Mokler: Fizička ljubav
I deo Žena, drugi deo Prostitutka u prevodu g. Radivoja Karadžića. (Izdanja S. B. Cvijanovića, Beograd, 1921.)
Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Književni pregled – Mokler: Fizička ljubav – I deo Žena, drugi deo Prostitutka u prevodu g. Radivoja Karadžića. (Izdanja S. B. Cvijanovića, Beograd, 1921.) ” iz broja 1/2 iz 1922 godine.
G. Maurice Herbette, ministar i diplomata, je 1919 izdao jednu knjigu, koja se zvala L` Avenir de la France. Njena su poglavlja govorila o svemu i svačemu i bila su podeljena stručnjacima. G. Camille Mauclair-u je palo u čast da u toj knjizi govori o muzici i lepim veštinama. Rezime toga njegovog morala, izdizanje naše umetničke kritike, uskrs artističkog regionalizma, napori u svima našim umetnostima da povrate decentralni individualizam na sintezama jedne francuske škole! Mi imamo više dobrih temperamenata nego i jedna druga zemlja, ali se njima disciplina ne dopada i uređenje nedostaje. Svet od nas očekuje pravce, naše je mesto rezervisano. Ali naši ljudi, koji stvaraju, treba da budu skupljeni u jednu hijerarhiju istinske saglasnosti… Eto njegovog simpatičnog načina mišljenja! – Ja ne poznajem toga čoveka i njegove ideje i ja nemam nikakve, ni zle ni dobre, predrasude o njemu. Kad sam video G. R. Karadžićev prevod Fizičke Ljubavi, na čijem sam zaglavlju pročitao to ime, ja se nisam ni radovao, ni čudio. Pročitao sam ipak s ljubopitstvom tu knjigu i smatram za pravo da je pohvalim.
Na 200 stranica 160 govori se o ženi i to kao o ženi u užem značenju te reči i kao o prostitutki u najširem značenju te reči. Problem Fizičke ljubavi izložen je, s pogledom na ženu, skoro iscrpno. Na prvi pogled knjiga izgleda vrlo lična, jer njen pisac ne operiše strogo naučnom metodom, daje da se oseti njegovo osetljivo i altruističko ja, što sve daje delu jedan subjektivan izraz. Duhoviti ljudi mnoge stvari malo uveličaju a mnoge podrede i njima se mora po nešto odbiti na tu duhovitost. Ali sa g Mauclair-om nije sasvim taj slučaj. On je ovde pomalo umetnik. Da to nije, njegova knjiga bi bila možda suvoparna, ne bi bila ovako tečna. Srećom, on u sebi sjedinjuje jednu umetničku osobinu da uoči, filozofski ukus da promisli i moć da izrazi. Zato on govori ujedno kao čovek, kao sociolog, kao altruist, kao stilist. Zato je njegova knjiga za preporuku.
Prvi deo njegovog dela – Žena – meni izgleda da je toliko tačan da ne bih imao razloga da ga uopšte anališem, osim ako to ne bih činio za one koji čitaju samo prikaze a ne i knjige. Pisac ovde ustaje protiv zabluda, neznanja, predrasuda i brutalnosti vremena, muškaraca i Evrope. Tu se govori o udovici i njenim mukama, o prividnoj i pravoj defloraciji, o aktu i raspoloženjima koja ga prate, o vernosti, laži i ljubomori, o polnom neznanju (da li su porok stvari koje to nisu?) i t. d. Mislim da bi svaki savremen čovek smeo da potpiše te tekstove, ako ne uvek zbog reformi koje izlaze kao logična posledica ideja koje su u njima, a ono po osudi koju mora čovek današnjice da oseti, i po gnušanju koje oseća prema našim zabludama i predrasudama.
Sa drugom knjigom, stvar stoji nešto drukčije. Meni se čini da je tu nad Mauclair-om sociologom, filozofom i posmatračem, prevagnuo Mauclair pesnik, duhovit čovek i stilist. Prostitutka Mauclair-ova je jedna pesma i njoj i o njoj. Sami naslovi pojedinih glava u Prostitutki, to kazuju. Evo ih: dvoboj čoveka i prostitutke, njeno telo, njen stil, njene ljubavi, hrabrost, iskupljenje, njena budućnost… Ovi članci su puni opažanja, puni zaključaka, puni anegdota, dokaza, objašnjenja, slika. Njima ništa ne nedostaje, to je opšti zaključak. Čovek zaista dolazi do jedne iscrpne monografije, on čita jedan fini esej o jednom predmetu koji je zbilja za nas ljude od čula i politike vrlo zanimljiv; ali krajnji utisak je čudan. Čudan bar za muškarca. On dobija utisak kao da je prostitucija jedno fatalno zlo, socialna nužnost; čini vam se da se to organizovano nasilje ne može suzbiti, ne može slistiti sa lica zemlje. Apsurdi za srce, za ukus, za ono ljudsko, pitomo, civilozovano u nama, oni ostaju neizmenjive dogme za društvenu životinju, za statističara, za mužjaka. Vaj! da čovek opet poveruje u demone, u vis maior, u ono što je Djura Jakšić nazvao “prideljenje”. Ali od ovoga se mora otimati. Treba osmotriti stvar i s druge tačke gledišta, imajmo pravo na nadu da vidimo stvari i malo drukčije.
G. Mauclair se diže protiv shvatanja ljubavi – greha, ali on se usteže da razmisli šta je nateralo čovečanstvo da primi i da se vekovima drži tog shvatanja. On ne shvata da je to bila jedna nužnost finih moralista, delo proroka, bogova i heroja, ne razume teškoću starih koji su polno pitanje uzdizali do visine morala stvarajući zbog njega religije, kako se to meni čini. Ali i ne upuštajući se u ispitivanja o poreklu religija, moglo bi se verovati da su one postale pre iz potrebe za moralom, proistekle iz civilizacije a ne iz dubina preistorije. Ne primajući to gledište, kome se bolij duhovi postepeno povraćaju, g. Mauclair kao da čini “ustupke vremenu”. On govori o svima mogućim zadovoljstvima samo ne o onoj osnovnoj. Na strani 104 u drugome delu on govori o gadjenju prostitucije koje ona oseća prema mužjaku; na strani 87, istoga dela, on se demantuje jer govori o Mesalinama; na strani 24, opet istoga dela, on dolazi na Lombrozovu teoriju o rođenoj bludnici… Ali preko te postavke on prelazi ovlaš i suviše diskretno da bi joj dao jedan značaj koji joj se, u više slučajeva, daje. Pa čime nas onda nagrađuje za te svoje praznine? Nesumnjivo podacima, podacima koji podsećaju na one stare udžbenike Ekonomije pre Adama Smita, nekih grana prava pre Rusoa i pre Monteskjea. On nam pruža pregrštima dragoceno obilje, čitave kamare. Suptilan duh, on nama ostavlja da ih vežemo po svojoj volji i po svojoj pameti u snopove. On nam daje i tragično i komično o prostituciji, i lepo i ružno u njoj. Uzgred on čini i po neki vic na nemačku filozofiju, na naš moral, na naše shvatanje. Ali, – šta mari? – on nam daje podatke. Poznajući dobro prostitutku on je slika tako verno u svim njenim oblicima da je i mi možemo proučiti kao i on; čovek koji je svakako mnogo živeo, on govori o onome što je video. Francuz, on govori zanimljivo i duhovito, kao što bi da je Nemac govorio kao medicinar i statističar, da je Rus kao Mistik, da je Englez kao suvoparan moralist – o istom predmetu. Neumitan je, kazuje istinu, pravi utisak; rođeno opažanje. Iz sredine čiji se moral i čiji se društveni sklop dijametralno razlikuju od toga u nas, on govori o tananostima svoga društva, o njegovom zlu, o njegovor blaziranosti. Kao ono Šanfor: o večerama bez apetita, o spavanju bez ljubavi…
To za nas malo vredi. Mi smo jedna sirova nacija, čije su životne energije još u bujanju i u razvoju. Mi još jedemo jer smo gladni, ljubimo jer volimo. Ali i ako je to tako, mi treba da vidimo, pre ovom tempu koji uzimaju naše potrebe, kako će uskoro biti. Ako je ova knjiga jedan apel na mužjake na Zapadu, onda može biti jedna opomena za žene u Jugoslaviji. One su te koje treba kod nas da čitaju ovu knjigu, da vide šta očekuje možda njih same, ali sigurno njine kćeri, njine mlađe pasove… One su te koje treba da vaspitanjem i drugim uticajem pripreme reakciju na ovo zlo koje se tamo već učvrstilo a koje se kod nas tek približava, jer mi još nemamo prostituciju, onakvu kakva je oko Mauclair-a, u njegovoj obrazovanoj otadžbini. Da nam se ne desi da nam ono što nam danas izgleda fantastično, bude stura gruba stvarnost…
G. Mauclair videćete kad ga budete čitali, uzdiže prostitutku skoro u rang svetiteljki, mučenica; ja se protiv toga bunim. Mi se svi manje više mučimo, ali one se zbilja muče više, pa ipak one nisu svetiteljke, jer one danas ne daju svoje telo kao ona svetiteljka koja je to činila samo da bi posetila Grob Gospodnji, nego da, nevaspitane i proste, straće svoje nerve, svoju volju, svoju snagu, svoja čula. G. Mauclair govori više srcem nego pameću; on hvali ono što je za osudu. Hrišćanskije bi bilo pomoći poročnom da se izleči, nego hvaliti ga što propada. On piše jezgrovito, argumentisano, na žalost; on nas vuče prelazeći u patetizam, u krajnosti. Verujem da vam neće biti smešno ako priznam da nisam svakad potpuno znao šta hoće taj čovek sa sovjom prostitutkom. On govori o njoj kao zlu, zatim o njoj kao neophodnosti i traži, – neverovatno! – za njih pravo na mere građanske zaštite koje se osiguravaju i za svako drugo zanimanje.
Lep prijatelj žena! Svakako: takse, osmo-časovni rad, sindikati, pravo na štrajk, pravo neorganizovanim da ih zamene… Umesto da se digne definitivno protiv prostitucije, on nam daje povoda za ovakve konsekvence. To je žestok udar na savest, na napredak. Umesto da se ruše barijere koje sputavaju ženu, on hoće da ih ovekoveči, umesto da kaže neku reč o leku koji bi bilo nužno dati čovečanstvu u moralnoj krizi, on govori o otrovima, o ropstvu – jer je prostitucija uvek ropstvo – a Mesaline su bolest. On ne deli prostitutke na žene koje su to zbog bede i žene koje su to zbog bolesti, nego ih spaja i hoće da ih organizuje. Umesto da jedne oslobađa bede a druge bolesti, on ih ostavlja bedi i bolesti.
Možda se ja i on potpupno ne razumemo i utoliko je stvar zanimljivija. To je svakako zato što osnovni pojmovi u problemu koji nas zanima nisu prečišćeni. Pokvarenost je danas demokratisana i ja to pripisujem nedostatku religije i neznanju.
Mi smo napustili patrijarhalni moral, moral biblije a nismo usvojili ni moral higijene. Kad bi se mogla da vodi neka psihološka statistika, i kad bi se mogla da uporedi sa ranijim vremenima; stvar bi bila jasnija. G. Mauclair može i da ne misli tako. Ja mislim da se prostitucija svodi na ekonomski i higijenski problem. Pod higijenom ja razumem i higijenu duše. Dajte ženi oslobođenje i ravnopravnost, budite prema njoj pravičniji – to je sve. Prostitucije će nestati ili će se onda drukše organizovati. Ako s novim društvom dođe pravičnija podela dobara a ne samo, da se tako izrazim platonska ravnopravnost, naš će problem biti prepolovljen. Što se tiče prostitucije koja proističe iz bolesti – ona je ozbiljnije društveno pitanje. Bez pretenzije da budem duhovit, ja ozbiljno hoću da naglasim da onda treba ustanoviti i mušku prostituciju. – To se neće! – E pa onda, s kakvim se pravom žene zatvaraju zbog svojih nedostataka ekonomskih, socijlanih, moralnih ili umnih u bludnice? – Pozivam svakog prijatelja prostitucije da se zamisli u položaju jedne od tih žena! Šta bi on radio da od njegovog organa za plođenje naprave organ za zaradu, da od njegovih najsvetijih osećaja stvore njegovu profesiju, da ga primoraju da opšti sa svakom ženom koja mu plati kao što to danas mora da čini mahom svaka nesrećnica, koju društvo proglasi za javnu žensku? – Ali ljudi ugnjetavaju ženu i primaju svaku ovakvu misao kao odpadničku. Strinberg je jednog čoveka ovih ideja proglasio za bespolnog. Može se misliti koliko su drugi, sitniji od njega reakcionarniji i zatucaniji.
Ja sam pao u vatru i govorio sam više ono što me je bolelo, nego ono što sam pročitao kod g. Mauclair-a. Ipak ja ga preporučujem, njega vredi čitati, s njim vredi preći domen koji treba poznavati. On je valjan psiholog a to je najvažnije kod ljudi koji se upuštaju u ovo pitanje. Ja ga od srca preporučujem, jer on širi vidike i daje podstreke za rezonovanje. Ako se s njim i ne složimo, mi osećamo jedno zadovoljstvo kad ga pređemo, kao kad se svrši neki kurs.
A na kraju, dopustite još jednom da ponovim: Religijski moral i higijena! To je za danas spas za ženu. Svi društveni uslovi, društva takvog kakvo je danas, idu na to da joj onemoguće oba ova morala. Zato treba imati jaku volju. Zato ja stajem i dajem reč G. Žil Pajou:
Žene, koje ste svesne i napredne, razvijajte volju svojih drugarica. Vaša jaka volja izdignuće vas iznad svih žrtvovanja, svih nepravdi; ona će vas odvesti pobedi. Oslobađajte se svesno, ali na svim frontovima. Jedna od vas mi je lepo parafrazirala onu Geteovu reč koja je prestala biti smešna. Verujte: Alle weibliche Krankheiten sind aus einem Punkte zu heilen! Ja bih dodao: I sve nevolje! Nije moguće ne verovati u tu istinu. Dižite samo nivo svoga intelekta. Dosegnućete brzo ove brutalne mužjake koji su samo mužjaci i koji vode u čovečanstvu politiku mužjaka a ne politiku ljudi.
Milan Jovanović.
***
Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:
“Nova pojava u našem društvu”: Promena vere radi ponovne bračne veze
Prava žena neće se izmoliti predstavkama već organizovanom i energičnom borbom
Mogu li žene doći na univerzitetsku katedru?
Učenice 1921. o sebi i modernoj ženi
Jedna nepravda: “Dodatci na skupoću ženama državnim činovnicima”
Srpska žena pred zakonom: O nasledstvu
Udruženje nastavnica srednjih i stručnih škola
Zašto tražimo ženska prava? Žena i politika
Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.
