“Nebo, tako duboko”: Naše moranje jede naš vek. Nemamo vremena…

Piše: Ana Marija Ivković

Peščani sat sipi, govoriću o vremenu. Satovi otkucavaju neprestano, časovi sipe, u živom smo pesku. Svako ko je stajao pod sunčevim strelama upirao je oči u dubinu i tražio odgovor. Nema mesta gde je čovek disao i prosipao reči, a da nije natopljeno setom ili jadom zbog znanja da je ribarska mreža čovekova u konačnom prazna. Ipak, svaki dan čini se kao savršen dar i uvek se sve završi osećajem večnosti. Ide ispred nas kao zavodljivi miris, kao sećanje na izgubljeni prostor. Sve što činimo jeste zbog te tačke, čvorne, zbog trena susreta. Sve počinje žudnjom za večnošću, za nedostajanjem. Besediti, zar nije jedina i večna čovekova opsesija? I život čovekov zar nije tek tren? O čemu vredi besediti? O pravdi? O ljubavi, o moralu? O čemu? Mnoge zvezde koje svetle u našoj dimenziji mrtve su. Na to ne pomišljamo, niti to znamo kada podižemo oči ka nebu. Zapravo, da li uopšte više podižemo glave? Zarobio nas je ovaj vek – vek moranja. Proširio se kosmos ljudskih saznanja, ali odjek praznine putuje s kraja na kraj sveta. Od tolikih reči kojima se može opisati svet i srce čovekovo crveno kao paprika, odabrali smo besmislenu nedovršenu radnju – moram. Naše moranje jede naš vek. Kažete imam dva minuta da besedim o čemu želim. O čemu želim? Dva minuta u kosmičkim razmerama život je jedne zvezde. I dok upiremo pogled u nju, ona možda izdiše i sija. Ne znam koliko još vremena imam. Peščani sat sipi. Dva minuta mogu biti ceo život. Svi časovi koji su sapeti u nama, duboki, teški i radosni, večnost treperi u njima. Konačno, eto govorim o nedostajanju vremena. Razmišljam o tome koliko mi je još ostalo da zborim. I dok pravim stanku za udisaj, ono protiče. Veje, sipi. Nemam više vremena, a nemate ga ni vi. Niko nema vremena. Dajte onda da u tom tesnacu između moranja i nemanja, nađemo bar prave reči jedni za druge, za sebe, zauvek.

Smrt devetnaestogodišnje Tare Senice, duboko je potresla Vesnu Kapor. Toliko da je o tome napisala knjigu “Nebo, tako duboko”, u kojoj se i našla Tarina beseda s početka teksta.

Knjiga o smrti, gde se smrt pominje jednom, jer ovo je istovremeno knjiga o životu i bolu, promovisana je prošle nedelje u mitrovičkom Akvarijusu.

Kritičari se možda neće složiti, ali autorka ovog teksta knjigu Vesne Kapor više vidi kao lekciju o životu, o tome da živimo u “moranju” i zaboravljamo da istinski živimo, da istinski pokažemo ljubav svojim bližnjim i voljenim, ali i kao upozorenje da olako shvatamo i život, i tuđu smrt i tuđu tugu, sve dok se i tuga i smrt nekako neplanirano ne uvuku u naše živote.

Roman je napisan iz više propovedačkih glasova, gde dominira bol majke. Autorka se, priznaje, pripremala da napiše nešto sasvim drugo – epsku temu, dramu koja je istorijska.

“Ova knjiga tera ljude da razmisle šta se dešava pored nas, drugim ljudima. Ja nisam imala tu nameru, ali sve se slagalo tako da ljude nateraš da razmišljaju, da se prepoznauju u drugom. Jer ako živimo samo za sebe … Ova knjiga ima jedan život, posebno zato što je različita. Mene ne zanima da budem moderna… Ne pratim aktuelnosti. Ja pišem o onome što u meni živi”, kaže autorka.

Ali zašto ju je smrt devetnaestogodišnje devojke – magijskog imena i prezimena – Tare Senice – toliko pogodila?

“Kada se desio Tarin odlazak, u tom trenutku kada sam saznala, nešto se razdesilo u svetovima, neke sile su se zatalasale između mene i mog sina kada smo saznali. Prosto sam znala da ako kažem smiri se, dešava se, idemo dalje, da ćemo završiti s tim, ili da plačem, da pustim bol. Tačno sam osetila to, to pripovedači, ali i drugi ljudi osete da li će žalovati sa drugim ili će zatvoriti prozor za druge. I eto, nisam zatvorila prozor. Posle sam delila taj bol sa njenim roditeljima i sve je bilo, mogu da kažem, vrlo teško. I to nije samo moja knjiga, to je zapravo poslanje bilo, to sam tako doživela,” kaže Kapor.

