Bavljenje naukom izjednačava sa otkrivanjem istine, bez obzira “na postmoderne relativizacije”. Ne učestvuje u “jeftinoj propagandi”. U akademskoj zajednici opstaje, jer ga “tretiraju za divljaka” i zato “ne znaju na šta je spreman”, što podrazumeva da je “relativno nepredvidiv”. Veruje da su akademske slobode u Srbiji veće, nego u “nekim drugim zemljama zapada”. Spoznaje i naglašava povezanost termina ličnosti sa životnom pričom i kritičkom svešću. Radi se o književniku, proučavaocu književnosti i profesoru – Slobodanu Vladušiću. U Kosovskoj Mitrovici boravio je ove nedelje. Svoje stavove, zapažanja, znanje, anegdote podelio je sa posetiocima Akvarijusa u višesatnom razgovoru.

Kako intelektualca u 21. veku vidi Vladušić?

“Reč intelektualac rodila se u vreme Emila Zole i poznate afere Drajfus gde je Emil Zola bio na strani nepravedno optuženog Drajfusa, kada je napisao tekst Optužujem, pa mu je suđeno. Uopšte, svojim angažmanom u aferi Drajfus dosta toga je rizikovao. Rizikovao je da mu se neka kamenica slomi o glavu. Intelektualci se ježe krvi, to nije mala stvar. On je bio malo tvrđeg kova. Dakle, reč intelektualac tada nastaje. I evo sad smo došli u situaciju kada nekih sto i nešto godina nakon toga, praktično sahranjujemo tu reč intelektualac.”

Na Zapadu: Profesor i službenik svoje vlade

Teorije Zapada su, smatra, kritičku svest otpisale kao nešto što je pase.

“Jedan moj profesor je 80-tih bio u Nemačkoj na stipendiji. To tada nije bilo povezano sa političkim kontekstom ili ne baš tako direktno kao što je to bio slučaj 90-tih godina i posle 2000-tih. On je razgovarao sa jednim nemačkim profesorom na univerzitetu. Moj profesor mu je govorio o figuri intelektualca i kritičkoj svesti, mišljenju, smatrajući da govori nešto što će uhu tog nemačkog profesora biti poznato – oko čega postoji neka vrsta konsenzusa između njih dvoje. Nakon toga ga je nemački profesor pogledao i rekao – ne znam o čemu vi pričate, ja sam službenik svoje vlade,” prisetio se anegdote.

“Izgleda da su intelektualci i kritička svest bili potrebni za vreme Hladnog rata i na Istoku. Na Zapadu su bili potrebni samo profesori koji će biti činovnici svoje vlade i za to su bili dobro plaćeni,” mišljenja je Vladušić.

“Nedostatak simboličke sile”

Kada je Hladni rat završen, a 1989. Berlinski zid pao i kada se Zapad prebacio na Istok – kroz NATO pakt i EU – odjednom se ispostavilo da nam, smatra, intelektualci više nisu potrebni:

“Sada je vrlo teško živeti taj termin, jer ne postoji simbolička sila koja bi tom treminu dala neku vrstu aure, posebnosti, dopadljivosti, pa da ljudi počnu da misle kako bi lepo bilo da budu intelektualci, da poseduju kritičku svest.”

O akademskoj zajednici i akademskoj slobodi

“Imam utisak da – da sam nešto od onoga što sam napisao u proteklih nekoliko godina – napisao na nekom od američkih koledža, ne bih više radio na tom koledžu, zato što bih jednostavno došao u sukob sa određenim strukturama,” smatra ovaj pisac.

“Zaista verujem da su, s sticajem okolnosti, akademske slobode veće ovde, u ovoj zemlji, nego u nekim drugim zemljama zapada i mislim da je ta vrsta sistemske anomalije koja još uvek postoji u Srbiji nešto što omogućuje meni i nekim mojim sličnim kolegama da pišemo šta pišemo, radimo šta radimo i da dalje ostajemo da radimo na mestima na fakultetu,” ističe ovaj profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

“…Da sam živeo, da živim, i da ću živeti”

Govorio je i o terminu ličnosti, koji je, po sopstvenom priznanju, pronašao kod Crnjanskog.

Šta to podrazumeva?

Ličnost u sebe uključuje neku vrstu kritičke svesti, objašnjava, ali se ta kritička svest više ne može tako nazvati, već je u pitanju nešto drugo – važnije, preciznije – a to je “naša lična životna priča”.

“Ta životna priča je, zapravo, osećanje da ste stvarno živeli – jedna vrsta skupa iskustava, ili sekvenca iskustava koje su povezane u životnu priču, ali priču koja nema svoj početak i svoj kraj, već priču koja je neka vrsta privatnog Interneta. Razmišljao sam kako mogu od običnih doživljaja da stvorim ta iskustva koja onda ostaju da talasaju u meni kao vrsta hiperteksta koji mi u svakom trenutku sugerišu da sam živeo, živim i da ću živeti,” govori Vladušić, prisećajući se anegdote sa putovanja u Rimu – restorana “Rozati” na Pjaci del Popolou i “Kod Hiperborejaca” Miloša Crnjanskog.

Nije se fotografisao na tom putovanju:

“Prosto sam želeo da cela stvar bude deo moje unutrašnje memorije i da se menja, a ne da bude fiksirana nekom fotografijom.”

Omiljeni Hiperborejci

Dotakao se i svog, kako kaže, montipajtonskog iskustva kada je bio regrutovan u policiji, tokom ratne 1999. Pričao je i o onome što je tada govorio sebi:

“Možda nećeš doživeti kraj ovog meseca, a možda i hoćes, ali hajde odaberi knjigu koji želiš da pročitaš. I naravno izabrao sam Kod Hiperborejaca.”

Za ovo delo veže ga, priznaje, “gomila intimnih događaja” i doživljava ga, kaže, kao svoje.

“Čojstvo i junaštvo važniji od imperijalnih samosvesti”

Zalaže se, ističe, i za “korekciju nacionalne samosvesti”.

“Treba da mislimo o čojstvu i junaštvu i da je to nešto što je u našoj tradiciji mnogo vrednije od imperijalnih, rasnih, nacionalnih samosvesti, po kojim jedni narodi smatraju da su rasno superiorniji od ostalih i da im to onda pruža mogućnost da im rade šta hoće,” navodi.

On smatra i da ne postoji razlika između ateizma i teizma, već da “imamo razliku između dve vrste teizma, između onoga što zapravo verujete”.

Istovremeno, oslanja se na filozofsko zapažanje: “Novac u današnjici ima ono mesto koje je ranije bilo rezervisano za Boga.”

O čemu je sve još govorio autor, između ostalih, dela “Književnost” i komentari” i “Veliki juriš”, kao i šta su o Vladušiću rekli njegov student Marko Tošović, Žarko Milenković, Aleksandar Dunđerin, te kako je tekla diskusija sa publikom, poslušajte u audio snimku: