Istoričar dr Petar Ristanović je svoje dvogodišnje istraživanje u osam arhiva, i više od 20 fondova, pretočio u knjigu “Kosovsko pitanje 1974-1989”. U Privatnom kulturnom centru Akvarijus svoju knjigu promovisao je pred mitrovičkom publikom. U razgovoru dužem od dva sata sa kolegama iz Kosovske Mitrovice Jovanom Aleksićem i Milošem Damjanovićem, ali i publikom diskutovalo se o Kosovu, godinama koje se smatraju prekretnicom za kosovsko pitanje, odnosu tadašnje države, srpske intelektualne elite, ali i albanskog liderstva prema ovom pitanju.

U ovom radu, kako je objasnio Aleksić, Ristanović je razbio mnoge predrasude i mitove koji su stvoreni, kako u stranoj istoriografiji, tako i u srpskoj javnosti najčešće posredstvom medija.

Knjiga prati proces od promene Ustava 1974. godine, pa do promene tog Ustava 1989. godine.

To su godine, kako je objasnio Ristanović, kada traje iseljavanje Srba, albanizacija pokrajine, kada dolazi do, srpskoj i zapadnoj javnosti dobro poznatim, demonstracijama 1981. godine, stvaranja Srpskog pokreta otpora, do pokušaja republike da promeni ustavne odnose…

Pisac je u knjizi, objasnio je, pokušao da opiše procese na prostoru tadašnje Socijalističke Autonomne Pokrajine Kosovo, ali ne kroz personalizovana viđenja situacije.

“Ova knjiga je napisana na osnovu arhivske dokumentacije, raznih pregleda, gde se daje kolektivna slika koja je često različita od onog ličnog kako se pojedinci sećaju. Sa druge strane, mislim da se u njoj nalaze zanimljivi zaključci, da se iz nje može videti da neke opšte prihvaćene istine nisu baš istine,” objasnio je Ristanović.

Među njima su, naveo je kao primere, broj žrtava na demonstracijama 1981, karakter iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije, broj iseljenih Srba…

Sve su to teme o kojima je mnogo pisano, pogotovu na engleskom jeziku, formirane su “istine” koje je danas dosta teško dovesti u pitanje. Ali kada se pregledaju dokumenta, kada se zagrebe ispod površine, dolazi se do zaključaka koji su dijametralno suprotni od toga što se obično tvrdilo, kazao je Ristanović.

U nastavku čitajte delove razgovora i Ristanovićeve odgovore na pitanja koja su mu postavili sagovornici i publika.

Šta je sve uticalo na to da se srpsko stanovništvo intenzivno iseljava od 1968. godine pa sve do ustavnih amandmana?

Mislim da je to pitanje najvažnije pitanje kojim se ova knjiga bavi, budući da je to pitanje sa stanovišta međunarodne istoriografije najkontroverznije.

U knjigama koje su objavljene na engleskom jeziku, a ima ih neuporedivo više nego na srpskom jeziku, to pitanje iseljavanja se ili zanemaruje, ili relativizuje.

Da ilustrujem taj odnos jednom rečenicom. Dobro poznato ime, Tim Džuda, dopisnik Times-a tokom 90-tih, danas ‘ekspert’ za ovaj prostor, u svojoj knjizi ‘Srbi: Istorija, mit i unistenje Jugoslavije’ između ostalog piše o manastiru Devič tokom osamdesetih godina i ima rečenicu gde kaže, citiram – verovatno je napada bilo, ali tvrditi da su ozloglašene monahinje napadane svakog dana bilo bi preterivanje. Šta znače reči ozloglašene monahinje i ukoliko nekog ne napadate svakog dana – da li je to preterivanje? Zaključite sami.

Dakle, postoji pristup gde se smatra da je čitava srpska priča o pritiscima zbog kojih je dolazilo do iseljavanja preterana. Drugi pristup je, naizgled nepristrasan, gde se to pitanje potpuno relativizuje, gde se govori da je iseljavanje rezultat jednog opšteg trenda koji je prisutan u Evropi – iseljavanje sa siromašnog juga na bogatiji sever, da su to migracije kakve su prisutne svuda, da se sreću u Italiji gde se sa juga i Sicilije sele na bogate severne oblasti.

Međutim, mislim da se u vezi sa tim u arhivskim dokumentima nalaze dragoceni podaci kojima je moguće pobiti sve te tvrdnje.

Prvo da krenem od broja, s obzirom na to da je taj broj – broj kojim se često manipuliše. Broj je moguće utvrditi prilično precizno i važno je da je taj broj više-manje isti kada o njemu govore republički organi – iz Beograda i kada govore pokrajinski organi – kojima su dominirali Albanci.

Kada se napravi proračun, reč je o otprilike 120.000 iseljenih Srba od početka 60-tih do 1981. i 28.000 iseljenih Srba od 1981. do 1989. godine. Znači, negde blizu 150.000 za tih nepunih 30 godina, odnosno u tom periodu dvoje od petoro Srba se iselilo sa teritorije pokrajine.

Zbog čega su se oni iseljavali?

Iseljavanje srpskog stanovništva sa ovog prostora kontinuirano traje u čitavom periodu za koji imamo izvore. Iseljavanje je kontinuirano i uravnoteženo, nema većih iskakanja.

Kada se čita putopis Mekenzi i Irbi (Georgina Muir Mackenzie i Paulina Irby), engleskinje koje su putovale Kosovom sredinom 19. veka, one dolaze i razgovaraju sa srpskom zajednicom u Peći i izvesna Katarina koja je tamo bila stub srpske zajednice kaže – Mi moramo raditi isto što su radili i naši stari, a to je bežati odavde.

Pomenuću i da je za srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji bilo karakteristično da je imalo veći prirodan priraštaj, nego ono u centralnoj Srbiji. On je u ovom periodu bio znatno niži od prirodnog priraštaja Albanaca, ali je u nešto ranijem periodu bio relativno visok.

Međutim, iseljavanje koje je počelo šezdesetih godina nije nešto što je uobičajeno.

Postojale su dve grupe uzroka – institucionalna i vaninstitucionalna diskriminacija.

Imamo jedno siromašno, zaostalo područje, gde se teško živi, gde je perspektiva mala, a nezaposlenost velika, tako je i za Srbe i za Albance. Na tom prostoru postoji prema Srbima od kraja šezdesetih institucionalizovana diskriminacija koja govori da ukoliko se zapošljavaju – zapošljavaju se po formuli – ‘osam pa jedan’ – osam Albanaca, pa jedan Srbin, a da bi se ostvarila zaposlenost koja podražava udeo stanovništva u procentima u pokrajini. Već samo po sebi je to problematično. Prvo, kod Albanaca je veći broj stanovništva koji nije radno sposoban, veliki je broj dece. Drugo, postoji razlika u stepenu obrazovanja. Dakle, postoji niz razloga zbog čega je ta argumentacija pogrešna.

I sa tom argumentacijom se u ogromnoj meri manipulisalo. Na primer, kako bi se približili procentu da udeo Albanaca u ukupnom broju zaposlenih bude oko 73 odsto, onda je korišćen drugi argument. Pa tako oni kažu da je zaposlen tek svaki 17. Albanac, a zaposlen svaki 7. Srbin i svaki 4. Crnogorac i time su navodno dokazivali da su Srbi i Crnogorci proporcionalno više zaposleni nego Albanci.

Tokom sedamdesetih zapošljavanje postaje sve više i više zatvoreno za Srbe. To kulminira u periodu od 1979. do 1981. gde postoje konkretni podaci, koji govore da se na teritoriji pokrajine tokom ove dve godine zaposlilo oko 11.000 ljudi od kojih je zaposleno Srba oko 200. Međutim, u tom istom periodu je otkaz dalo nešto više od 300 Srba, tako da je nakon ove dve godine gde je ukupan broj zaposlenih porastao za 11.000, ukupan broj zaposlenih Srba opao.
Znači, u pokrajini koja je siromašna, gde jedna zaposlena osoba često izdržava čitavu porodicu, zaposlenje je postalo izuzetno teško i često prakticno nemoguće.

Dalje, manipulisano je na različite načine kako da se zaposlenje Srba spreči. Tako je, na primer, zloupotrebljavana odredba o obaveznom poznavanju oba jezika. Pa je u čitavim preduzećima naglašavano da je neophodno poznavanje oba jezika. I tu onda dolazi do besmislenih situacija gde je, na primer, u Lutriji Kosova, koja je imala 90-ak zaposlenih, propisano da je za svih 90 mesta neophodno poznavanje oba jezika. Ili, postojale su fabrike, gde ljudi rade na traci, fizički posao, gde se tražilo poznavanje oba jezika.

Institucinoalna diskriminacija podrazumevala je i onu pred organima uprave gde se pojedini procesi vode na albanskom jeziku, gde je propisano da bi to trebalo da se čini na srpskom, ali se u praksi to ne događa.

Sačuvano je oko 5.000 upitnika koje su 1985. godine iseljeni popunjavali gde su govorili o problemima sa kojima su se u pokrajini suočavali.

Ti upitnici govore da je ljude često još više bolela takozvana vaninstitucionalna diskriminacija.

Na primer, kondukter neće Srbinu da pregleda kartu, jer mu se obratio na srpskom, izbaci ga napolje. Neko ko dođe kod lekara, lekar mu traži da simptome svoje bolesti opiše na albanskom jeziku. To nisu bile stvari koje su bile pravilo, čak se u većini slučajeva nisu događale i to ljudi u upitnicima jasno navode. Međutim, kada se jesu događale, ljude je to prilično pogađalo.

Suštinski postoje tri faktora. Siromaštvo, zaostalost pokrajine, besperspektivnost. Onda na to ide institucionalna diskriminacija i vaninstitucionalna diskriminacija. I onda se događa upravo to da dvoje od petoro ljudi u tih trideset godina odlazi sa ovog prostora.

