Kako Kinezi čuvaju svoje žene?

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” i “Žena i svet”, koji su dostupni javnosti u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Kako Kinezi čuvaju svoje žene?” iz prvog izdanja časopisa Žena i svet od 1926. godine.

Zbog čega se kineskim devojčicama unakažuju stopala. Stopala odraslih dama od 7 – 8 santimetara. Kineske dame u hodu moraju da se oslanjaju o ramena svojih služavki, ili da idu čak i na štakama!

Mi smo imali pre rata prilike da posmatramo u Beogradu i po unutrašnjosti Kineskinje – prodavačice raznih kineskih specijaliteta od šarene hartije: uglavnom lepeze, pa lampioni i još drugi predmeti koje ne znamo ni kako bi nazvali.

One su, jadnice (čim su morale ostaviti svoju Kinu i doći čak ovamo) obično sve vreme nepomično stajale na jednom mestu, a prolaznicima su nudile šarene lepeze, uvek sa istim rečima:

– Kupi – jedan groš! …

I preko dan bi ipak nakupile u džepu po nekoliko dinara.

Možda bi im trgovina bolje išla da su mogle da idu od kuće do kuće, pa da nude svoju robu. Ali, kao što rekosmo, one su uvek stajale na jednom mestu, a kada bi se i kretale, to je više ličilo na mučenje bogalja nego na hod.

Običaj kineskih žena da veštački sprečavaju rašćenje stopale i da menjaju po svojoj volji oblik njen – postoji već vekovima. Ima više raznih predanja: šta je uzrok tome, zbog čega je postao taj glupi, nezdravi i, što je glavno, ružni običaj.

Jedno predanje govori o nekakvoj kineskoj carici koja je imala od rođenja nakazno male noge, te su dvorske dame, iz želje da se dodvore carici, i da joj što više podražavaju, počele i same da svoje noge stežu i uvezuju, e da bi im oblik postao što sličniji caričinim. A već posle, kako je to uvek i bivalo, sa dvora se moda širila munjevitom brzinom, dok nije došla i u prost narod, koji je u carici i carskoj porodici gledao bogove.

Druga legenda, mnogo verovatnija, priča da su taj običaj pronašli i uveli ljubomorni muževi, da bi svoje žene zadržali u četiri kućna zida.

Po kineskim pojmovima o moralu i pristojnosti smatra se za najveću sramotu da žena može ma kome da pokaže svoju obnaženu nogu; pa stoga moramo da posumnjamo da su svi oni Evropejci, koji su pričali i pisali o tome običaju, morali baš da vide kako izgleda deformisana noga jedne Kineskinje. Pa ne samo da je skoro nemogućno videti obnaženo stopalo, nego je vrlo teško utvrditi i sam način, na koji se vrši ta odvratna operacija; otuda su opisi raznih autora protivrečni i različiti.

**Liliputanske cipelice od svega nekoliko santimetara dužine – naknade za pretrpljene muke kineskih dama.**

“Sian-hau!” – “Sian-hau!” (Dobar dan!) – “Kako je vaša najmlađa kći? – “Zahvaljujem na velikoj milosti što me pitate: čim ozdravi počećemo sa stezanjem i skraćivanjem stopala”.

Neki su tvrdili da još malu, nežnu dečju stopalu zašivaju u bivolju kožu; a drugi, opet, govore o tome, kako na dečju stpoalu obuvaju male drvene ili metalne papučice koje sprečavaju nogu da se dalje razvija.

Pa ipak je u čuvenom ispitivaču i poznavaocu Kine doktoru P. J. Pjaseckom uspelo ne samo da vidi obnažena stopala ženskih nogu u svima stadijama unakaživanja, nego je mogao čak ki da skicira olovkom interesantne primerke koje ovde donosimo.

“Bogaljenje nogu, priča Pjasecki: – postiže se najnevinijim sredstvom – običnim zavojem koji mi upotrebljavamo u hirurgiji; i, treba dodati, kineskim strpljenjem – koje je jače i izdržljivije od svake bivolje kože i drvenih daščica, kad je u pitanju borba sa prirodom. Evo kako se to radi:

“Kad devojčici bude šest do sedam godina, njoj počinju svakodnevno da uvezuju i stežu stopala. I, kad se jednom počne to uvezivanje, ono se ne sme više prekidati; jer, ako se sa njim prestane, priroda čini svoje i vraća stopalo u prvobitan, pravilan oblik. Uvezujući tako stopalo, oni se trude u prvi mah da četiri nožna prsta podviju pod taban – to je prvi zadatak; a drugi se zadatak sastoji u tome da se što više skrati stopalo, što se postiže privlačenjem pete ka prstima.

“Potpuni uspeh vidi se tek kroz nekoliko godina. I evo u čemu se sastoji taj uspeh, taj “ideal lepote” za kojim toliko žude Evine unuke kineske rase???: prvo, noga postaje šiljata, jer spreda je samo palac, a i on je silnim stezanjem i uvijanjem postao šiljat; a drugo, opet vrlo važno, to je što “ris”, izgib stopala biva mnogo strmiji i izrazitiji (što se iz priloženih slika najbolje i vidi); taj “ris” istina postajo po malo grbav, a peta je ponekad toliko privučena ka prstima da se skoro dodiruju, pri čemu se na tabanu javlja jaka poprečna udubina.

**1. Desno stopalo mlade kineskinje. 2, 3, 4. Desna stopala, sasvim deformisana, u odraslih žena.**

“Nije teško zamisliti da je veoma mučno i nezgodno hodati na takvim nogama (o nekom trčanju kineskih žena ne može biti ni govora); taj hod je otežan tim više što se stopala uvek, stalno, moraju da uvezuju i stežu, čime je krvotok sasvim poremećen, i nije retko da se usled toga javljaju razne kožne bolesti na tim mestima”.

Koristeći se gipsanim originalnim snimcima po raznim evropskim muzejima, mi smo mogli da utvrdimo da se veličina stopala kineskih dama kreće u neverovatno liliputanskim razmerama: 31/2 do 41/2 palca, ili u santimetrima od 8,75 cm do 11,25 cm, što bi odgovaralo našim dečjim nožicama od tri godine.

Ali njima, ni to nije dosta, one idu još mnogo dalje: da bi nogu načinile da izgleda još sitnije, priča doktor Pjasecki, one ne obuvaju cipelu na celu nogu, nego samo jedan deo – prednji sa prstima, koji se opire na strmu potpeticu, dok je sama peta van cipele, u vazduhu; a zatim se sva noga, koja je van cipele, umotava jednom širokom lentom, koja umnogome podseća na “kamašne” za uvijanje.

Ovim poslednjim trikom se baš i postiže puno maskiranje pete, jako je privlačeći prstima, koji se opire na strmu potpeticu.

I sad, posle svega ovoga, možete da zamislite kako veliku i važnu ulogu u toaleti kineskih dama igraju ukusne cipelice ili još bolje – papučice! Tu čak može da se razume i onaj njihov pojam o tome da je sramota i greh pokazati obnaženu stopalu, jer zaista, svako bi morao biti i razočaran i zgranut kada bi video kakva se nakaza skriva pod onom umetnički ukrašenom, kolorističnom i neosporno vrlo elegantnom cipelicom!

Mi smo maločas spomenuli veličinu stopala, ali je cipelica još mnogo manjih razmera, skoro neverovatno malih: dužina njihova od vrha do potpetice iznosi svega 2 do 3 palca ili 5 do 71/2 santimetara! Dve raskošno ukrašene cipelice, razmera kao u lutke, prikazujemo u ovom broju našim čitaocima.

Stezanje i uvezivanje stopala početo u poznijem doba, kod odraslih devojčica – a to je obično slučaj kod radničkih klasa – retko daje “povoljne” rezultate, i ako i tada stopalo može da se unekoliko “dotera” tako da može da obuje malu papučicu; premda, to već nije obuvanje, i pre bi se moglo reći da je ta papučica privezana za nogu, a snabdevena je sa puno raznih podmetača i potpetica, te se ipak dobija prividno minijaturan izgled noge.

A kad znamo sve ovo, lako možemo da zamislimo i njihov hod, njihovu “šetnju” (jadna im šetnja!). One idu vrlo lagano, sitnim koračićima i većinom u pratnji služavke o čija se ramena u hodu opiru.

“Sve su Kineskinje, – priča poznata putnica Potanina – pogurene u hodu, a pomažu se, da ne bi pale, balansiranjem ruku; ako im je, pak, potrebno da idu brzo, one se ne ustručavaju da upotrebe i – štake! … Pa ipak, od svega ovoga je najstrašnije videti bremenitu Kineskinju kako ide kroz ulice gde je gurnjava i žurba. Kada se zaustavljaju da se odmore, kineske žene se uvek prislanjaju leđima o kakav zid, da bi se oduprle samo na potpetice, a ne na prste.”

Posle svega ovoga, lako je razumeti da će svaka Kineskinja pretpostavljati makar i zatočeničko sedenje u svojoj kući – hodu koji mora biti koliko mučan i bolan, toliko i ponižavajući i smešan. Da završimo ova posmatranja samo jednom interesantnom primedbom: i ako ovaj običaj postoji u Kini već desetinama vekova, i ako se on provlači kroz stotine pokoljenja, ipak ljudi nisu mogli da idu protiv prirode do kraja: jer se i dan danji i muška i ženska deca u Kini rađaju sa savršeno pravilnim, lepim, slatkim nožicama…