Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Književna anketa o našoj ženi” iz broja 5/6 iz 1922. godine.
Još nam nema anketa; nema ljudi, koji organizuju izražavanje kolektivnog shvatanja o krupnijim pitanjima našeg duševnog života. Nema ih, možda i zato što je malo, danas, na pojutarje Svetskog Ratam, uravnoteženih priroda koje, mirne u duši, rade svoj glavni posao, pa s vremena na vreme rado bacaju pogled na više i manje susedne oblasti kulturnog života. Nema anketa, jer nemamo organizatora anketa, ni saradnika koji bi ušli u takve organizacije.
Ako je teško dobiti od današnjeg intelektualca prilog o jednom ili drugom pitanju, ima način anketisanja koji je mnogo lakši. Kad živi ljudi ućute, grobovi će progovoriti. Takim grobovima smatramo mi ne samo maleni broj porodičnih kronika, avtobiografija, korespondencija koje se nalaze po našim pisaćim stolovima, u tako retkim našim domaćim arhivama, nego i štampane knjige koje su ostale neprimećene i nepoznate, pri svem tom što sadrže najdragocenije podatke, što odlično formulišu naše kulturne probleme: njihovo mišljenje treba iskati, njihova shvatanja treba prikupljati u književne ankete.
Ovu nam je misao sugerisala knjiga koja nije mnogo poznata ni najviše školovanoj našoj publici: Detinjstvo, napisao P. S. Srećković, drugo izdanje, Mite Stajića u Beogradu 1900. Jedva da ima srpska knjiga sa tako dragocenim podacima o našoj kulturnoj prošlosti, o našem životu u okviru patrijarhalnoga društva. Kao takva, ona ima, dabogme i kulturno-istorijskih podataka o našoj patriarhalnoj ženi u Šumadiji. Mi ćemo ovde odštampati dva mesta iz te odlične knjige, koja su oba slavopoj ženi i njenim sposobnostima koje je osposobljavaju za ravnopravnost s muškarcem. Prvo se mesto tiče matere Pante Srećkovića, a drugo njegove majke po materi.
Prvo glasi:
“Bila vrućina. Čika legao da se odmori a Beba nešto uspremala u staroj kući i po kleti. S one strane potoka zasu se nekakva vika. Beba iziđe iz kleti i uputi se vratnici da vidi, otkud dolazi vika. Ja joj se uhvatim za skut i dođosmo do vratnice. Nekakvi ljudi sjuriše se u potok, pa eto ih odozdo uz brdo pravo našoj kući. Među sobom viču i psuju se. Kad se približiše, ono se jednom zapekla krv na glavi, drugi umrljan krvlju, gologlavi i viču: “Pomoži bog” – neki veli “strina”, neki “kmetice”, neki “kumo”, a neki “Bebo”, a svi u glas traže “ustavnika”.
Bog vi pomogao, a šta će vi on?
Eto, veli jedan, sav krvav, juče smo nosili Krsta, a danas iskupili smo se, da se častimo, pa se zavadismo oko prvog mesta u sovri. Blagoje veli “ja ću”, a ja rekoh “ja ću” a drugi veli on će, oko toga se pobismo. Kamo ga ustavnik da nam sudi?”
On spava, veli im Beba. Vrlo je mučan kad ga ko probudi. Pa danas je blag dan i ne sudi se. Mante se suđenja, nego idite na potok, umite se, operite krv pa idite natrag, te se proveselite kao ostali ljudi što rade. Kad dođe četvrtak, onda idite u opštinu pa se sudite. Opština neće nikud uteći, a ovaj će blag dan proći. Kad bi ga sad probudili, zlo bi prošli. Idite i provedite se ovog blag dana, kao ostali ljudi.”
Oni ućutaše, postojaše, pa okrenuše i odoše otkud su i došli.
Kad je čika ustao, Beba mu kazala, kao su Buinovičani dolazili žalosni i krvavi. Zavadili se veli, oko toga ko će sesti na prvo mesto. Najpre bio seo kmet, ali Blagoje uhvatio po sredi i izbacio, pa on seo. Kovač Mita izbacio Mičića pa on seo. Tada su dokopali ražnjeve, pa su se istukli kao cigani, jedan drugome izrazbijali glave i onako gologlavi i krvavi doleteli tebi na tužbu. Ja ih vratih da te ne uznemiruju ovog blagog dana.
Dobro si uradila. Da sam im ustao zlo bi prošli…” Mati Pante Srećkovića je bila više čovek, nego ovi muškarci koji se okrvaviše radi prvog mesta u sovri. Samo, to u novoj polovini devetnaestog stoleća nije bilo fatalno: i ti muškarci, i ova mati su bili deca kojima vlast roditeljski upravlja. Nego odonda šta se desilo? Muška deca su dobila izvesna politička i socijalna prava, dobila mogućnost da postanu punoletna, a žena ostala pod tutorstvom. Pri takom toku stvari, da li je ona mogla napredovati, da li je Beba ostala bar onoliko pametna, čovečna, kao što je pređe bila?
Nije manje interesantno drugo mesto. Mali Pantelija uči da čita, a otac, pravi Šumadinac, još ustavnik! nestrpeljivo pita: “Hoćeš li skoro moći čitati ustav? Mati se raduje pismenosti, jer će svi znati lepih stvari. Pred mužem, ona se hvali pismenošću svoga oca, koju je stekao možda u bežaniji. Šumadinca vređa što mu žena “zna mnogo”: “…moj otac nije bežao u Nemačku kа’ tvoj i nije znao knjigu, nego se krio u planini, ali je znao da istera Turke iz Rače i Batočine.”
Neko spomene da bi Panta mogao postati pop.
“Pa lepo je, veli Beba, da bude pop, samo ne valja što pop nosi dugačku kosi i što ga vladika može da bije topuzom, kako sam gledala kod kuće moga oca. Došao našoj kući grčki vladika. Njega se mnogo bojali popovi. Siroma pop Mijajlo iz Vučkovice, išao na kolenima od kapije do vladike, a on ga opet tukao topuzom. Moja otac moli vladiku da ga ne bije, a vladika odgovori: “mnogo je ajrsuzin, pa ću mu isteram ajrsuzluk sos topus”. Posle, kad je Srbina postao vladika, i kad su ocu govorili ljudi da vole vladiku, on je rekao: Ja volem moju Inđiju, (tako je bilo ime mojoj majci) nego li sto vladika. To dočula knjeginja Ljubica, pa jedanput, u konaku za ručkom, upitala moga oca, je li istina on to rekao? – Jeste istina, gospođo, odgovorio joj moj otac: kakav sam ja nesrećnik i kako nikad nisam bio kod kuće, nego te ovamo te onamo, te iz rata u begstvo, a iz begstva u rat, da mi nije bilo Inđije, ne samo da ne bi imao kuće, nego ne bi imao ni za šta konja vezati.”
Pokojni Skerlić, borac koji nije mogao mirne duše trpeti da trunu, neizrađeni i neeksploatisani, toliki naši talenti bez obzira da li su im nosioci muškoga ili ženskoga roda, više puta je tumačio naša prezimena Marići, Stanići, Ravići, Kašići, itd. Time što su naše “jake i radne žene”, koje ni po pameti, ni po karakteru nisu ustupale ljudima, ne samo održavale svoje kuće, no koje su svojom pomoću prednjačile celom selu, i kod kojih su čak i vlasti tražile saveta, a za koje se govorilo da su “kapetanovale” u celom srezu. Za ovu tvrdnju svoju, Skerlić je nalazio dokaza kod naših pripovedača koji su pevali patrijarhalni život naroda, kao i kod “G. Ljubomira Pavlovića, profesora u Šapcu, koji proučava psihičko stanje valjevskih seljaka.” Mi argumentima Skerlića dodajemo argumente iz knjige, u svakom pogledu dobre knjige, P. S. Srećkovića. I jedva imamo šta da dodamo dvama ovde odštampanim mestima. Ipak, kod njih nas najviše interesuje Knjaginja Ljubica kao neka vrsta patrijarhalne i skoro pvre naše feministkinje. Čula ona da je Šumadinac jedan imao moralnu hrabrost da izjavi: voli svoju ženu nego deset vladika. I kako je takva pojava bila retka, nije verovala glasu koji je o njoj daleko išao, nego raspituje i doziva preda se čoveka koje je priznao da mu je borbu za slobodu omogućila žena, čuvajući kuću.
Nadam se da ovo neće biti prvi i poslednji glas prošlosti koji ću imati da nam saopćim za vašu “Književnu anketu o našoj ženi”.
V. Stajić
***
Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:
U Ženskom pokretu: O ženi muslimanki
Iz Ženskog pokreta: Uzrok moralne nejednakosti između ljudi i žena
Književni pregled iz 1922: Moklerova dela i polemika o prostituciji
“Nova pojava u našem društvu”: Promena vere radi ponovne bračne veze
Prava žena neće se izmoliti predstavkama već organizovanom i energičnom borbom
Mogu li žene doći na univerzitetsku katedru?
Učenice 1921. o sebi i modernoj ženi
Jedna nepravda: “Dodatci na skupoću ženama državnim činovnicima”
Srpska žena pred zakonom: O nasledstvu
Udruženje nastavnica srednjih i stručnih škola
Zašto tražimo ženska prava? Žena i politika
Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.
