Iz Ženskog pokreta 1923: "U zagrljaju za novac"

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Prostitutka” iz broja 1, iz 1923. godine.

Ne mislim da govorim o prostitutki, kao o nekom naročitom tipu žena. Po mome mišljenju prostitutka i nije nikakav naročit tip, već je takvom, kakva je, postala usled sticaja okolnosti koje prate njen život, i sasvim je moguće da se i ona izmeni. I prema tome ja je neću opisivati kao naročito biće koje se razlikuje od ostalih ljudi, već bih htela da u kratkim potezima upoznam ženu sa njom onakvom, kakva je postala usled njenog života; da pokušam izložiti zašto je takva postala, i zašto takvom ostaje pri svem njenom teškom položaju u društvu, i da ukažem koji je put, po mom mišljenju najbolji, da prostitutke nestane.

Sve što budem navodila, to je moje mišljenje stečeno iskustvom za dve godine rada sa prostitutkama. Tako isto i primere ću naovoditi samo koje sam ja videla.

Da vidimo prvo šta nagoni ženu da postaje prostitutkom i zašto to ostaje celoga života. Odgovor je za mene: zbog ekonomskih prilika i neprirodnog shvatanja morala.

Isptivala sam gotovo sve njih, sa kojima sam dolazila u dodir, šta ih je navelo na to. Odgovori su bili slični i to dve vrste. Ili je bila bez sredstava za život, bez zaštite i zanimanja, ostavljena samoj sebi, pa se našao neki dobrotvor da je uzme na izvesno vreme da živi sa njom, a potom je oterao na ulicu gde ju je drugi prihvatio; ili se podala svojevoljno jednome čoveku; ili je pala kao žrtva podvođenja i nasilja, pa je roditelji više nisu hteli u kuću.

I što je glavno ovi drugi odgovori su češći.

Da bih potvrdila ovo, navešću nekoliko primera iz jednog i drugog slučaja.

Iz prvog:

Devojka od 18 godina. Saslušavam je zašto je dovedena u Ambulantu. Ona plačući priča kako su je uhvatili u hotelu, gde je otišla sa nekim muškarcem. Na moje pitanje zašto je to učinila, ona priča svoju užasnu istoriju.

Ostala je bez roditelja sa kojima je živela u Smederevskoj Palanci. Nije imala nikog ko bi je tada uzeo sebi, i ona je došla ovde. Stupila je u štampariju kao učenica i tu se upoznala sa jednim radnikom koji joj je predložio da je uzme za ženu i pomaže je u izdržavanju, pošto je ona tada imala svega sedam dinara dnevno. Pristala je i živela sa njim nekoliko meseci. Ostavio ju je. Ostala je opet sama sa 14 din. dnevno. I potom nastaje prelom kod nje. Neko vreme živela je sama, a onda? – “Dok imam novaca”, priča ona, “ja se hranim sama, a kad nemam ništa, onda se uvek nađe neko ko mi plati ručak ili večeru pod uslovom da mu se dam.

A ja ne mogu da umrem od gladi”.

Drugi primer: devojčica od šesnajest godina. Doveo je sanitetski poverenik, jer ju je našao sa nekim muškarcem.

Pitala sam je kako je došla do njega. Ona je iz Dalmacije, Talijani su joj ubili oca, majka joj je u bekstvu umrla, a ona otišla svome rođaku oficiru u Pečuj. On je stari momak koji lumpuje i dovodi društvo kući, pa mu je ona smetala, a ni novca nije imao da je izdržava, i sa nešto novaca pošalje je u Beograd da nađe službu.

“Nisam ovde poznavala nikog” kaže ona, “a novac sam putem potrošila. Mesto nisam odmah našla i tri dana sam sedela i spavala na ulici. Ceo poslednji dan nisam ništa jela, i najzad odem u kupatilo preko Save, da vidim mogu li tamo što raditi. Sedela sam pred kafanom i gledala kako drugi jedu. Jedan mladić me je upitao jesam li gladna, odgovorila sam da jesam, i on me je pozvao za svoj sto da jedem i počeo me ispitivati. Ja sam mu pričala sve. Rekao mi je da pođem sa njim, on kod kuće ima majku i sestre, pa će me primiti za nekoliko dana dok ne nađem mesto. Pristala sam i otišla.”

Uspostavilo se da je sve to istina, samo što su njegovi bili u banji, a on ostao sam. Te noći ju je deflorisao, a sutra dan dao joj novaca i pustio je na ulicu.

Našla je službu. Služila dva meseca, a potom su gazde otišle u Crnu Goru, i ona opet ostala na ulici. Tada se našao jedan dobar Francuz, i odveo je u hotel i platio joj večeru i sobu; a iduće noći to dobročinstvo je učinio jedan šuster.

Od drugog slučaja takođe ću dati dva primera.

Pod okupacijom u kafani “Valjevo” bilo je nekoliko prostitutki. Devojčica koja je sada jedna od najneumornijih prostitutki, odlazila je sa ocem nekoliko puta u tu kafanu na pivo. Upozna se sa prostitutkama i one je primame sebi. Bila je sa njima nekoliko dana, a potom joj se dosadi nespavanje, pa se vrati kući. Roditelji koji su čuli šta je bilo sa njom, oteraju je od kuće i ona se vrati u kafanu.

To mi je pričala jednoga dana kada je bila sentimentalno raspoložena, inače je obično jetka i zla i ni reči iskrene ne možete čuti od nje.

Drugi primer: bila je devojčica od 14. god. kada ju je jedan, koga je volela, upropastio. Majka na neki način dozna to, i počne je tući i terati od kuće. Ona se naljuti i da bi napakostila majci, ode u javnu kuću. Majka je se odrekne. U javnoj kući nije mogla dugo izdržati i pobegne. Sada je pevačica u kafani.

Dakle, u prvom slučaju devojka je bez sredstava i zanimanja izbačena na ulicu, i to u većini slučajeva vrlo mlada. Ne znajući čime da počne, ona u prvo vreme luta, dok se ne nađe neki filantrop da je za novac kupi i da joj na taj način pomogne. A ona birajući između večite patnje i gladi ili ovog drugog obično izabere drugo, jer su retki heroji koji će pretpostaviti večitu patnju.

U drugom slučaju je još gore. Shvatanje morala je toliko iskvareno da majka misli, moralnije je, da joj kći propadne sasvim kad je već na tome putu, nego da je izvuče odatle, dopuštajući u isto vreme i to sasvim mirno, da joj sin pravi bezbroj avantura.

Moraćete priznati da je ovako u većini slučajeva, mada se nađu po koji svetli primeri, gde je majka svesna da je mnogo moralnije biti spasioc, no saučesnik u ubijanju svog deteta.

Istina da tu žene nesvesno greše, jer su običaji i vaspitanje učinili svoje, i tim majkama, i pored sveg bola koga osećaju usled gubitka kćeri, ipak nedostaje sažaljenje i pravilno shvatanje stvari. No kad bi one uvidele sav užas koji čine tim svojim postupcima, broj tih bednih žena spao bi na polovinu.

A položaj njihov je zaista užasan. Pokušaću da vam dam sliku toga njihovog stanja prostim opisom, ne unoseći nikakve interesantnosti, kao što se obično čini, jer nigde život nije tako prozaičan i vulgaran kao tu.

Mislim da se neću prevariti ako kažem, da vi sve niste ni jednom bile u javnoj kući, te je i ne znate kakva je. Mene pak je to naročito interesovalo i ja sam otišla u nekoliko njih da bih videla najveću sramotu današnjeg društva.

Opisaću vam je u kratkim potezima premda osećam, da vam neću moći dati prilike da osetite sav gnjev, užas i bol koji čoveka obuzima, kada vidi gadost ljudi i uniženi položaj žena.

Ulica slična onoj u Kuprinovoj “Jami”. S jedne i s druge strane red kuća s uskim dvorištima i sa obe strane zgrade sa sobama za kabine, u koje se ulazi iz dvorišta ili hodnika. Sobe tople prepune nekog teškog mirisa, od koga se čoveku vrti u glavi, sa raspremljenim posteljama na kojima je mnogo perja bez reda nabacano. Sve to daje odmah da se jasno vidi čemu su namenjene ove kabine. Po dvorištu ili hodniku promiču devojke koje vode muškarci.

U salonu sličnoj kakvoj čekaonici, sa mnogo stočića i ogledala, sede one i čekaju. Tišina. Alkohol je zabranjen, sviranja i igranja takođe nema i devojke slično stvarima na trgu čekaju dok ne dođe ko da ih kupi. Obično ne govore ništa, ili se razgovor vrti o najbeznačajnijim sitnicama.

Uostalom, o čemu bi se i govorilo u ovakvom položaju. Tako sede i odlaze sa gostima (kako ih one nazivaju) do jedan ili dva sata posle pola noći, a potom se radnja zatvara i devojke idu na spavanje. Sve su one mlitave sa umornim i tupim pogledom, sa bezizraznim ili ciničnim osmehom.

Žalim i radi sebe i radi vas što ih nisam videla u momentu kada su i muškarci u salonu, u momentu kada nastaje biranje, kada nastaje nešto najgadnije i najpodlije što je moglo pokvareno ljudsko biće da izmisli, ali moram priznati, nisam imala živce za to. Bilo bi mi isuviše stidno isuviše bolno da ih vidim i u tom momentu. Gazdarice su njihove žene koje bi trebalo kao najveće zločince najstrožije kazniti. Da bi ih mogle dovoljno eksploatisati, one ih stalno zadužuju, tako da jadna devojka dugo i dugo mora da ostane u kući da bi se otplatila i izišla.

Jedna od njih mi je pričala, kako će skoro izići, jer ne može više da izdrži, ali me je ujedno molila da to nikako ne dozna gazdarica, jer će je tek onda početi mučiti i zaduživati.

Gazdarica mi njihova reče: “Dobro im je, dobro ih hranim, dobro odevam, zarađuju dosta, vidite i sami kako su sve debele i dobro obučene. Zaštićene su, niko ih ne dira i mi sve činimo da im je dobro”.

Kada bi ovako govorio kakav muškarac, još bi se i moglo razumeti, ali kada tako govori žena, onda vam tek sav gnjev obuzme dušu.

U tim kućama one su spale ne do roba, i on je čovek, no do stvari, do stvari prezrene, ali u izvesno vreme potrebne, koja će se uzeti kad zatreba, a potom s prezrenjem odbaciti.

Nešto malo slobodniji, no nikako bolji je položaj prostitutki, koje nisu u javnim kućama već pod sanitetskim nadzorom kao što je slučaj u Beogradu. Slobodnija je samo u toliko što je u mogućnosti kome hoće, a ne svakome da se da, pa i to nije uvek slučaj. Ali i njoj je zabranjena sloboda kretanja. Zabranjen joj je odlazak iz mesta u kome se nalazi, bez prethodne dozvole, zabranjeno posećivanje pozorišta, bioskopa, boljih kafana, javnih mesta, zabranjeno stanovanje gde hoće, već gde mora, i puno ima zabrana i propisa kojih se mora pridržavati.

Za sve greške koje učini kažnjava se zatvorom do trideset dana i to vreme provodi u upravi, u ćeliji niskoj i vlažnoj, gde sem betona i dasaka ničega nema, te je prinuđena da na betonu spava kad ih je prepuno. I u većini je slučajeva da one odu u zatvor zdrave, a vraćaju se bolesne.

Kao što se vidi one nisu ni najmanje slobodne, niti je njihov položaj mnogo bolji od onoga u javnim kućama, sem ovog jednog preimućstva. Ali zato su one ovde izložene mnogo većem mučenju i bedi. Ona je primorana da se brine o sebi, i u momentu kada nađe rad, ako je učinila ma što, slučajno ili namerno što se kosi sa pravilima, radi toga odlazi u zatvor. Na taj način gubi službu i kad iziđe iz zatvora ona opet ostaje na ulici.

Prva se nalazi u zatvoru, druga u pritvoru.

Posle svega ovoga, mislim, da je jasno da prostitutka nije nikakav naročiti tip žene, kojoj su njene izvesne osobine urođene. Naprotiv to su samo do dna dna duše ponižena i uvređena bića, koja su stekla te svoje osobine naročitim načinom života i naročitim tretiranjem od strane društva.

Svaki čovek gleda na sebe mnogo više tuđim očima nego svojim. Nije čudo što prostitutka to čini u većoj meri, jer ona nema ni svog sopstvenog suđenja. Ona je na prelazu između deteta i čoveka. To dolazi po mom mišljenju otuda što je ona zastala u razvoju, jer je obično tim putem pošla vrlo mlada. U njoj je ubijeno sve, svaki intelektualni razvitak. Ja sam svega tri videla koje su zaista potpuno razvijene i inteligentne žene, a sve ostale, mogu slobodno reći, mnogo su više deca nego ljudi. Ni jedno osećanje nije kod njih razvijeno do kraja, a i ono čega je bilo u početku, izgubi se takvim životom. Najstrašnije je što se one sam osećaju niže od ostalih, što smatraju same da nisu dostojne poštenih ljudi.

One su dobre kao deca što su dobra. Nikada ništa ne čine zato što misle da posle izvuku koristi za sebe; ali takve su samo među sobom. Sa drugim ljudima su obično rđave, sveteći se na taj način što ih društvo odbacuje od sebe.

Ali one su često i vrlo rđave, i to opet slično deci. To biva kada se naljute, ili im se učini nepravda, i tada su u stanju da učine i najgore, zašto se posle kaju i pokušavaju da poprave.

Neiskrene su sve do jedne, prema svima. To je u ostalom osobina svih ljudi sa vrlo retkim izuzetcima, ali njihova je osobina da mnogo lažu. Tu su osobinu dobile usled neprestanog nepoverenja i straha da im se ne učini zlo, i usled želje da se pokažu bolje no što su. Retke su od njih, koje su iskrene, i to su obično cinici. Ipak one mogu biti i iskrene, ja sam to videla za dve godine rada sa njima, i to vrlo iskrene. Ono što nisu nikome govorile, mogu sebi tim polaskati, rekle su meni. Ali kad god je bila u pitanju kazna ili ma kakav strah da će im iskrenost naškoditi čak i kod mene, one su lagale, lagale vrlo vešto, jer ih je život na to naučio.

Zle su i histerične u većini. U izvesnim momentima one ne znaju za sebe. Okolina ih ne shvata i time samo još više razdražuje njihove i onako bolesne živce. Vrlo lako i često padaju u očajanje, jer su vrlo često u očajnom položaju.

Osvetoljubive su. Naročito mrze poštene žene. Nije ih teško razumeti. One na taj način traže pravdu i satisfakciju za svoj teški položaj. Svega sam jedan slučaj imala da je potpuno indiferentna prema drugima. Kada je jednom u ispitivanju trebalo da potvrdi greške prostitutkinje jedne, rekla je da neće, jer je se ne tiče život drugih.

Sve su nezadovoljne svojim životom, svaka je zažalila zašto u opšte živi. To se vidi i po pokušavanju da se spasu tog života, i da nađu ma koga ko će ih izvući odatle.

Pa ipak i ako ih je oko 90% koje mrze taj svoj život i koje bi ga promenile, ipak ih nema ni 40% koje zaista pokušavaju da ga promene, upravo koje pokazuju stalnu volju i trud da se zaista otrgnu od toga.

Mislim da postoje zato tri razloga: navika, toleriranje prostitucije od strane društva, i tretiranje tih žena koje se vraćaju natrag društvu.

Što se tiče navike, navešću jedan primer: pre izvesnog vremena dovedena je u ambulantu jedna koja je bila u javnoj kući u Novom Sadu. Kada su te radnje sada zatvorene, ona je došla u Beograd i kako nije imala drugih isprava sem sanitetske knjige, dovedena je u ambulantu na pregled.

