Piše: Sanja Sovrlić
Bila je to 2000 i neka godina, recimo 2010-ta. Putovala sam sa kolegom sa fakulteta na realaciji Leposavić-Raška autobusom. Stajemo nakratko na prelazu Jarinje gde lične karte pregleda Kosovska policija a nakon toga, oko kilometar dalje, u Rudnici, srpska policija vrši legitimaciju putnika.
Ulazi policajac i već rutinski pregleda lična dokumenta koja su putnici spremili. U jednom trenutku se čuje galama. Čovek srednjih godina počinje da viče na starijeg gospodina, očigledno penzionera. “Pu, pu, pu, sram te bilo”, čuje se nekoliko sedišta dalje od nas. Ne prestaje revoltirano uzvikivanje i povici: “Izdao si Kosovo za 40 evra! Sram te bilo! Izdao si Kosovo za 40 evra!”.
Ponavljao je ljutiti gospodin ove povike više puta, da smo na trenutak pomislili da će tražiti da penzionera izbace iz autobusa. Bilo je tužno gledati starijeg čoveka koji je na sve to ćutao, gledajući uplašeno i zbunjeno svog saputnika.
Kolega i ja smo se u trenutku pogledali i od muke i neverice nasmejali. Bez reči smo razumeli tu situaciju i na koliko nivoa je pogrešno za bilo šta što se dešava na Kosovu optuživati tog penzionera koji je, ako je sudeći po zaključku čoveka koji viče, imao kosovsku ličnu kartu kojom je ostvarivao pravo na kosovsku penziju za starije od 65 godina.
Nesreća je u tome što bi se lako mogli naći pojedinci koji bi i danas odgovornost za situaciju na Kosovu i položaj Srba u trenutnim okolnostima olako mogli prebaciti baš na tog starijeg gospodina ili bilo kog drugog građanina koji pokušava da se snađe u kompleksnoj političkoj situaciji. Zbog višedecenijskih narativa koji diktiraju državni zvaničnici često se stvara atmosfera u kojoj se odgovornost prebacuje na građane umesto na političare koji su ih u nezavidan položaj doveli.
Olake ocene da su baš Srbi sa Kosova nešto “izdali” se često mogu čuti kroz, sada već poznate, rečenice: “sve su prodali po Kosovu, došli ovde u Beograd, uzeli poslove, kupili stanove”. Da ne pričam o tome što onima koji ovakve ocene iznose niko ni ne brani da dođu i na Kosovu žive. Dugačak je niz rečenica kojima se vrši stigmatizacija ljudi sa Kosova. Možda bismo to mogli nazivati i dodirnom tačkom Srba i Albanaca koji se, kontinuirano, na različite načine, stigmatizuju u delu srpskog javnog prostora.
Sporadično prebacivanje vrućeg krompira u ruke građana, u ovom slučaju Srba sa Kosova, se dešava decenijama. Penzioneru sa početka priče će ostati ružna uspomena na taj događaj ali moguće je da neće imati veće posledice.
Ovih dana na severu Kosova neki ljudi ostaju bez krova nad glavom zbog toga što ih je država Srbija ubedila da je sve u redu. Naime Kosovska agencija za upoređivanje i verifikaciju imovine uputila je krajem maja nekoliko desetina obaveštenja vlasnicima stanova na severu Kosova prema kojima su u obavezi da te stanove napuste. Građani su ovim obaveštenjem bili šokirani jer je reč o stanovima koje su, kako navode, uredno otplatili društvenim preduzećima, u čijem vlasništvu su stanovi bili pre otkupa.
U pitanju su stambene jedinice u kojima su 80-ih i 90-ih živeli Albanci, kojima je stanarsko pravo oduzeto nakon što su pod pritiskom Miloševićevog režima isterani ili napustili tadašnje (jugoslovenske) institucije. Srbima kojima su kasnije stanovi dati na korišćenje je u godinama kasnije ponuđena mogućnost otkupa što su oni i učinili – platili sigurni da su tim novcem i postali vlasnici nekretnina. Kosovska agencija za verifikaciju i upoređivanje imovine tadašnje odluke smatra diskriminatorskim prema Albancima i ne priznaje ih pa je trenutnim stanarima naložila da ove stanove napuste. Međutim, iako sada aktuelna ova tema nije nova s obzirom na to da su se ovim pitanjem bavile i ranije direkcije i agencije koje su funkcionisale na Kosovu. Još ranih 2000-tih godina je UNMIK administracija donela uredbu u kojoj, između ostalog, piše:
“Bilo koja osoba čija su imovinska prava izgubljena između 23. marta 1989. godine i 24. marta 1999. godine kao posledica diskriminacije ima pravo na naknadu u skladu sa ovom Uredbom. Naknada može da ima oblik povraćaja imovinskog prava (u daljem tekstu ‘obeštećenje u naturi’) ili kompenzacije. Bilo koja osoba sa pravom na imovinu na dan 24. marta 1999. godine, koja je izgubila posed nad svojom imovinom i nije se dobrovoljno odrekla prava na imovinu, ima pravo na nalog iz komisije za ponovno zaposedanje imovine. Komisija ne prima zahteve za kompenzaciju oštećenja ili uništenja imovine.”
UNMIK je kasnije nadležnosti prebacivao na kosovske institucije a danas se ovim pitanjem bavi Kosovska agencija za verifikaciju i upoređivanje imovine. Na rešenja koja je agencija uručila građanima ne postoji mogućnost žalbe, što znači da im ne preostaje ništa drugo nego da se isele.
Svakako je trenutak i način primene ove odluke tendenciozan, posebno što su poslednje dve godine, aktivnosti kosovskih institucija, naročito usmerene na sever Kosova. Upitno je i koliko je ova agencija bila aktivna kada je u pitanju oslobađanje stanova u vlasništvu Srba na jugu Kosova, gde postoji na desetine hiljada imovinskih sporova koji traju i po dve decenije. Ali se ne može reći da je odluka neočekivana.
No kako je politika srpskih vlasti oličena u stikerima koji su nekad lepljeni na tablice, a zapravo sve vreme zalepljeni na oči građanima, ništa od navedenog se nije ni desilo. Godine neodgovorne i populističke politike prema Kosovu dolaze na naplatu, samo što račun ne plaćaju oni koji su u bespomoćan položaj doveli građane.
Uprkos tome što je bilo dovoljno vremena da njihovo stambeno pitanje bude zaista i u potpunosti rešeno, odgovornost je sada prebačena na one koji ostaju bez krova and glavom, koji su uredno otplatili.
Ironija je u tome što, ukoliko neke od ovih porodica, odluče da odu sa Kosova, lako mogu sresti onog gospodina sa početka priče koji će im poručiti “izdali ste Kosovo”.
Ovaj sadržaj je finansiran preko granta Američke ambasade u Prištini. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke sadržane ovde pripadaju autoru(ima) i ne izražavaju neophodno stavove State Departmenta.
Alternativna u partnerstvu sa Novom društvenom inicijativom.
Sanja Sovrlić
Sanja Sovrlić je diplomirala na katedri za sociologiju Univerziteta Priština – Severna Mitrovica. Ima 15 godina radnog iskustva u medijima i nevladinom sektoru. Njen rad je fokusiran na praćenje dijaloga Beograda i Prištine i njegovog uticaja na građane i međuetničke odnose na Kosovu. Više od 10 godina je radila iskljucivo na Kosovu ,a od 2020. radi kao reporterka N1 u Beogradu, dok na Kosovo često dolazi kako bi izveštavala o aktuelnim događajima.
