Foto: Kontakt Plus

U međunarodnoj zajednici postoji saglasnost da problem u vezi sa trenutnom krizom na severu Kosova leži u nekooperativnosti i političkoj tvrdoglavosti kosovskog premijera Aljbina Kurtija, kaže direktor Centra za afirmativne društvene akcije i politički analitičar, Miodrag Marinković. On takođe ukazuje da su postojali znaci da može doći do eskalacije na severu, te da je na osnovu toga međunarodna zajednica mogla da predvidi takav sled događaja, ali da ipak nije predvidela da neće moći da ima kontrolu na terenu.

Marinković kaže da se na severu Kosova „ništa novo nije dogodilo“ – Kurti je jednako tvrdoglav kao što je bio, a Beograd igra jednako istu igru kao i ranije.

„Oni (međunarodna zajednica prim. aut.) su mogli u principu da predvide kuda sve ovo može da ide – da će doći do ovakve eskalacije. Ono što su pogrešili i što nisu uspeli da predvide jeste da neće moći da kontrolišu to, zato što je postojalo uverenje koje je nastalo kada su određenim pritiscima naterali Beograd i Prištinu da prihvate Ohridski sporazum. Oni su pomislili da će taj isti obrazac moći da se prenese na kontrolu igrača na terenu.“

Međutim, dodaje Marinković, međunarodna zajednica se tu prevarila.

„Kurti je pokazao neverovatnu dozu rezistentnosti na pritiske međunarodne zajednice i onda smo imali spiralu pogrešnih poteza koji su doveli do ovakve situacije. Situacija je takva da svi u svetu i svi oni koji se bave Kosovom priznaju da sada postoji realna mogućnost od konflikta širih razmera“, kaže Marinković.

Na pitanje kako je moguće da međunarodna zajednica nije mogla ovoga puta da izvrši pritisak na Kurtija i time spreči eskalaciju, a npr. po pitanju registarskih tablica jeste, Marinković navodi da tu postoji razlika:

„Međunarodna zajednica nije pokazala konzistentnost u delovanju. Plan o registraciji koji je došao iz Prištine, koji je bio inicijalna kapisla svih ovih problema, je prihvatila i podržala Kvinta, a kada se pokazalo na terenu šta taj plan može da proizvede, onda su došla neka premišljanja i pokušaj da se situacija reši na drugi način – da se taj plan stavi ad akta. Naravno, razlika je velika u odnosu na tu situaciju. Tablice su predmet pregovora“.

A ono što se sada događa na severu, prema oceni Marinkovića, jeste „jedan lukavi plan i potez Prištine“.

„Sa hapšenjima, izborima i postavljanjem policije u zgradama opština na severu, Kurti pokušava da ubedi međunarodnu zajednicu da radi prema zakonu i time ih ‘satera u ćošak’, zato što je za njih vrlo teško da oni od Prištine traže da ne radi po zakonu“, kaže Marinković.

Marinković navodi da međunarodna zajednica nije bila dovoljno oštra u nastojanjima za deeskalacijom situacije.

„To je od samog početka problem. Međunarodna zajednica i svi akteri su jasno pokazali gde leži problem, a to je Priština, premijer Kurti, njegova tvrdoglava i jednostrana politika i njegovo neusaglašavanje sa onima koji smatraju da su njegovi partneri, a to je međunarodna zajednica. Međunarodna zajednica tu nije delovala dovoljno konkretno da bi mogla da preokrene takvu politiku Kurtija. Mislim da su oni delovali iz nekog lažnog ubeđenja – da će same najave nekih konkretnih akcija izazvati reakciju i povlačenje Prištine. Međutim, to se nije dogodilo. Onda sada imamo neku rastuću frustraciju međunarodne zajednice – kako da privoli (…) Mislim da smo došli do toga da je situacija na terenu jako blizu sukoba, da međunarodna zajednica ne može da priušti sebi bilo kakve kalkulacije vezano za konkretne mere.“

U međuvremenu je došlo do sve glasnijih poruka iz međunarodne zajednice da se traži hitno smirivanje situacije na severu Kosova uz najavu konkretnih mera.