U ovom periodu se u većini sele ljudi koji su bili duboko ukorenjeni u ovaj prostor, koji su tu prisutni generacijama i koji odlaze za stalno.

Zanimljivo je da su 1987. godine među iseljenima visokoobrazovani. Urađena je anketa o tome koliko bi se njih vratilo u pokrajinu ukoliko bi im se obezbedilo mesto za stanovanje i zaposlenje. Potvrdno je odgovorilo njih 2 odsto. Odlazili su i smatrali su da je taj odlazak trajan.

Tema iseljavanje je važna i to je tema koja se sa srpske strane zapostavlja, jer se direktno na njoj vidi karakter režima koji je bio u pokrajini od kraja šezdesetih, pogotovu od 1974. pa do 1989. godine. I to je nešto na čemu treba insistirati.

Postoji i problem što se situacija u pokrajini tada često opisivala rečima kao što je genocid. Konkretni podaci govore da je od 1971. do 1981. ukupno u incidentima gde je počinilac bio Albanac, a žrtva Srbin, bilo 17 ubistava, a od 1981. do 1989. – 2. Kada se tvrdi da se događao genocid, tu tvrdnju je lako pobiti. A smatram da nema potrebe za tom tvrdnjom kada brojke jasno svedoče o nečemu što je očigledno kada se minimalno pregledaju papiri, a ti isti papiri su i u Prištini i u Beogradu.

Na koji način je srpska intelektualna elita percipirala kosovski problem?

Srpski intelektualci o problemima na Kosovu do 1985. godine i slučaja Martinović suštinski ništa ne govore. To za njih nije tema. Od slučaja Martinović kreće njihov angažman koji je doprineo da kosovsko pitanje postane najvažnije pitanje u srpskoj javnosti. Imalo je i pozitivnog i negativnog efekta.

U najvećem delu literature na engleskom jeziku tvrdi se da su srpski pisci, intelektualci bili u centru svega, da su bili ideolozi jugoslovenskog raspada, krize na Kosovu, da su kroz memorandum SANU postavljali temelje Velike Srbije, što su potpune besmislice.

Uticaj intelektualaca je bio izuzetno mali, krajnje su precenjeni. Oni jesu odigrali svoju ulogu od 1985. do 1987. godine kada se može reći da su igrali samostalnu, relativno bitnu ulogu u javnosti. Nakon toga oni postaju oruđe režima Slobodana Miloševića koji koristi one koji mu odgovaraju, a oni koji mu se protive – sklanja, ne da im se prostora u javnosti i njhov glas se ne čuje i njihov uticaj je bio krajnje ograničen.

O rukovodstvu SAP Kosovo i separatizmu

Što se rukovodstva SAP Kosova tiče, ono nije bilo separatističko u smislu da su imali jasno omeđen plan u kome je bilo to da se pokrajina Kosovo odvoji od Jugoslavije. Njihov cilj je bio proglašenje republike. I to je njihov cilj od kraja 60-tih godina. Oni su do njega želeli da dođu kroz jugoslovenski sistem. U Jugoslaviji se ustav menjao relativno često. Očekivali su da će se novi Ustav doneti u roku od desetak godina i da će tim ustavom realnost na terenu biti pretočena u ustavnu realnost, a to je da će Kosovo biti uzdignuto u rangu republike.

Kasnije, nakon što su pali sa vlasti, pa i nakon što su tokom 90-tih pojedini predstavnici tog rukovodstva, konkretno Mahmut Bakali kao prvi svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, direktno je izjavio da je njegov cilj bio suštinski uzemljenje albanskog naroda. U praksi, ono što su on i njegovo rukovodstvo radili nisu tome težili, bar ne kao nekom cilju koji su videli da će se dogoditi tokom njihovog života, jer to nije ni bilo u njihovom interesu, a ni iz Albanije nije potencirano.

U suštini i Albanci na Kosovu koji su tada rukovodili pokrajinom, i Fadilj Hodžino rukovodstvo to su videli kao dugoročni cilj, ali ni jednima, ni drugima nije odgovaralo da se to baš tada dogodi. Fadilj Hodži nije odgovaralo da se to dogodi, jer bi time bilo narušeno monolitno jedinstvo Albanije. To je bila kranje izolovana i zatvorena zemlja, gde bi, uslovno rečeno, dolazak nekih milion i po Albanaca sa Kosova, koji su živeli u jednom ipak slobodnijem režimu, mnogo toga promenilo.

Sa druge strane, ni komunističkim liderima Albancima sa Kosova sigurno ne bi odgovaralo da se utope u Albaniju gde su na vlasti bile moćne porodice. Oni kasnije jesu tvrdili da se na tome radilo, u dugoročnom smislu, ali kratkoročan cilj je bio proglašenje sedme jugoslovenske, albanske po karakteru, republike.