Tamara Milošević: Ne ceniš dok ne izgubiš, ne razmišljaš dok te ne pogodi!

Stotinu dvadeset i tri rada stiglo je na literarni konkurs “Razmišljam” koji je u vreme strogih mera za sprečavanje širenja pandemije korona virusa, tokom aprila i maja, raspisalo Kulturno sklonište “Krik” iz Kosovske Kamenice. Upravo su mere i potakle organizatore da mlade pozovu da opišu o čemu su razmišljali u tim trenucima. Alternativna Internet stranica u saradnji sa Krikom objavljivaće u narednim danima pobedničke radove konkursa. Danas je pred vama rad Tamare Milošević, iz Osnovne škole “Kosta Abrašević” u Resniku, koja je osvojila prvo mesto u kategoriji proze od 5. do 8. razreda.


Ne ceniš dok ne izgubiš, ne razmišljaš dok te ne pogodi!

Do pre dva meseca moj život je bio sasvim druga priča – bezbroj obaveza, druženja, izlazaka i dugih šetnji. Obaveze, odlazak u školu i svakodnevni ritam, a onda kao grom iz vedra neba – promena. I to ne bilo kakva – oštra, kao rez napravljen oštrim nožem. Zabrane, nepoznato, strah. Bilo mi je potrebno dobrih deset dana da dođem sebi, da pokušam da razumem šta se to događa oko mene. Sve mi je bilo novo. Bila sam zbunjena. I uplašena. Zatvorena u četiri zida bez prava na pobunu i na priliku da se raspravljam . Tako mora i tačka! Dugo mi je mama objašnjavala, na svako moje pitanje davala odgovore, nepoznato tražila na internetu ne bi li me ubedila da je jedino tako ispravno i da moramo tako.

Život bez društva, bez bliskih ljudi bio mi je više nego čudan. Škola na TV-u, još jedan šok! Jedino što mi je moglo izmamiti osmeh na lice bilo je gunđanje moje mame: „Do juče sam joj vikala: gasi TV i kompjuter i uči, a sada: uključi TV i kompjuter i uči!“ Ja bih se onda šalila s njom i govorila kako se vremena menjaju.

Razmišljam često i razmišljam o svemu. Nekada sebe preispitujem da li bi mi pomoglo da se malo raspravljam sa mamom, a onda shvatim da je i njoj sve ovo novo i teško, pa odustanem. Misli me vode daleko. Razmišljam o danima pre i zamišljam dane posle ovoga. Škola, društvo… Da li će sve biti kao i ranije? Кoliko će ova bolest, ova izolacijapromeniti ljude? Razmišljam kako i koliko je sve ovo uticalo na mene. Obećavam sebi da će nam ovo biti za nauk i da ćemo neke stvari morati da menjamo – promenićemo sebe i svoje ophođenje prema prirodi i drugim ljudima. A onda na red dođe i pitanje da li je ovo kazna i ko nas je kaznio. Verujem u Boga, pa onda preispitujem i svoju veru pitajući se da li je ovo Njagova kazna ili način da nam pokaže da grešimo i da je krajnje vreme da prestanemo sa tim.

Nekoliko dana bile su aktuelne priče o raznim teorijama zavere i kako je sve ovo delo nekolicine moćnika koji manipulišu nama.Sve što bih čula dovodilo me je u situaciju da postavljam sebi milion pitanja, a odgovore nisam pronalazila. Hiljadu zašto – hiljadu zato!

Nadam se da će svemu ovome doći kraj, da ćemo izaći iz ovoga kao pobednici ili makar kao malo bolji ljudi, spremniji za pomoć drugima, saosećajniji. U svakom slučaju, na sve nas će ovo ostaviti trag – za nekoga će biti podstrek, nekomeće usaditi trajan strah; neko će izaći jači, a neko još uplašeniji.

Tamara Milošević, Resnik (Beograd), OŠ “Kosta Abrašević”, sedmi tri


Na Krikov konkurs dostavljeno je ukupno 123 rada, od toga 84 u kategoriji starijih osnovaca i 39 radova u kategoriji srednjoškolaca. Žiri su činili: profesor srpske književnosti i jezika i ruskog jezika i književnosti Jelena Janković, profesor metodike likovnog vaspitanja mr Marija Mojović Filipović, profesor srpske književnosti i jezika Nikola Antić, profesor ruskog jezika i književnosti Tanja Arsić, profesor srpske književnosti i jezika Marina Trajković i diplomirani sociolog, master etnolog i antropolog Slobodan Miljković.

Author: Alternativna

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *