Veza između čoveka i njegovog okruženja, njegovo emocionalno stanje, pitanje porekla i korena, figura žene… Sve su ovo motivi koji mogu da se nađu na radovima Julije Hočko. Mlada goranska likovna umetnica inspiraciju nalazi u prirodi, različitim kulturama i običajima, kao i ornamentici. Diplomirala je grafički dizajn na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, boraveći u Gori smatra da je dublje povezana sa okruženjem. Na master studijama, na predmetu grafika knjige, kod profesorke Olivere Batajić-Sretenović, predstavila je goransku narodnu pesmu na ilustrativan način, ispisujući stihove koncem na plišanom materijalu. Ovaj rad je ušao u selekciju odabranih radova i učestvovao u studentskom međunarodnom bijenalu knjige. Radila je ilustracije za knjigu “Nismo prekidali sa Gorom” autorke Jadranke Đorđević-Crnobrnje i tako pokazala interesovanje i za tradicionalne kostime i običaje.

“Ilustracija za mene predstavlja beg od višečasovnog sedenja ispred računara i volim kada se na radu oseti momenat ručnog rada. I dalje tragam za ličnim izrazom, a nastojim da ga pronađem pitanjem porekla identiteta i povezanosti sa prirodom,” objašnjava ona.

Ljudska figura ima primat na njenim radovima i to su najčešće žene, kaže.

“Bavim se vezom između čoveka i okruženjem u kojem se on nalazi, bilo da su to priroda ili grad, kao i čovekovim emocionalnim stanjem. Takođe me zanimaju kultura i običaji drugih naroda, kao i narodne nošnje.”

Pitanje porekla i korena je za nju glavna tema kojom se bavi.

“Najpre moramo poznavati sebe i svoje pretke, kako bi pronašli svoju suštinu i pokazali je svetu,” kaže, dodajući da se njeni planovi tiču predstavljanja goranske tradicije, nošnje i prirode na vizuelni način.

“Smatram da ukoliko jedna zajednica nema kulturnu vidljivost, ona gubi svoj identitet i zato svojim doprinosom želim da gradim i budem deo kulturne tradicije Gore, jer to je nešto što ostaje posle nas…”

Deo namera ispunila je radeći na dizajnu knjige “Nismo prekidali sa Gorom”. Vizuelno je predstavila običaje goranske svadbe, kao i devojačku i mušku nošnju.

Na ovaj projekat je gledala, dodaje, kao na malu antropoligiju postojanja Goranaca, oslonivši se na fotografije uglavnom iz 80-tih godina.

“Pa se može zaključiti koliko se danas nošnja promenila. Veliki se trud ulaže da bi se napravila goranska nošnja i sa pažnjom se izrađuje svaki detalj na toj nošnji, zato smatram da je goranska nošnja pravo umetničko delo. Ilustracije sam realizovala bez mnogo odstupanja i umetničke slobode, jer smatram da je to jedan likovni dokument o prošlim vremenima i da on treba da bude verodostojan, dok je ornament na koricama knjige dosta geometrizovan i sveden. Želela sam da ta šarena korica asocira na deo nošnje koju zovemo skutaća i u isto vreme može se gledati kao pejzaž na kom se vide planine i sunce,” objašnjava Hočko.

I goranska pesma izvezena na plišu s početka teksta je deo predstavljanja goranske tradicije. Pesma na plišu predstavljena je prvobitno na izložbi u Domu kulture Studentski grad u Beogradu. Rad je ušio u selekciju odabranih radova i učestvovao je u studentskom međunarodnom bijenalu knjige.

Na izložbi su predstavljeni radovi studenata iz Srbije, kao i zemalja regiona, Evrope i Azije, poput Italije, Litvanije, Singapura, Španije, Kolumbije i drugih. Bilo je 49 radova iz kategorije umetničke knjige koji su odabrani glasanjem stručnog umetničkog žirija.

“Goransku narodnu pesmu sam ilustrovala na nestandardnom materijalu, želela sam da eksperimentiše materijalima, pa sam papir zamenila tekstilom. Tekstil je u tom trenutku bio idealan kako bih narodnu pesmu povezala sa ručnim radom koji je svojstven ženama u Gori. Jedino je lutkica predstavljena trodimenzionalno, u narodnoj nošnji, aludirajući na to da ljudi više nisu toliko povezani sa prirodom i da će ubrzo otići van Gore, čim počne Đurđevdan,” dodaje.

Julija Hočko se nada da će naredne godine održati samostalnu izložbu upravo u Gori, a veruje da umetnost za mlade može da bude umirujuća, terapeutska i izvorna inspiracija.

“Želela bih da poručim svima da svako u sebi nosi potrebu za stvaranjem i da ne bi trebalo to da potiskuju već da slobodno ispoljavaju svoja osećanja, mišljenja i stavove, na bilo koji način koji njima odgovara, i da se ne plaše da probaju nove stvari, jer možda na samom tom putu otkriju svoje skrivene talente,” navela je za kraj.

Razgovor sa Julijom Hočkom organizovan je u okviru projekta „Izolovane sredine – stvaranje, strah i kultura kao sloboda“ Doma kulture Gračanica, koji se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Sa Julijom Hočkom razgovarali su stručni saradnik Doma kulture i slikarka Maja Todić s i urednik istorijsko-dokumentarnih programa ovog doma kulture i istoričar, Aleksandar Gudžić.