Dugogodišni pijanista Big Benda Radio-televizije Srbije, Ivan Aleksijević, boravio je prošle nedelje u Kosovskoj Mitrovici. Skromnu publiku po broju, ali ne i po ljubavi prema džezu, nagradio je izvedbama poznatih džez numera, ali i Mokranjčeve osme rukoveti, sa mitrovičkim bubnjarom Miodragom Radovićem i kontrabasistom Big Benda RTS-a, Milanom Pavkovićem. Za poznavaoce Aleksijevićevog rada njegova poseta gradu na Ibru nije iznenađenje. Čest je gost, kako kroz nastupe sa Big Bendom, tako na mitrovičkom Jazz and Blues Festivalu i individualnim nastupima sa mitrovičkim muzičarima za koje ističe da su mu i prijatelji. U razgovoru za Alternativnu Internet stranicu govorio je i o saradnji sa drugim izvođačima, položaju džeza danas. Slušajte sve, upijajte sve, ali odvajajte kvalitetno – njegova je poruka mladim muzičarima. 

“Volim da dođem ovde, volim i tu klimu i imam kolege koji su mi vremenom tako postali i prijatelji, kao što je slučaj sa Miškom Radovićem. I tu je, naravno, vaš cenjeni Pera (Petar) Rakić, entuzijasta, koji vodi i hor,” kazao je Aleksijević na početku razgovora.

Počeci i saradnja

Upravo su Petar Pera Rakić koji je iznedrio mnoštvo muzičara, sami mitrovički muzičari, te članovi gradskog hora činili dobrim delom publiku beogradsko-mitrovičkog trija koji su ih “inficirali” džezom.

Sam gost je isti termin iskoristio da objasni svoje muzičke početke.

“Moj otac je slušao, uglavnom, džez i bluz i soul i kao mali sam se inficirao tom muzikom. Trudio sam se da nabavim ploče, kasete… Kada sam upisao muzičku akademiju, džez odsek nije ni postojao, ali sam imao sreću da sam kao jako mlad, sa dvadeset jednom-dve godine – počeo da sviram po klubovima i sa starijim kolegama. Učio sam i ’97 mi se desila lepa stvar – postao sam član Big Bend-a, o čemu sam kao klinac i maštao,” objasnio je.

Za sebe kaže da se upravo u Big Band-u i izgradio, jer: “Džez je veština, jezik.”

Znanje je, dodaje, dalje iskoristio kroz razne nastupe, a doprinele su i mnogobrojne saradnje sa, na primer, Rambom Amadeusom, sestrama Kovač, Tanjom Banjanin, Nikolom Pejakovićem, Van Gogom, Vladom Georgijevim, Zdravkom Čolićem.

Ipak, saradnja sa Rambom Amadeusom i Nikolom Pejakovićem mu je, priznaje, najdraža.

“Nekom mom senzibilitetu najviše odgovaraju. Oni su neki čudan crossover. Stilski su, naravno, puno različiti,” pojašnjava.

Aleksijević je sa Rambom Amadeusom, za kojeg kaže i da su prijatelji, svirao šest godina u bendu. I dalje izvode “Veče glomazne poezije” koje je već tri godine na repertoaru Zvezdara Teatra. Ovu formu izvodili su i u drugim gradovima Srbije i širom regiona:

“Rambo recituje svoje najglomaznije tekstove, koje na koncertima ne želi da izvodi, jer ne može da se seti tekstova. Pratim ga na klaviru i to izgleda kao neki ludi kabare, vodvilj gde on u rolnama izvlači svoje tekstove, čita. Tokom tih večeri sviram od narodnjaka do Baha.”

Najskorija saradnja sa Nikolom Pejakovićem bila je na albumu “Četiri prsta”. Album ima čak 19 numera.

“Svi ga znamo iz filmova ‘Mi nismo anđeli’, ‘Lepa sela lepo gore’, međutim, on je jedan vrlo darovit čovek i velike širine i autentičnog senzibiliteta, sa smislom da napiše tekst, melodiju. Uz to odlično svira i gitaru, a po struci je dramaturg, glumac i onda su njegovi tekstovi kao lirika i tragedija. U nekim se šali na račun svog života u mladosti, a sve to je jedan vrlo interesantan crossover između bluza, roka i sevdaha,” kaže Aleksijević.