Međutim, iako su najavljene mere protiv Prištine alarmantne i šokantne za kosovsko društvo, Marinković ipak smatra da i dalje nisu dovoljne.

„Male su šanse da Kurti promeni diskurs ukoliko ne postoji pritisak unutar zajednice za takvim nečim, a trenutno unutar zajednice Kurti svojim populističkim politikama ima sve veću podršku. Postoji pritisak od strane onog intelektualnog dela – pojedinci, političke opcije, civilno društvo koji ukazuje na pogubnost ove politike, ali svi smo svedoci rasta njegove popularnosti, posebno u tom etnički agraviranom glasačkom telu na koje on oduvek računa“, ističe Marinković.

Mišljenja je da će morati da dođe do konkretnih mera koje će promeniti stvari na Kosovu, a to je, prema njegovim rečima, eventualna suspenzija vizne liberalizacije.

„Ona treba da stupi na snagu 1. januara i to je dugoočekivana mera za kosovsko društvo. Veliki broj mladih ljudi je bio pogođen time, pa i celo društvo, uključujući i Srbe sa severa Kosova i mislim da se sada već polako, počelo je stidljivo, iz različitih izvora i ja čujem, razmišlja i o suspenziji vizne liberalizacije za Kosovo. I to će biti momenat u kome će društveni pritisak na Kurtija početi da raste“, ubeđen je Marinković.

Marinković konstatuje da su najnovija dešavanja uticala na to da sada postoje dva procesa – deeskalacija, gde postoji konkretan plan kako to treba sprovesti, dok je normalizacija stavljena ad akta do trenutka dok se situacija na terenu ne smiri.

„Kada se pregovaralo i kada se prihvatio Ohridski sporazum, međunarodna zajednica je mislila da je posao završen i da će njegovom primenom rešiti sve one male tinjajuće krize koje su tada postojale na severu. To su bile tablice, izbori, prisustvo specijalne policije, eksproprijacija (…) Tako da su oni u neku ruku zapostavili te faktore koji mogu dovesti do ugrožavanja samog procesa i to se upravo dogodilo. Mislim da ono što je međunarodna zajednica morala vizionarski da uradi na samom početku ovih kriza, jeste da reši prvo ta ’mala pitanja’, ili da napravi neki okvir u kome će se to rešavati, a da se onda fokusira na francusko-nemački sporazum.“

S tim u vezi smatra da je francusko-nemački plan bio ambiciozan kada je u pitanju vremenski okvir.

„Svi su govorili: ’Nekoliko meseci, jedna godina’, a mi vrlo dobro znamo da se brze promene na Kosovu mogu desiti samo kao sukob. Sve druge stvari koje imaju određeni kontrolisani politički tok, koji su stabilan proces, zahteva mnogo vremena. Mislim da je došlo do te vrste ’otrežnjenja’ kod međunarodne zajednice – da je vremenski okvir za implementaciju Ohridskog sporazuma jako ambiciozan.“

Marinković ujedno ukazuje i na to da je srpska strana na početku imala „jako dobru“ poziciju u planu za deeskalaciju. Podseća da je zahtev međunarodne zajednice bio – povlačenje policije, početak rada na uspostavljanju ZSO, pa tek onda izbori.

„Međutim, sa nasiljem 29. maja i posebno sa hapšenjem kosovskih policajaca, mi smo izgubili te neke dobre pozicije i sada već imamo druge sekvence zahteva međunarodne zajednice, a to je – povlačenje policije, izbore, pa tek onda ZSO, što u suštini negira naš početni zahtev i samu svrhu izlaska iz institucija. Iako je bilo konfuzno, dva glavna zahteva su bila – sporazum o tablicama i početak rada na uspostavljanju ZSO. Sada ćemo imati povratak u institucije bez ikakvog pritiska na Prištinu da počne da radi na ZSO. Do tog pritiska će najverovatnije doći, ali to obesmišljava potez koji se dogodio kada su Srbi izašli iz institucija i koji je doveo do ove situacije, rekao bih, bespomoćnosti. Po meni, izlazak iz policije, sudova, jeste greška. Bez političara smo videli da možemo, ali bez policajaca i sudija, to je vrlo teško.“

Prema njegovoj oceni, ono što je veoma bitno, a što je „malo nerealno iz naše perspektive“, jeste da trenutno postoji spor između kosovske vlade i međunarodne zajednice. Obe strane, ukazuje Marinković, zapravo, imaju isti cilj – nezavisno Kosovo na međunarodnoj sceni. Jedina razlika je u tome kako vide put do ostvarenja tog cilja.

„Kurti želi potpuno potčinjavanje Srba. Ja mislim da su to neke i lične frustracije, to je neka populisitička politika, a sve više i više sumnjam da tu postoji jedna duboko usađena mržnja prema srpskoj zajednici. S druge strane, međunarodna zajednica želi to da reši uz kompromise koje želi dati vladajućoj partiji u Srbiji i tu postoji jedan dogovor između njih – da Beograd bude konstruktivan i da zauzvrat dobije nešto. U ovom trenutku ono što međunarodna zajednica nudi jeste suštinska autonomija oličena u Asocijaciji.“

Govoreći o Zajednici srpskih opština, Marinković predviđa da će međunarodna zajednica nakon njenog uspostavljanja usmeriti sav pritisak na Srbiju da formalno ili neformalno prizna Kosovo, te da će se to postići implementacijom Ohridskog sporazuma.

„Stvoriće se svi uslovi da se može reći da je Kosovo nezavisni međunarodni pravni subjektivitet, zato što će moći u mnogo većem obimu da potpisuje svoje ugovore i sporazume.“

Iz tog razloga, dodaje Marinković, dolazi kritika iz srpskog dela društva na račun ZSO.

Ipak, postavlja se pitanje realnosti politike.

U trenutnim okolnostima, prema Marinkovićevim rečima, realna politika je – omogućavanje srpskoj zajednici da ostane da živi dostojanstveno, normalno i uz neku perspektivu života. Smatra da ZSO ispunjava prvi preduslov za tako nešto.

„Zato što daje jedan formalni administrativni okvir u kom će srpska zajednica moći da razvija direktne administrativne veze sa Srbijom. Dakle, moći ćemo da sklonimo bilo kakav rizik od sledećih poteza Kurtija – da npr. ukida škole, niko to više ne može da isključi. Ono što će verovatno proizvesti jeste da ćemo moći da legitimizujemo školski, zdravstveni i socijalni sistem i da on ostane pod okriljem Republike Srbije. To je važno iz mnogo razloga. Pre svega, poslovi, kvalitet usluga, itd., a to je u stvari jedan prvi suštinski uslov za ostanak Srba. Zato je važna ZSO, bez obzira u kom okviru se ona ostvaruje. Mi živimo u konfliktnom društvu. Nažalost, posle 24 godine nama je potrebno to funkcionalno samoupravljanje. Uspeh pregovarača iz Beograda o ZSO će biti veliki onoliko koliko oni uspeju da obezbede tu funkcionalnost ZSO“, zaključuje Marinković.

Opširnije o svemu ovome, ali i o tome da li se nakon puštanja kosovskih policajaca može očekivati da će međunarodna zajednica insistirati i na puštanju uhapšenih Srba, koliko se daje prostora jednoj od strana za odugovlačenjem ispunjavanja uslova koje je EU postavila, jer ih nije vremenski ograničila, čemu služi Vidovdanska deklaracija Srba sa Kosova, te koliko ozbiljno treba shvatiti Lajčakovu izjavu da Kosovo neće biti u centru pažnje posle Nove godine, poslušajte u našem audio-potkastu koji je snimljen 28. juna.

Ovaj sadržaj je nastao u okviru projekta “Prekinuti ćutanje” koji sprovodi Alternativna u partnerstvu sa Kontakt Plus radijom.

Sadržaj je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije i isključiva je odgovornost Alternativne i Kontakt Plus radija, te nužno ne odražava stavove EU.

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *