Alternativna Internet stranica

Alternativna Internet stranica

Tihomir Stanić: Samo se istinom može živeti mirno

Glumac Tihomir Stanić javnosti je poznat iz niza filmova, ali i serija. Ipak, čini se da su poseban odjek u javnosti i njegovoj karijeri ostavili serija “Ubice moga oca” i najnoviji film Gorana Markovića “Delirijum tremens” koji se prikazuje i kao serija. Upravo ovaj film otvorio je nedavno održani Festival domaćeg filma u Leposaviću. Tihomir Stanić lično je pozdravio publiku. Nakon prikazvanja, o filmu, pozorištu, glumi, istini, prošlosti i sopstvenom životu razgovarao je sa fotoreporterom Ilijom Trifunovićem. Tekst pripremila redakcija Alternativne Internet stranice.

Predstava kao sunčeva energija

Na početku razgovora Tihomir Stanić kaže da sebe vidi pre svega kao pozorišnog glumca.

“Ja sam pozorišni glumac. I mnogo sam radio u pozorištu. Posle serija koje igram, u Beogradu me pitaju – gde ste Vi bili svih ovih godina? Kako gde sam bio? Bio sam tamo gde mi je mesto. U pozorištu,” kaže Stanić.

Za njega posebnu čar imaju i pozorište i bioskop zbog direktnog kontakta sa publikom.

“Stvaraoci koji rade na televiziji nemaju mogućnost neposredne komunikacije sa publikom i ne vide reakciju publike, jer svako to gleda u svojoj kući. Bioskop, a pogotovo pozorište živi baš u toj interakciji, komunikaciji,” objašnjava.

Ipak, pozorište donekle i “gubi” zbog toga, smatra.

Stanić na festivalu u Leposaviću; fotografije: Ilija Trifunović

“Koliko god dobro odigrali neku ulogu, i koliko god to bilo uzbudljivo, tačno, na sledećem izvođenju niko vam ne garantuje da će ponovo da bude tako. Ne samo što je nova energija u publici, već ta publika nema nikakve veze sa onom koja je, recimo, prisustvovala nekom dobrom izvođenju. Sada bi trebalo ponoviti to izvođenje, ili, kao što sam govorio, glumac teži da svaki put uradi nešto bolje i to je teret, pritisak koji se teško podnosi. Sa druge strane, to je veliki izazov i zadovoljstvo,” kaže.

Strašno je kada igrate lošu predstavu, a imate svest o tome, to izaziva neku depresiju. Ali se lakše podnese svakodnevni život u izletima u neku iluziju, tu spadaju i pozorište i film.

“Posle odigrane predstave, to je jedno posebno osećanje. Posle odigrane predstave lično se osećam neuporedivo bolje. Svaka predstava kao da nahrani organizam nekom novom energijom. Predstava je kao sunčeva energija u jednom veštačkom okruženju, bez prirodnog svetla,” dodaje.

“Delirijum tremens”

Film u kojem igra glavnu ulogu i koji je prikazan na festivalu u Leposaviću izazvao je bujicu osećanja u publici.

Stanić ističe da ne treba tumačiti umetničko delo, niti objašnjavati.

“Jer je to i nemoguće,” smatra.

Ne pijem alkohol 17 godina, u aprilu će biti 18. Kada sam prestao da pijem, rekao sam da neću da pijem 18 godina da bih doživeo punoletstvo jednom trezan, jer sam počeo kao vrlo mlad da pijem. To je bio opšteprihvaćeni model u našem društvu – nisi čovek ako ne piješ. I onda sam hteo da budem dobar čovek i veliki umetnik, jer kao veliki umetnici puno piju i dobri ljudi puno piju. Ðavola. To nije tačno, to je jedna prevara. Sada ulazim u 18. godinu. Pisao sam i naveo da sam zauvek prestao da pijem. Kad kažem zauvek, to mislim na period u kojem radim i u kojem bih mogao da radim. Jer kad više ne budem mogao da radim ili kad ne budem radio, onda je sasvim svejedno da li pijem ili ne. Jer ipak je rad ono što čoveka čini čovekom.

A vrlina ovog filma je, ističe, to što, “na neki način diše sa publikom”.

“U komičnim scenama kao da film čeka da se publika ismeje, pa nastavlja dalje – to je Goranovo majstorstvo,” navodi, dodajući da film ima i autobiografskih delova samog reditelja, ali da je istovremeno i priča glumaca i drugih ljudi:

“Kada gledate film u kojem se neko seća daleke prošlosti i svog detinjstva, onda hteli – ne hteli i vi sami pomislite na sopstveno detinjstvo i prošlost. Kada vidite kako se neko posle 50-60 godina obračunava sa majkom, roditeljima, onda i vama ostane prostora da, u svom odnosu prema roditeljima, bar razmislite o tome šta je tu bilo pogrešno, šta ste propustili da kažete.”