Rekla mi je da je došla radi službe. Na moje pitanje, što nije ranije izašla iz kuće kad već hoće da radi, i šta ju je nateralo da ne ode u drugu kuću, odgovorila je da joj je trideset godina. Kad joj je bilo šesnajest, upropastio je jedan mladić i prodao je u jednu radnju u Subotici. Kući se nije mogla vratiti i tako je ostala tamo. Zatim je otišla u Novi Sad i bila stalno u istoj kući.

“Nisam to volela, ali sam već bila navikla i nisam htela izlaziti. Da nisu zatvorili te kuće, ne bih izišla. A kad je već to bilo, onda nisam htela odlaziti u drugu kuću; bolje mi je služiti jer znam domaći posao”.

Znajući sve šta čini navika, možemo lako razumeti ovu jadnu ženu.

Toleriranje prostitucije dosta njih ostavlja da i umru kao takve, jer najzad ne mogu odricati da i među njima ima izuzetaka kojima se najzad dopalo da bez rada dođu do novca. Znam jednu već staru ženu koja je još uvek prostituka, jer je mrzi da radi. Isto tako ima nekoliko vlro mladih koje će izgleda to i ostati, jer apsolutno nemaju nikakve volje za rad. Samo naglašavam to su izuzetci, radi kojih se ne mogu sve osuditi kao takve, tim pre što imamo puno običnih žena sa tim osobinama.

Ali najjači razlog protiv vraćanja normalnom životu i radu, jeste tretiranje prostitutke od strane društva.

Ljudi su navikli da ih smatraju stvarima za iskorišćavanje i ne žele da im dadu rada i mogućnosti da žive pošteno, jer time oni gube svoju žrtvu koja je uvek bila gotova da im se poda. Vrlo su retki izuzetci tih koji će stvarno pružiti ruku iskreno i bez prezanja jednoj od njih, da bi je izvukli iz bede i blata.

Još smo gore u tome pogledu mi žene. Retko koja od nas može shvatati i pomiriti se s tim, da i jedna prostitutka nije ništa gora od svakog drugog čoveka i da i ona može biti vrlo dobra žena. Govori se da ona koja je bila rđava, ne može više dobra biti, ali se u tome jako greši. Ja se ne slažem sa tim i opet kažem da to u njoj nije urođeno, i da se ona može potpuno odvići svega što prati njen život. Naprotiv ono što je ponovo vraća prostituciji to je, da je u društvu večito smatraju nižom i nedostojnijom od drugih. A koji čovek ne traži društvo gde će biiti ravan među ravnima?

Da, one mogu biti dobre i žene i majke. Ja znam njih dve, koje su se udale pre godinu dana i kod kojih se ne pokazuje želja za vraćanjem starome životu, naprotiv one su potpuno srećne u svom novom položaju.

Sa sigurnošću tvrdim da se i one vrlo rado udaju ili na ma koji način drugi spasavaju tog života, samo ako se nađe neko da ih pomogne i da ih društvo dobro primi; inače gube volju i hrabrost i vraćaju se svome starome društvu koje ih ne prezire.

Mi žene koje sasvim mirno trpimo pored sebe kakvog don Žuana, koji priča o svojim bljutavim avanturama začinjavajući ih slatkim osmesima i pogledima, mi ne možemo trpeti pored sebe jednu devojku koja hoće da se popravi.

Mi žene još ne možemo shvatiti da nije to jedina čast naša, da pored te imamo mi i građanske časti, i da je isto tako još i mnogo niže slagati, oklevetati i ukrasti. Pa ipak se i kradljivici lakše pruži ruka pomirenja, no prostitutki. A šta znači za jednog čoveka prezrenje i odbacivanje društva? I može li takav čovek imati večitu volju da se bori i krči sebi put, kad na svakom koraku oseća oturivanje? On se vraća svome starome društvu.

Nikada nije postojao tako nakaradan zakon i tako izopačeno shvatanje u drugom pogledu kao u ovome. Nigde nije žrtva bila prinuđena da snosi i posledice zločina; a prostitutka je žrtva i to najvećeg zločina koji postoji u društvu.

