Književnici sa Kosova i Metohiji akteri su novih epizoda kratkometražne dokumentarno-igrane serije „Na veslu priča“. Na trećem kanalu Radio televizije Srbije počelo je njihovo emitovanje. U prvoj epizodi govorio je pisac Petar Sarić. “Nevolja je u tome što je Lepenac izgubio obe obale, jer nema više vode u njegovom koritu. Ta voda je otišla u cevi ogromnog profila… Danas je izvršen genocid nad prirodom, nad vodom, nad tim šumom koji je stariji od Šar-planinskih vrhova. To je deo moje priče, to je deo onoga što me uzbuđuje, što me užasava i čega zaista ne mogu da se oslobodim ni kad greje sunce, ni onda kad je potpuni mrak”. U nastavku čitajte šta je Sarić govorio u prvoj epizodi “Na veslu priča”.
“Ovde je ovo veslo, ostaće u mojim rukama neupotrebljeno, jer ovde za njega nema dovoljno vode. I nama ostaje da čekamo da voda nadođe.
Stani Staletović
Sledeći svetlilo u tvojoj ruci, dignuto put Ljubotena, vrha koji ne silazi s neba, u korak s našom decom, ozareni nadom, poneti strahom, proputovasmo Nerodimlje, Nebregošte, Nedakovac, Nestanište, Dušanovo, Obilić, Lazarevo, Devet Jugovića, Miloševo.
Silazismo na obale Lepenca, prizrenske Bistrice, Laba, Sitnice. Mostovi nad mutnim vodama otežali, zanemeli, obnevideli. Zaboravili da su bili mostovi. Ni u ogledalu vode, ni na nebu ne bi se prepoznali. Zaustavljajući se pred njima, pretičući putovanje, gledasmo talase, slušasmo jeku, ogrnuti bleskom koji je pogasio sva svetla, opasani grmljavinom koja je ućutkala sve glasove, u neverici šta mogu svetlost i glas kada se u trenu spoje, kada čuješ što vidiš i vidiš što čuješ i druga čula kad zamene svoje uloge. Kad ljubav postane preča od života, kao da sve kreće iz početka, kao da ponovo nastaje svet, ne krećući ni napred, ni nazad.
U molitvi stigosmo u zadnji čas, u isti čas, i tamo kud’ smo pošli i tamo otkud’ smo pošli.
Da kažem nešto što je priča, ili pak na nju liči. Nešto što je san, ili pak na njega liči. A ta priča, taj san je ova reka – Lepenac, najveća reka na Šar planini. Taj san u kom ja stojim na jednoj obali, a onaj koji nije mnogo dobronameran, stoji na drugoj obali. I ja znam ako njega nema na onoj obali, da nema ni mene na ovoj. Zbog toga je to san u kom će doći vreme, nadam se, da ćemo pružiti ruku jedan drugome, sa jedne obale na drugu obalu.
Ali nevolja je u tome što je Lepenac izgubio obe obale, jer nema više vode u njegovom koritu. Ta voda je otišla u cevi ogromnog profila, duboko ukopane u zemlji, i ta voda ide cevima da pokreće turbine mini hidroelektrana čiji tačan broj i ne znam koliko ih se gradi u Sirinićkoj župi.
I tom gradnjom i tom stravičnom slikom gde umesto vode pored koje sam šetao i slušao njen žubor sada zjape suva, prazna korita. Ovo što ovde trenutno teče – Lepenac – staro je samo četiri dana, jer nešto se dogodilo u hidrocentrali, pa to treba da se popravi. I onda je puštena voda da teče onamo gde je vekovima tekla.
Danas je izvršen genocid nad prirodom, nad vodom, nad tim šumom koji je stariji od Šar-planinskih vrhova.
To je deo moje priče, to je deo onoga što me uzbuđuje, što me užasava i čega zaista ne mogu da se oslobodim ni kad greje sunce, ni onda kad je potpuni mrak. A nažalost, mrak je ovde i onda kada greje sunce.
Noć kao reka
Uđi u prah i sakrij se u stenu.
Te noći, 1943. godine, vodila se borba oko naše kuće. Pa je majka gospava ispraznila sve krevete i napravila nam novu postelju uz zid, ispod prozora.
Majka se samo pojavi, pa nestane. Vrata broje nemire njenih ruku. Njeno lice otvara krivu liniju straha.
U svakom ćošku po jedan krevet prazan, na straži. Između nas i njih nema mraka. Tišina šušti oko nas, ili je to nebo sa zvezdama koje beži, koji traži da se kod nas skloni.
Nismo znali šta kreveti rade kada ostanu usred noći prazni i kad niko ne sme da im priđe. U postelji novoj provlači se šapat, sve tiši, sve dalji od sna. Ako ne vidiš svetlo, ti ga dodirni. Svaki pokret otkriva najmanje po jednu zraku, po jedno precizno oko. Tako strah svoju svetlost rasipa, u jednom trenutku hiljadu puta zasvetli, hiljadu puta ubije.
I ako priči hoćemo da udovoljimo, ako priča počinje onamo gde je njen kraj, onda ću ja ispričati i jednu priču, karakterističnu za ovaj kraj, za ova nedra Sirinićke župe.
Davno, na putu Cara Dušana koji se protezao upravo preko Prevalca, kroz Župu, postoji jedna pećina. U toj pećini, kako ovde ima bezbroj reka i potoka, jedna od tih reka uvire i, kažu, izvire, odnosno izlazi kod Suve Reke.
Pa je Turčin moćni imao veliko stado na Šar planini i imao svoga čobanina, a taj čobanin je bio rodom iz Suve Reke. I on je povremeno klao po jedno jagnje i slao, po toj vodi koja je tekla u pećinu, svojima. Ali je to došlo do ušiju gospodara. I onda jednog dana gospodar je, naravno, uhvatio čobanina, otkinuo mu glavu i metnuo je u istu tu pećinu i u istu tu vodu.
Oni koji su u Suvoj Reci čekali jagnje, dočekali su njegovu glavu.”
Petar Sarić rođen je 1937. godine u selu Gornji Tupan, u Banjanima, kod Nikšića u Crnoj gori. Radni vek, od 1958. godine proveo je na Kosovu i Metohiji, radeći kao urednik, a potom i kao direktor Izdavačkog preduzeća “Jedinstvo”, u Prištini. Jedan je od potpisnika “Otvorenog pisma Društva književnika Kosova” 1985. godine. Od 1964. objavio je pet zbirki pesama i osam romana. Autor je jedne drame i publicističke knjige “I vremenu se zaturio trag”. Prevođen je na više jezika, zastupljen u periodici i antologijama. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, između ostalih – “Meša Selimović” (2009), Vukove nagrade (2012) i “Zlatni krst Kneza Lazara” (2016). Živi u Brezovici, kod Štrpca.
*Produkcija: “Šta hoćeš?”; reditelj, autor koncepta: Rastko Šejić; kompozitor: Vladimir Lešić; direktor fotografije: Časlav Petrović, DP; snimatelj: Aleksa Borković; montažer: Milan Pejnović; art direktor: Zoran Mujbegović; spiker: Aleksandar Novaković; intro animacija: Kosta Milovanović, Miroslav Spajić.
*Epizode su snimljene uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Doma kulture „Gračanica“, Doma kulture „Stari Kolašin“ i PKC „Akvarijus“.