Svaka laž priziva zlo

Stanić zato prepričava i momenat iz privatnog života:

“Pre 30 godina, kada je moj otac umirao u Zagrebu, u bolnici. Dobio je moždani udar, posle toga je pao u komu. Rekao sam mu da ću doći na operaciju, on je rekao – ‘pa nemoj da dolaziš, to je daleko, iz Beograda’. Rekao sam da tog dana imam predstavu, pa ću da dođem. Ujutru sam ga video kako ga vode u operacionu salu i poslednje što je izgovorio je da je pitao kada mi je predstava. Slagao sam, rekao sam da je iste večeri, umesto da kažem – ‘nemam tata predstavu, došao sam, jer si ti bolestan’. Taj detalj je nešto što sebi nikad neću oprostiti, a tu pomoći nema.”

Laž, čak i iz dobre namere, ističe Stanić, uvek ga opomene kako je svaka laž traumatična.

“Svaka laž priziva zlo, samo istinom može se živeti mirno, a treba imati i pameti i hrabrosti za to. Istina često zaboli, podseća na probleme i jako je teško reći istinu. Jer postoji neka konvencija da kao o nekim stvarima ne treba da se priča, da smo tako vaspitani, da društvo to traži, da vlast traži da pristajete na njihove laži. Video sam neki intervju gde predsednik kaže – ‘ja nikada nisam slagao’. A utisak je da nikada nije rekao istinu. Znači, potpuno suprotno. Što pre čovek sakupi hrabrosti i što pre se suoči sa istinom, to je život lakši,” ističe Stanić.

Isto u odnosu na politiku. Potpuno je prirodno da svoje nacionalne interese štitimo i potpuno je prirodno da druga strana štiti svoje interese, a mi se ljutimo na drugu stranu što to čini. To je prirodno i onda u otvorenom razgovoru, otvorenim pregovorima, gde jasno iznesete šta je naš stav, šta je interes, i to očekujete i od druge strane, onda se može naći svako rešenje i uvek je moguće svako rešenje. A kada lažete i pretvarate se, onda iz tog blata nema izlaza. Naravno, to je ideal i teško ga je dosegnuti.

Zato se, dodaje, odavno trudi da tako funkcioniše.

“Znam da je istina najjače oružje i znam da sam – svaki put kad sam sakupio hrabrost, stisao petlju, rekao istinu, uradio nešto istinito – i profitirao. Isto je i sada. Ova uloga koju sam odigrao umesto Predraga Ejdusa, došla je tačno u vreme kada sam imao dovoljno samopouzdanja za to, a zbog serija koje su mi donele popularnost i ugled kod kolega. Mnogo sam komplimenata dobio zbog uloga na televiziji i bio sam u fazi kada sam glumio bez ikakvog opterećenja kakav će to utisak da ostavi,” dodaje.

Ipak, situacija u vezi sa ulogom u Delirijumu za ovog iskusnog glumca bila je, navodi, traumatična. Trebalo je da, podseća, igra ulogu koja je prvobitno bila najmenjena jednom od omiljenih glumaca, a što izaziva neminovnost poređenja.

“Kao glumac ste tu onda u jednoj jako inferiornoj situaciji i svaka kalkulacija i svako pretvaranje ne bi donelo rezultate. Nekako sam imao možda pameti, možda i dovoljno samopouzdanja da to igram onako kako osećam i iz svog ličnog osećanja tog teksta. Čini mi se da sam u mnogim tim scenama, situacijama, igrao potpuno iskreno i potpuno tačno,” dodaje.

Ipak, ovu ulogu ne može da nazove ulogom života, čak ni u televizijskoj karijeri.

“Retke su uloge u kojima čovek ima tako širok dijapazon – od jednog besvesnog stanja, preko bolesti, do ozdravljenja, u seriji čak ima više tih situacija. Uspeo sam da budem uverljiv u svim tim situacijama i dobio sam za tu ulogu mnogo nagrada i komplimenata. Ali ako bih pomislio da je to moja životna uloga, onda bi trebalo sada da prestanem da radim i bolje da se smirim i sedim u Gvadalahari i pijem viski. Ali ja verujem da ta uloga može otvoriti nova vrata, jer niko ne zna kolike su čije mogućnosti,” objašnjava.

“Mi ne znamo koje granice imaju ljudi. I zato je bolje oprobati se,” zaključio je.

Prošlost je nepromenljiva
“Od onih sam ljudi koji veruju da je važno samo ono što se događa sada i u budućnosti. To što je bilo, prošlo, to je tako i tu pomoći nema. Uspeo sam da neke traumatične doživljaje iz sopstvenog detinjstva i neke probleme koje sam intimno osećao, na primer, u sopstvenoj porodici, prenesem u film Falsifikator čiji je povod i početna ideja sudbina mog oca. Uspeo sam tim filmom nekako da ulepšam svoje detinjstvo. Moja tetka Jagoda, kada je gledala film koji nema nikakve veze sa stvarnim životom, kaže – ‘sve je tačno kako je bilo’. A nije, sve je bilo drugačije, nego je taj film izmenio, falsifikovao sećanja sopstvene prošlosti. Prošlost se može na neki način falsifikovati, anestezirati, potisnuti, ali je ona nepromenljiva. To što se desilo, desilo se. I tu ne vredi trošiti eneriju i snagu. Vidite da su uzroci svih zala to što ljudi drugacije tumače događaje iz prošlosti. U redu, to se desilo, ali hajde da vidimo šta će biti sutra, šta će biti u budućnosti.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.