Jer manji je zločin ubiti telo jednog čoveka. Pa ipak se ta kažnjava smrću i robijom. A kod ovog slučaja zločinac se nesmetano šeta u slobodi da produži svoj zlikovački zanat.

I nije zločinac samo onaj koji upropasti mladu devojku, nego zločinac je i svaki onaj koji ode kod prostitutke. Jer svakim svojim dodirom sa njom on vrši dva ubistva, ubija i u sebi i u njoj sve lepo i pravedno; a u njoj još i svaku nadu na spas njenog ljudskog dostojanstva.

One su zastale u razviću. A kako je strašno gledati kada se u njima probudi čovek! Koliko je očajanja tada i volje da se trgnu od toga. Ali kao što rekoh, na žalost, društvo ih vrlo brzo vraća na stari put, među mnoge takve nesrećnice koje se uzajamno ne preziru.

Kao primer navešću jednu sobaricu u javnoj kući. Dosadilo joj je biti prostitutka, ona se odrekla toga i ode da sprema sobe svojim nekadanjim drugaricama i pomaže kuvarici.

Pitala sam je, zašto ne ode iz tog užasa, kad već neće da živi tako. Rekla je: “Kako ću otići? Svaki će me odgurnuti, niko me neće primiti u službu, jer sam bila pokvarena, a ovde me vole”.

Ostaje posle svega pitanje, kako da se uništi prostitutka? Težak zadatak za koji treba mnogo volje i rada, ali za koji je pozvana žena da ga izvrši, a ne muškarac. Dogod žena sama bude trpela tu sramotu, dotle će muškarcima biti dobro došlo da kao ‘pošteni drugovi, braća i očevi’ traže nisko zadovoljstvo u zagrljaju za novac.

Mi žene to ne treba i ne smemo dopustiti. Mi se moramo boriti protiv toga, mi moramo spasiti svoju čast, i to ne bežeći od prostitutke, nego zabranjujući drugome polu da je kupuje za novac.

Vređanje i ponižavanje tih žena, treba da ponižava i vređa svaku ženu.

Prvo što bi se moralo učiniti to bi bilo zakonom zabranjeno prostituisanje za novac sa strogom kaznom i muškaraca i žena.

Drugo bi bilo strogo kažnjavanje svakoga zavođača i podvođača i to ne samo za maloletnice, već i za svaku ženu koja je to htela da učini zbog ekonomskog teškog položaja; pošto su takvi slučajevi sve češći, koje muškarac iskorišćuje na taj niski način.

Ali najefikasnije sredstvo protivu prostitutki, i za vraćanje njih normalnom životu jeste, da žena prečisti pojmove morala, da shvati najzad da nije nemoralno pružiti ruku žrtvi, (dok ona čini obrnuto: pruža je zločincu), i da prestane to smatrati jedinom čašću žene, i da ih prima u svoje društvo ne prezirući ih. Ne treba da ostavimo muškarcima da ih pomažu, jer se već može predvideti ishod tog pomaganja, i ako i među njima ima izuzetaka. I dok god mi budemo trpele muške prostitutke u licu brata, oca i druga, dotle će muškarci smatrati to kod sebe za vrlo prirodno i pošteno.

Marks je rekao: “Oslobođenje radnika delo je samih radnika!” a ja ponavljam za njim: Oslobođenje žena delo je samih žena, pa i u pogledu prostitucije!

Ljubica Živković

***

Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:

Poreklo braka i porodice

Iz Ženskog pokreta: Njegoš o ženama

Iz Ženskog pokreta: Dositej o ženama

Iz Ženskog pokreta: Književna anketa o našoj ženi

U Ženskom pokretu: O ženi muslimanki

Iz Ženskog pokreta: Uzrok moralne nejednakosti između ljudi i žena

Književni pregled iz 1922: Moklerova dela i polemika o prostituciji

Zakon o advokatima i žene

“Nova pojava u našem društvu”: Promena vere radi ponovne bračne veze