjalo ono “Apsolutno nikakva!”, u šta, da se razumemo, i dalje nisam verovala) i uverena da ću ovaj put naići na drugačiji odgovor.
Pitanje je bilo isto, ali delimično i odgovor. Nažalost. Dobro, možda samo malo lepše upakovan, čisto radi primitivne estetike prijemčivije ljudskim čulima: “Postoje individualni pokušaji da Albanci i Srbi kulturološki sarađuju, ali ne postoje institucionalni pokušaji u tom smislu”. Nezadovoljna odgovorom, nastavila sam sa pitanjima šta ta izjava ustvari znači. Moj sagovornik se trudio da mi preciznije objasni ono što je prethodno pokušao da lepo upakuje u glamurozan poklon sa crvenom mašnom, i dotakao zatim suštinu: ”Saradnje na polju kulture praktično nema”. In medias res!
I pored ne tako optimističnih zaključaka, razgovor smo završili u nadi da će se postojeći “status kvo” promeniti u nekom budućem periodu, na zadovoljstvo svih. I te kako svesni činjenice da će možda, od ukupnog posla, najmukotrpnije biti kopanje po ljudskim navikama i predrasudama sa konačnim ciljem menjanja svesti od posledica višegodišnjeg, permanentnog “kljukanja” razaranjima bilo koje vrste.
A da li je moguće da zaista dođe do saradnje?
Možda i jeste kad zaboravimo na razlike, kad zaboravimo na sve barijere i na svakodnevna dešavanja i previranja političkih moćnika oko nas, na sve što nas i te kako opterećuje. Kada shvatimo da smo svi žedni i željni kulture i pozitivnih događaja, da su nas svakodnevni problemi toliko obuzeli da smo, osim na kulturu, zaboravili i na sopstvene potrebe, afinitete i aspiracije, kada shvatimo da je jedino u kulturi – i svemu nematerijalnom – spas za sve nas, bez obzira na nacionalne, verske ili jezičke podele, bićemo korak bliži cilju.
Zamislite samo koliko bi bilo lepše da umesto politike, govorimo o zajedničkoj predstavi koja je sinoć odigrana u Narodnom pozorištu u Prištini ili Mitrovačkom dvoru u Severnoj Mitrovici?
Da li je bilo pokušaja saradnje?
Moj utisak je da jeste. E sad, koliko su oni bili uspešni, upitna je stvar. Možda je najveća greška u tome što se najveći broj pokušaja kulturne saradnje na Kosovu odvijao upravo van Kosova. Ne smemo da zaboravimo ni velika ulaganja kako domaćih, tako i međunarodnih organizacija kako bi se pokrenuli zajednički kulturni sadržaji Srba i Albanaca. Sve se završavalo samo na pukom pokušaju, ili saradnji samo u kratkoročnom smislu. Nažalost, konstantna saradnja nije uspostavljena i pored svih donacija, pored brojnih apela da je ona neophodna. To nam ustvari govori da su kultura i umetnost nešto što je, očito, mnogo iznad materijalnog. Kultura i umetnost su poput ljubavi, one i jesu ljubav i ne mogu se desiti ako nema istinske privlačnosti. Ako nema strasti. A u ovom slučaju, bar za sada, očigledno da nešto ne štima.
Ima li nade?
I pored svih pesimističkih stavova iznetih u ovom tekstu, ipak mislim da ima. Ta nada zasigurno nije u tome da nas neko treći pokreće na takvu ili sličnu zajedničku saradnju, ta nada nije u tome da nam neko govori koliko je ta sprega dva naroda važna, kao ni u tome da nam daju donacije koje će pokrenuti saradnju (svakako da je i novac potreban za realizaciju određenih kulturnih sadržaja, ali nije i neophodan u konkretnom slučaju). Nada je u tome da sami osetimo da su nam zajednički kulturni sadržaji preko potrebni, da će nas oni spojiti i učvrstiti naše veze, da će nas naterati da razmišljamo u istom smeru i da ćemo shvatiti dasmo svi, bez obzira na i ne podele, u suštini isti.
Po nekim autoritetima, kultura se izjednačava sa pojmom “civilizacije”, mada, bude li se tvrdoglavo nastavilo linijom manjeg otpora – uz želje da se druga strana unizi i istorijski sahrani, po sistemu “samo da komšiji crkne krava” – civilizacijskog iskoraka – a u tom smislu, vodeći se analogijom gore pomenutog izjednačavanja, i kulturološkog – neće biti. A sve iz efemerne, ali ne i zdravorazumske opsesije da se komšiji nakači etiketa “tikve bez korena”, zemlje bez tradicije, naroda bez kulture.
U tom slučaju “niko ne bi imao snage da odagna propadanje”, kako je svojevremeno primetio Džoni Štulić.
Nada je u tome da prestanemo da nesaradnju pravdamo time da nismo dobili zvanične pozive saradnje i da nemamo pristupe institucijama kulture u albanskim, ili srpskim sredinama. Da prestanemo da govorimo o tome šta je nekada bilo naše, a sada nije, i da se potrudimo da nam sve postane zajedničko.
***
Na mladima svet ostaje. I figurativno i doslovce. I kultura i umetnost. Njihovo razmišljanje i uklanjanje barijera je prozor u budućnost, ali i karta za uspeh. Samo je važno u svemu tome ne nametati im svoje stavove. Dovoljno je samo omogućiti im da osete kulturu jedni drugih, da vide koliko je sve isto, a čini se tako različitim. Ukoliko sami procene da je to jedini mogući i ispravan put pomirenja, ima spasa i ima nade za sve nas. U suprotnom, sve je uzalud.