Ali i dodaje: “On je stvarno poseban. Da me neko ne shvati pogrešno, divno je bilo raditi i sa drugim izvođačima, ali je mom senzibilitetu on najbliži.”

O džezu i muzici danas: Previše informacija i malih stresova  

Aleksijević ima plodonosnu karijeru, iako, kako je i sam rekao u jednom od ranijih intervjua, džez nije nikada bio muzika koja okaplja mase. Sa druge strane, nanjveća zarada u muzičkoj industriji moguća je u komercijalnoj muzici. Zato ovaj pijanista Big Band-a ocenjuje:

“Muzika možda nema onaj značaj koji je imala kada sam ja bio mlađi, ili nekih osamdesetih, devedesetih.”

“Ljudi su imali više vremena i strpljenja da odslušaju nešto. Ranije je bio slučaj – ako bi nešto da odslušaš – odeš, pa kupiš CD ili ploču, a danas je to jedan klik. Neke vrednosti su se poremetile. Ima i danas velikih zvezda, ali ne mogu da se porede sa, na primer, Fil Kolinsom, Marajom Keri, ili Vitni Hjuston, pa i Majkl Džeksonom, za kojeg je pisao Kvinsi Džons jedan od najboljih džez aranžera. Upravo je Kvinsi Džons dao jedan interesantan intervju, pitali su ga o muzičkoj industriji danas i on je odgovor svoj počeo pitanjem – a o kakvoj muzičkoj industriji vi govorite kad niko ne može da proda dva miliona ploča. Majkl Džekson je dvadeset miliona ploča prodao za prve tri nedelje, a govorimo o albumu na kome je sarađivalo sedamdeset vrhunskih muzičara. To je možda najbolja komparacija muzike i produkcija nekada i danas,” pojašnjava.

Ipak, kako kaže, odličnog džeza ima i danas.

“Samo što se, od ogromne količine informacija i tih malih stresova koje dobijamo preko medija, teže probija do slušalaca. Ima fantastičnih solista, bendova, sjajnih autora, ali, po mom mišljenju, zbog količine informacija i kvantiteta ne mogu da budu toliko popularni koliko su nekad bile zvezde koje sam nekad slušao, kao što su Bil Evans, Majls Dejvis ili Bona Silver. Samoj muzici fali prostora, bar što se tiče kvalitetne muzike, sa druge strane, imamo Internet, Jutjub, pa je možda problem i to što ljudi prebrzo žive i jednostavno imaju manje vremena.”

Je li i sa Srbijom takav slučaj kada je u pitanju džez?

“Po tom pitanju ništa nije drugačije, a interesantno je da imamo plejadu neverovatno talentovanih, mladih muzičara – bubnjar Peđa Milutinović, saksofonista Luka Ignjatović, Rastko Obradović, trombonista Vladimir Vereš, koji sada živi u Nemačkoj i dolazi povremeno da svira sa nama, Filip Bulatović,” odgovara Aleksijević.

Dodaje i da bi džez sceni u Srbiji pomoglo postojanje prostora u kojem bi se muzičari okupljali. Kao primer navodi klub u Budimpešti koji funkcioniše pod lokalnom samoupravom, a u kojem je nedavno boravio tokom jednog od nastupa:

“Taj koncertni klub ima fenomelana klavir, bubnjeve, ozvučenje, sviraju se uglavnom džez i savremena muzika. Možda bi Beogradu i sceni jedno takvo mesto dobro došlo gde bi se muzičari okupljali. Mnogo znači kada dođeš u klub gde ima dobrog instrumenta, jer svakom muzičaru je najdraže da svira na dobrom instrumentu. Možda je to rešenje da se scena nekako kanališe i da tako i mlađi bendovi dobiju prostor gde mogu da imaju lep zvuk, atmosferu, publiku.”

Poruka mladim muzičarima

Za kraj i poruka upravo mladim muzičarima:

“Slušajte sve, ali odvajajte kvalitetno. Danas ako nekog ne interesuje sve, teško može i da opstane. Da bi se opstalo na sceni, muzičar mora da je naslušan svega, svih pravaca muzike, što je danas lakše neko ikad, zahvaljujući Internetu. To je moj savet – slušajte sve i upijajte sve.”