Mračna i teška poezija, ali prijemčiva za svakoga od nas. Žarko Milenković spada u novu generaciju pesnika sa Kosova i Metohije, sam vrh ukupne srpske poezije, i to po stilu, temi, pristupu. Ovako su u prvih par rečenica opisali Milenkovićevu poeziju i stil pisanja, novinarka Ivana Vanovac i književni kritičar Aleksandar Dunđerin. Milenkovićeve “Krhotine leta” našle su se najzad pred Mitrovičkom publikom u Privatnom kulturnom centru Akvarijus. Knjiga izdata prošle godine, štampana u gotovo rekordnom roku po dostavljanju autorovog rukopisa izdavaču, bila je promovisana u Beogradu, Novom Sadu… Krhotine leta trebalo je da se nađu u Mitrovici letos, ali usled mera koje su se sprovodile zbog pandemije korona virusa, promocija je održana početkom ove nedelje.

Tri su ključne crte u Krhotinama, objasnila je Vanovac.

• Istina ili iskrenost – koju opisuje kao autorovu u tome da najotvorenije govori o sebi, zlu u sebi i oko sebe, sopstvenim osećanjima i slabostima;
• Nepostojanje rodoljubivog patosa – koje pojašnjava time da je kosovsko-metohijsko stradalništvo postalo “must have” poezije autora sa KiM-a od 1999. pa nadalje, te tako neretko biva u poeziji neprirodno, usiljeno…
• Erotski momenat – “Pratite razvojni put bogotražitelja koji se polako primiče traženoj veličini, ali nijednog trenutka ne negira da je to čovek od krvi i mesa koji je vrlo vezan za eros u sebi” – kazala je Vanovac, dodajući da pisac o tome piše sa “elegancijom i gracioznošću”, navodeći kao primer pesmu Dosadno popodne. Istakla je da je upravo ova treća karakteristika ona koje do sada nije bilo u poeziji sa KiM-a.

Dosadno popodne

U prozoru svetlo i tama
igraju se zavođenja
Na krevetu nago žensko telo
spava s crvenim cvetom među nogama
s koga se kap rose kao kap krvi
sliva na usnula bedra

Na podu akvarel
od razbacanih flaša
slomljene vaze i iskorišćenog kondoma
Savršen model mrtve prirode
Ovo ovde sa pogledom ludaka sam ja
Vrištao bih ali u grlu pauk
plete svoju mrežu
u kojoj se muve kao pčele roje

Vanovac pojašnjava i da ovaj mladi pisac u svojim stihovima nije apstraktan i da jasno iznosi ono što oseća.

“Njegova poezija je mračna, teška, ali vrlo prijemčiva za svakog od nas. On kada hoće da vam kaže da mu treba milovanje – biće vam to jasno. Ako vam kaže da traži Boga – i to će vam biti jasno. Ako vam saopštava da je mračan i da oko sebe oseća miris zla – i to će vam biti jasno” – kazala je Vanovac.

“Spada u novu generaciju pesnika, ne po godinama, ali jeste po stilu, temi, pristupu. U poeziji Žarka Milenkovića desio se jedan izuzetno važan zaokret,” kazao je Aleksandar Dunđerin.

Kosovo i Metohija se ne mogu naći kao odrednica u njegovim stihovima, mesto odigravanja pesama.

“Isto tako možemo da kažemo da je Žarko Milenković i te kako govorio o ovom prostoru, kako su krhotine leta krhotine užasa svakodnevnice u kojoj živimo, onda se one i te kako mogu odnositi na ovaj prostor, ali ne tako eksplicitno kao kod drugih pesnika. To jeste jedna bitna promena, i Žarko Milenković unosi niz drugih promena i obogaćuje temu – temu ukupne srpske poezije,” dodao je.

Neskrivanje

“Ono što mogu da kažem je da sam životni minimalizam pretočio u stihove,” objašnjava Milenković.

Na pitanje da li je iskrenost o kojoj je Vanovac govorila došla sama po sebi ili su pesme pisane upravo sa namerom “ogoljivanja”, autor krhotina kaže da je to došlo samo po sebi.

“Nemam nameru ništa da sakrivam, i ništa inače i ne skrivam, tako da je to jednostavno posledica mog načina promišljanja, života. Pošto su ove pesme i nastale iz mog životnog minimalizma i svega što se pod tim podrazumeva i one su ogoljene, ne sakrivaju ništa, a može se reći i da sakrivaju sve. Možda će neko i to tako da pročita,” dodaje, ističući da je važno da njegove pesme čitaoce “podstaknu na nešto, pa čak i negativna osećanja”.

Nemir koji se produžava

Sa druge strane, govoreći o svojim osećanjima nakon što napiše pesmu, te o tome da li oseća olakšanje kada završi pisanje, on kaže:

“Budem zadovoljan pesmama, kako ova knjiga živi, kako su ovo dvoje mladih čitali te pesme, vama koji ste slušali pažljivo, Ivaninim čitanjem… To mi stvara olakšanje, ali sama pesma po sebi da je napišem i da mi je to olakšanje – nisam to osetio. Podsticaj za pesmu jeste neko nezadovoljstvo, neki nemir, ali to se ne rešava kada se pesma napiše, jer se taj nemir produžava i još nastavi.”

Deo razgovora ticao se teme rodoljublja i komercializacije književnosti na KiM, odnosno šta je veći problem za ovu književnost.

Milenković objašnjava da nije problematično to da se peva rodoljubivo, već da je potrebno “pronaći meru kada se nešto saopštava”.

“Ja ne smatram da nisam rodoljub i da nisam patriota ako u knjizi pesama ne pominjem Kosovo. Jednostavno, to se nije tematski poklapalo ni sa mojim razmišljanjima o poeziji, već sam želeo da dam ono što sve nas boli. Boli nas sve ovo što se događa, ali i mnogo toga drugog i možda mnogo više,” objašnjava.

“Svi znamo poeziju Vaska Pope, Miroslava Tešića, to je rodoljubiva poezija, ali je to vrh naše i svetske poezije. Takav model bi mi trebalo da pronađemo,” dodaje. I za Milenkovića je Popa jedan od uzora, ali to su i Novica Tadić i Ivan V. Lalić.

Muško pismo

Žarko Milenković je prethodno objavio “Kenotaf” (2011), ali je pažnju javnosti izvan Srbije izazvao njegov pesnički ciklus Muško pismo, objavljen 2015. u Sarajevskim sveskama, a koji je posvećen Radmili Lazić – srpskoj pesnikinji i osnivačici časopisa ProFemina, autorki prve antologije ženske poezije u Srbiji “Mačke ne idu u raj”.

Paranoja, Glava kuće, Glava kuće 2, Telefon, 10 muških zaposvesti – ženi – naslovi su ovog ciklusa.

“Pitam te šta radiš dušo
Opsuješ me
Ne daš mi da te poljubim
a o seksu i ne pomišljam”

Kupim ti cveće
baciš mi ga u lice i počneš da zvocaš
Kažeš da se iskupljujem zbog nečeg

Dušo ne varam te ali ako tako nastaviš
Moram”

„Zapamti šta ću reći
Dušo znam da ti nisam prvi
i ne ponašaj se kao da si poslednja žena na svetu“

6. Ne pričaj o nečemu što ne razumeš, a naročito ne tokom seksa;
7. Ne prevari Muškarca svog, ni u mislima niti sa boljim od
   Mene;
8. Nema stalnog šopingovanja, lepša si mi gola;
9. Ne pričaj tokom seksa niti dok gledam utakmicu, bolje mi donesi
   pivo;
10. Ljubi Muškarca svog, više od same sebe.

Deo je stihova iz ovog ciklusa.

Mačizam, seksizam, mizoginija (?)

U reakciji na ove pesme, članica Hrvatskog društva pisaca Antonela Marušić objavila je tekst “Muško pismo koje zrcali šovinizam, seksizam i mizoginiju”.

“Odakle mladom pjesniku potreba da svoj stihovni ciklus naslovi tako političnim naslovom, da ga suprostavi glasovitom post strukturalističkom ‘ženskom pismu’ i je li možda riječ o dosjetki kojom se htio poigrati, ubrizgavajući svojim stihovima karikaturalno pretjerane doze mačizma, seksizma i mizoginije?”

“Je li uvrštavanje poezije Žarka Milenkovića u novi broj Sveski slučajan propust učinjen iz nehata ili naprosto zrcali nepostojanje uređivačke politike i kritičkog odnosa prema književnim prilozima, otvoreno je pitanje, no jedno je sigurno – mainstream kultura na Balkanu još uvijek propušta, potiče i nagrađuje seksizam, šovinizam i mizoginiju u svojim redovima” – piše Marušić u svom tekstu.

Šta ga je potaklo na pisanje Muškog pisma i kakav je njegov komentar na kritike?

“Za sebe kažem da sam feministkinja. Ne feminista, nego feministkinja. Zato što se zalažem za sve ono za šta se zalažu feministkinje. Razilazimo se na mestu gde kod feministkinja ima vulgarizacije. Samo sam želeo da tu njihovu vulgarizaciju sagledam iz muškog ugla i da vidim li će to njih da zaboli kao što nas zaboli kada čitamo pesme Radmile Lazić,” kazao je Milenković, dodajući da je ovo bio i eksperiment i da je interesantno da je bilo mnoštvo reakcija na Muško pismo, ali da je izostala ona Radmile Lazić.

“Možda i to njeno ćutanje govori,” dodao je.

Žarko Milenković, pisac i književni proučavalac, rođen je 1988, u Prištini. Doktorand je na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Pesme, kratke priče, književnu kritiku, eseje i naučne studije objavljuje u dnevnim listovima, umetničkoj periodici, tematskim zbornicima i zbornicima sa naučnih skupova. Urednik je književnog programa i književnih izdanja Doma kulture „Gračanica“ i časopisa za kulturu Vidovdanski glasnik. Živi u Preocu nadomak Prištine. Osim Krhotina leta objavio je i zbirku pesama Кenotaf (2011). Priredio je više knjiga i zbornika radova.