Radni naslov knjige bio je „Šta smo radili tada“ – tada kada je Tara Senica bila bolesna i u bolnici.

“Suprotstavljala sam život koji je tekao i kada je ona bila između svetova” – kaže Kapor.

Dodaje da se sve “prosto dešavalo” od motoa knjige do toga kako je završila knjigu u kući Tarine kume koja se nalazi na reci.

“Tražio sam unezverenim pogledom obalu, ali ne u moru nego na nebu” – moto knjige

Međutim, kaže i da je pred svetošću teme bila zbunjena i da i danas ima ambivalentna osećanja:

“Ne znam ni sada da li sam smela to da radim, da li sam smela to da pišem”, dodaje i objašnjava da je teško i bolno od nečije stvarne tragedije, života “koji nije samo tvoj napraviti književnost, ali tako da nikoga ne ucveliš”.

“Ova priča je morala samo ovako biti napisana. I ta priča o bolu, gubitku, prosto je sada izašla na videlo i pokazala se celovita. Taj središnji deo knjige je čisti, živi bol. Ja sam beležila i plakala. Videla sam da me vodi nešto više, da to nema veze više sa mnom. Kada sam ispisala taj središnji deo, mislila sam da je to završeno, to je bol i to je tako”, objasnila je Kapor, dodajući da je potom dodala drugi deo, čemu se inicijalno opirala.

Ističe i da se osećala kao “dijak gešnik”, jer je “zabasala u sfere koje možda nije smela da dirne”.

Zato je odlučila da knjigu da na čitanje Tarinim roditeljima:

“Jedino to svesno nisam htela – nikog nisam htela da uvredim. I onda sam čitala sa njenom majkom dva puta taj tekst i to nas je obe razaralo. Ona je bila prvi čitalaca i prvi urednik na neki način. Ali je bila saučesnik u celoj ovoj priči i naravno da sam najviše kroz njen lik iznela tu situaciju. Zbog toga ovo ima prizvuk tužbalice”.

Međutim, mogao bi da se donese zaključak da nije slučajno da je Kapor pisala o smrti za koju veruje da je prelazak iz sveta u svet.

“Kad si mlad, onda ne razmišljaš o tome (o smrti, prim. aut.), a i kada razmišljaš, to je na nekom detinjem nivou, spontano”, kazala je Kapor.

Ipak, smrt je nešto što se čitav život provlačilo kroz njen život. Rođena u Nevesinju, živela je u blizini groblja, “išla je za majkom i ponavljala šta biva kasnije?”, odnosno posle smrti, podseća i da u čitavom regionu u kojem živimo “nema čoveka koji nije prošao stradanje”, kao dete preživela je tešku operaciju.

“Za mene je smrt bila uvek nekakav prag, osećala sam da postoji prostor između svetova, a posle je i moja vera bila hajdučka”, kaže Kapor.

“S godinama, što je prirodno, spremam se kao i svaki hrišćanin i kao ona rečenica iz molitve – daj mi miran i dostojanstven kraj. Evo, mislim da je to samo prolazak i da je ovaj život samo prolazak i tako se staram da živim

“Ogoljena esencija bola i patnje” – ocenio je književni kritičar Aleksandar Dunđerin, govoreći o knjizi.

“Iako u pojedinim delovima ovaj roman teži da bude delo jednog hrišćanskog viđenja smrti makar kroz prihvatanje smrti kao sastavnog dela našeg života, ipak on to nije do kraja, jer majka glavne junakinje želi sopstvenu smrt zato što se ne može nositi sa gubitkom deteta”, kazao je Žarko Milenković.

“Vesna Kapor nam je iznela i podelila smrt, ostavivši da o njoj razmišljamo, da se ljutimo na Boga i sopstveni zli usud, da plačemo, ali i da se molimo”, dodao je.

Vesna Кapor je ovogodišnja dobitnica prestižne književne nagrade “Meša Selimović” – mnogočlani žiri je za najbolju knjigu 2021. godine na srpskom jeziku proglasio upravo njen roman “Nebo, tako duboko” u izdanju Srpske književne zadruge. Dobitnica je i nagrada “Laza Kostić”, “Miloš Crnjanski”, “Danko Popović”, kao i “Кondir kosovke devojke”. Urednica je književnog programa u beogradskom Studentskom kulturnom centru.

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *