Fotografije: Sunčica Andrejević

Šest devojaka moderno odevenih, pred slikom Josipa Broza Tita. Svaka u svom temperamentu nosi detalj, karakteristiku Balkana. Menjaju stanice na radiju, igraju, piju, bivaju ono što jesu i ono što od njih društvo očekuje da budu. Tu su i ljubav i strast, a jedna od njih i teško tuguje, ostavljena je, pleše sama. Među njih naposletku dolazi muškarac crvenih ruku. Marširaju, devojke padaju i prekriva ih voda Ibra. Lebde pod površinom, ali ipak ustaju. Nisu više pod vodom. Probuđene su! “I ja imam jade svoje” – reči su kojima je završena koreodrama “La Bal… kan”.

Premijerno je izvedena u subotu u PKC Akvarijusu. Inspirisana je francuskim plesnim filmom “La Bal” iz 1938. godine. Ali ovaj bal je poziv na rat. Kakav rat, lični rat, rat žena protiv onoga kako se društvo odnosi prema njima, rat za buđenjem?

Autorka koreografije, po čijoj je ideji rađena koreodrama, Milica Mandić, kaže da je mnoštvo poruka, a da gledaoci imaju slobodu da je shvate na svoj način.

“Mislim da je ovo priča o svima nama, samo na neki iščašen način” – kaže.

„La Bal… kan“ je nastao na osnovu koncepta i ideje Milice Mandić i Dunje Nikolić (saradnik), koreografiju potpisuju Milica Mandić i Benjamin Ibrahimi, za scenografiju je bila zadužena Miljana Dunđerin. Igraju – Lidija Nikolić, Nevena Petronijević, Maja Dejanović, Aleksandra Janićijević, Milica Mandić, Dunja Nikolić i, kao gost, Benjamin Ibrahimi.

Možda je i to razlog zašto stih o jadima nije jedini koji je ostavio snažan utisak na mnogobrojnu publiku Akvarijusa.

“Grešili smo i ispaštali smo. Kažnjeni smo. Ukaljali smo se svakim nevaljalstvom, oprali smo se krvlju i suzama. Pogazili smo sve što je precima bilo sveto, zato smo bili pogaženi. Imali smo školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja. Otuda nam propast i škole i politike i vojske i države. Dvadeset godina patili smo se da ne budemo svoji, zato su nas tuđinci poklopili svojim mrakom. Šta da radimo? Sve samo ne ono što smo radili. Da ne grešimo, te da ponovo ne ispaštamo. Pravda je jedna sila od mnogih.

Jedna druga jeste vera, treća – ljubav, četvrta – istina, peta – milost, šesta – mudrost, sedma – čistota, i tako skoro bez broja i bez kraja.

Razmislite koju od ovih sila imate, a koju nemate” – nešto izmenjene reči iz knjige vladike Nikolaja (Kroz tamnički prozor. Poruke srpskom narodu iz logora Dahua) odjeknule su među gledaocima.

Dalje, ispod tankog najlona, pod kojim su se videli likovi šest devojaka, a koji je simbolično označavao površinu Ibra, komešale su se zapravo mrtve duše. One su se naposletku i probudile.

Ovo je zasigurno bio još jedan razlog zašto je kraj izmamio dug aplauz.

Početak koreodrame je možda bio po malo nespretan, ali je držala pažnju i imala neočekivano hrabre delove. Jer u Kosovskoj Mitrovici jeste hrabrost ukazati javno na istopolnu ljubav, ženski bunt, borbu i slobodu.

Dodatna vrednost je to što u ovoj koreodrami igraju i amateri koji su na počecima oprobavanja pred publikom.

Mandić kaže da je htela da ostvari sintezu između njih i akademskih građana:

“Sa druge strane, opet sam htela da ukažem na tu našu povređenu, balkansku stranu, da žene nekako uvek stradaju, da smo ipak zemlja krvi i meda i da koliko god se mi voleli i koliko god poštovali različitosti, uvek će se desiti nešto da nas omete ili spreči u tome.”

Svaka od devojaka u ovoj drami nosi karakteristike sa Balkana, korene pojedinačnih zemalja.

Mislim da smo donekle uspele da približimo (to, prim. red.). Nismo dovoljno, svesni smo toga, ali ovo je premijera, nadam se drugim igranjima da će biti bolje – Mandić.

Na kraju one su iste, jer, iz kojeg god da su kraja Balkana, muče ih identični problemi.

“Poziv na La Bal nije uzaludan, jer je on zapravo poziv u rat”, objašnjava Mandić.

Protiv koga bi trebalo devojke, žene da se bore?

Naša preporuka je da ovaj komad svakako pogledate, i odgovorite sami.