Glumiti na Brodveju – san je mnogih glumaca. Retki uspeju da dođu do pozorišnih bina u Njujorku. Ipak, to jeste uspelo tridesetogodišnjem glumcu iz Kosovske Mitrovice, Branislavu Stankoviću. U Njujorku je tokom decembra 2019. proveo 20 dana, igrajući osam premijera predstave “Trojanke” teatra La Mama. Ova predstava je 2019. proslavila 45. godišnjicu. I tada ju je, kao i prvi put, režirao reditelj Andrej Šerban. Glumačku postavku činili su glumci sa Kosova, ali i iz Gvatemale, Kambodže, kao i američki glumci koji su prvi put igrali u predstavi pre 45 godina. Tri premijere predstave igrane su i na Kosovu, i u njima je igrao Branislav. Prijavio se na kasting za premijeru u Njujorku i dobio poziv da učestvuje. “Bilo je pre svega zadovoljstvo, zato što se radi o jakoj glumačkoj ekipi,” kazao je u razgovoru za Alternativnu Internet stranicu. Razgovarali smo o predstavi, utiscima, glumi, stanju kulture. Pročitajte u nastavku.

Opiši probe i premijere za naše čitaoce. Kako je to izgledalo?

Što se proba tiče, događalo se da u osam uveče imamo premijeru, a da u pola 8 završimo sa probom. Tu je bukvalno bilo suza, krvi i znoja. Ali, za pola sata krećemo i morali smo da budemo spremni.

U projektu u kojem sam učestvovao imao sam tri uloge. Događalo se da u jednom danu imamo ukupno pet premijera. U jednom trenutku se isključujem posle svoje uloge, menja se kostim, menja se ceo raspored, ulazim sa drugim kostimom i igram drugu ulogu. Završim sa drugom i ulazim u treću. Zato smo i vežbali toliko. Tokom predstave sam imao dva asistenta koja su mi pomagala da se presvučem, organizacija je bila na vrhunskom nivou.

Dobar deo dana smo provodili na probama. Andreja Šerban je specifičan reditelj, on režira Trojanke decenijama. Od nas glumaca je tražio magiju. On kao reditelj zna šta je njemu potrebno i šta želi. Nama, glumcima, zadatak je bio da to prepoznamo. Pre i posle svake premijere razgovarali smo sa njim. Rekao je – ‘celog života sam se trudio da postignem magiju u predstavi, zato što je lično volim i moja je, ali nikad nisam uspeo. Najveći poklon bi nam bio da mi uspemo sada. Sve zavisi od vas, ništa više ne zavisi od mene’.

Naravno, mi smo se potrudili i bar smo zagrebali taj deo magije.

Kakvi su utisci što se tiče samog pozorišta, glumaca, nastupa, publike? Šta bi izdvojio kada je u pitanju gluma i taj odnos prema glumi u Americi?

Kad sam prvi put ušao u pozorište, pročitao sam sa zida imena glumaca koji su počeli u La Mama-i, a nabrojaću samo dva – Al Paćino i Robert De Niro – ‘smrzao’ sam se. Kada sam video fotografije najvećih ljubitelja pozorišta i samih glumaca, učesnika direktno i indirektno, bio sam šokiran, nisam mogao da verujem da sam prvi glumac iz Srbije koji je igrao u ovom pozorištu, na Brodveju. Iskustvo je ogromno. Otišao sam sa željom, ne da se dokažem sebi, već da vidim koliko u stvari mogu. Dokazao sam se na neki način, što je meni, kao glumcu, bilo važno. Nisam ulazio u to sa namerom da ću tu predstavu samo da ubacim u svoju radnu biografiju – ‘bio sam u La Mami’. Ne, La Mama je pre svega jedno od najvećih pozorišta na svetu. To je čitava kompanija.

Glumci sa kojima sam učestvovao su glumci koji celog života igraju u La Mama-i. To je neverovatna posvećenost teatru, poštovanje. To je ono što mi glumci smatramo – pozorište je za nas hram. Oni gaje tu kulturu. Multikulturalni su. Tamo možete da sretnete ljude različitih nacionalnosti, ljude koji su različitih i pogleda na svet i religija, motiva… Sveokupuno to je bilo veliko iskustvo, i vratio sam se bogat.

Ako uporediš glumu tamo i ovde, kakva bi bila razlika, sličnost? Šta bi mogao da izdvojiš? Amerika važi za centar dešavanja u svetu kada je u pitanju gluma.

U nekim segmentima su mnogo bolji, nego mi. Oni se konkretno bave pokretom, muzikom, pevanjem. La Mama je, na primer, eksperimentalni teatar, uključuje sve – glumu, igranje, pevanje, scenski pokret, akrobatiku… Kod nas je sasvim drugačiji sistem funkcionisanja i pozorišta i glumaca. Sveobuhvatno, najveća je razlika što oni više rade mjuzikle, nego mi. Koreni zasežu baš iz Njujorka, autentični su po načinu, stilu igranja.

Bilo je glumaca iz više zemalja? Kako ste funkcionisali? Zajednički jezik je sigurno bio engleski, ali, ipak, dolazite iz potpuno različitih kultura. Kako je izgledalo sarađivati sa njma?

Bili smo interkontinentalna ekipa. Bilo je impresivno. Recimo, glumice iz Kambodže – nisam mogao da verujem da u 21. veku i dalje postoje članovi plemena Maje. Imaju bogatu kulturu. Njihov glavni mit je borba između čoveka i džina. Jezik kojim su govorili nije ni nalik bilo kojem drugom jeziku. Uprkos tolikoj različitosti na jednom mestu, sistem funkcionisanja bio je savršen. Mi smo se i pokretima i pogledom sporazumevali, ne ni na engleskom, ni na španskom.

Bilo je i glumaca iz različitih krajeva Kosova, nisu bili samo srpske nacionalnosti. Kako je bilo sa njima sarađivati?

Bilo je Roma, Albanaca, Srba. Sa njima sam na Kosovu već radio, na različitim projektima, igrali smo predstave. Zadovoljstvo je bilo sa njima igrati u Americi. Mi smo ‘svoji’, zato što živimo tu gde živimo, pod određenim okolnostima i mogućnostima, ali prosto jedno smo. Mi, umetnici, jako dobro se razumemo.

Kako to da kada se sagleda politika – Srbi i Albanci nisu prijateljski narod, ali, ipak, žive zajedno, pa i kada su van Kosova dobro funkcionišu?

Najviše nas je koštala politika, koju i inače ne volim. Prosto, mi smo ljudi. Ne znam ni jednu nacionalnost koju nisam upoznao i sa kojom nisam igrao, što na filmu, što u pozorištu. Nikada se to nijednog trenutka nije osetilo. Politika je desno, mi smo levo, na različitim smo stranama.

Aktivan si i u kulturi, i u glumi. Kako bi opisao trenutno stanje glume u srpskim sredinama na Kosovu?

Najbolji odgovor na to bi bio u pozorištu, koje mi nemamo trenutno, ovde, u Kosovskoj Mitrovici. Pozorište je živa stvar, ogledalo jednog društva. Teško je bez pozorišta o pozorištu pričati, pogotovu danas, u ovom delu sveta, gde se mi nalazimo. Gotovo sam siguran da smo jedini krivci mi, ljudi koji se bave kulturom i koji živimo taj život.

Zašto?

Svako od nas nosi vid odgovornosti i prema svom životu, i svom poslu, svojoj ljubavi, a glavni naš neprijatelj je vreme. Vreme ide i ide i nikada ne staje. Pozorište je živa materija. Najveća čast za mene kao glumca je kad dođe običan čovek, kojeg najviše poštujem – u pozorište, odgleda predstavu i na sat vremena zaboravi na svoje probleme, svoj život, brige, obaveze. Bukvalno se ‘restartuje’, pobegne od svega. To je verovatno blagoslov od Boga kad si u stanju da daš to čoveku, kad zadovoljan izađe iz pozorišta, pod jakim utiskom. Mislim da to nema cenu, pa ni ta karta koja košta koliko košta. To je čast za nas kao glumce. Zato, koliko god da smo mala sredina, opet smo grad i trebalo bi da Mitrovica ima pozorište. Ali, trenutno, ovde je jako teško i nama glumcima.

Svedoci smo da kvalitet više nije ono što je presudno kada su u pitanju film, serija, pa i muzika. Da li se sve svodi na komercijalu i na to da li se nešto prodaje ili ne, da li je kvalitet zato skrajnut?

Kod većine naših ljudi ‘žvaće’ se priča mejnstrima. Brz zvuk, kvalitetna produkcija, gde je muzika kompjuterska, bez živog instrumenta. Imao sam čast da čujem mnogo kvalitetnih bendova, bio na mnogo svirki, imamo naš džez i bluz festival, imamo naše kultne bendove, kao što su Hosenfeferi, Omnibusi. Nismo mi u kulturi uopšte zastranili. Viđam klince koji idu na probe, vežbaju na svojim instrumentima, prave svoje bendove, snalaze se na sve načine, kako bi ostvarili sebe. Samo je u pitanju to da se baca senka na sve to.

Na šta konkretno misliš?

U smislu da nisu ispraćeni. To su bendovi koji učestvuju na najvećim festivalima u centralnoj Srbiji i u regionu. Ako bi pitali nekog na ulici da li im je poznat bend Hosenfefer, reći će da nije, a taj bend, sa druge strane, postoji već 40 godina, nema festivala na kojem nije učestvovao. Dakle, šta nam se plasira – to ‘žvaćemo’.

Tu vidiš odgovornost na onima koji plasiraju informacije ili na onima koji čitaju i gledaju ono što im je plasirano?

Ako bi sudili, mada ne bismo smeli, možda su malo više zastranili oni koji slušaju i gledaju, nego oni koji plasiraju. Mi još uvek imamo pravo da biramo šta hoćemo da slušamo/gledamo i šta nećemo, odnosno šta je to što ne želimo. Ni protiv jedne produkcije nemam ništa. Da bi se snimio kvalitetan film ili kvalitetna serija potrebno je mnogo novca. Neki filmovi mnogo više zarađuju takvi kakvi su, dok, sa druge strane, za one kvalitetne nema smisla da se pojave na velikom platnu. Tako je i u muzici, i na filmu i u pozorištu. Ali, da imamo ukusa, dokazali smo više puta.

Čime se trenutno baviš?

S obzirom na to da nemam stalni angažman u našem ansamblu, u našem pozorištu, često učestvujem preko NVO-a i različitih projekata u predstavama i igram. Stalnog zaposlenja nemam. Takođe, režiram predstave, igram, snimam…

Šta bi voleo da radiš u budućnosti? Da li bi odabrao pre da neprestano glumiš, ili da se ipak baviš nečim drugim?

Pre svega sam glumac, to je moj poziv i to volim da radim. Nemam prilike za to, ali ipak se nadam da će to da se promeni. Verujem, doći će neko novo vreme, uskoro, gde ćemo ponovo da sedimo i kada ćemo onda da razgovaramo kako mi je bilo na pozorinici. To je moja želja.

Isplati li se biti svoj?

Najteža cena je cena toga biti svoj. Ali, najjača je emocija biti svoj. Verujem da se kvalitet uvek isplati i uvek vidi, na svakom mestu – ko ima oka i sluha da vidi i da čuje. Naši ožiljci u životu su dokaz da je prošlost bila stvarna. Ono što je u budućnosti je misterija i možemo možda otprilike da pretpostavimo šta će da se desi. A ono što je sada, što živimo – to je veliki poklon. To bi trebalo da razlikujemo.