Alternativna Internet stranica

Alternativna Internet stranica

Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.

Časopis “Ženski pokret” bio je prvi jugoslovenski feministički časopis. Osnovan je 1920. i izlazio je kao glasilo Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava. Štampan je sa manjim prekidima do 1938. Časopis je okupljao je feministkinje iz svih delova Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslavije, kao i iz različitih oblasti i disciplina. Sada, na vremenskoj distanci od nekoliko decenija, predstavlja svojevrsnu zbirku svedočenja o tadašnjem položaju žena i njihovoj borbi za veća prava. Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljivaće tekstove iz ovog lista koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi iz kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. U prvoj objavi za čitaoce pripremili smo “Srpkinja pred zakonom” i “Zakon o štampi” iz lista objavljenog aprila 1920. godine.

Srpkinja pred zakonom

I.

Udata žena

Kad zakonik govori o pravnoj sposobnosti ličnosti u opšte, on ne pravi nikakvu razliku je li lice muškog ili ženskog pola. Na uživanje i na vršenje privatnih prava pol ne može imati nikakva upliva. Žena je ljudsko stvorenje kao čovek i njoj je priznata potpuna pravna sposobnost kao i čoveku. Naređenja građanskog zakona koja važe za ljude, važe i za žene.

Predrasuda da je čovek pametniji od žene, savršeniji od žene, davno je otpala. Narodna poslovica, koja karakteriše žene “duga kosa, kratka pamet” nije nikakav dokaz za njenu sposobnost nego je dokaz umne slabosti onoga, koji se na tu poslovicu poziva.

38. član građ. zak. veli: Punoletnici, dakle, svi, koji su navršili 21 godinu, smatraju se da su zreli, i oni mogu sami svoja imanja držati, njima upravljati i njima rukovati – raspolagati.

Ovde se ne pravi nikakva razlika da li su punoletnici muškog ili ženskog pola. Punoletne devojke i udovice imaju po zakonu dovoljno iskustva i pameti da upravljaju svojom ličnošću i svojim imanjem. Zakon priznaje potpunu pravnu sposobnost za to. Drukčije je sa ženom udatom.

920. član građ. zakona: Mladoletnima se upodovljava svi oni, koji ne mogu ili im je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati; takvi su: svi uma lišeni, raspikuće sudom oglašene, propalice, prezaduženici, čije je imanje pod stecištem i udate žene za života muževljeva.

Punoletna devojka može da raspolaže svojim imanjem; kad se uda, zakon je uvršćuje u lude, raspikuće i bankrote.

Između udate žene i sumanutoga nema nikakve razlike kad je u pitanju njihova pravna sposobnost da upravljaju imanjem. Udata žena postaje nesposobna da upravlja svojim imanjem od trenutka kad se venča. Ali, ako ostane udovica ili se razvede, onda dobija ponova svoju pravnu sposobnost.

Zakon ne uzima neku slabost ili lakomislenost, što se obično prebacuje ženskom polu, kao razlog da joj se oduzme pravna sposobnost da upravlja imanjem već samo brak. Jer kad bi uzimao slabost ili lakomislenost, nikad ne bi žene postavljao za staraoce njihovoj deci, pa čak i muževima. Pravnici su branili ovo gledište. Punoletna žena vele oni, koja se ne udaje, smatra sebe za dovoljno jaku i dovoljno iskusnu, da može proći u životu bez zaštitnika. Otuda je vlasna da upravlja sama svojim imanjem. Žena koja se udaje, traži u braku zaštitu, traži vođu u licu svoga muža. Time se pokazuje da ne oseća ni dovoljno snage ni dovoljno veštine da upravlja svojim poslovima. Bez sumnje da su svi ti zakonodavci žmureći prolazili kroz život. Zar je ženu rukovodila za brak samo neumešnost da upravlja svojim imanjem?

Izrično je kazano da je žena za života svoga muža malolena i da za to bez njegova odobrenja ne može ništa da radi. Ali šta je onda, ako je muž napustio ženu pa otišao u svet, ako je osuđen, ako je proglašen za ludog, za raspikuću, ako muž prosto iz pakosti neće da odobri svojoj ženi da ona učini sa svojim imanjem ono, što bi joj bilo korisno. Za to nema naređenja, ženi su vezane ruke, jer zakon kaže da je maloletna dogod joj je muž živ.

Žena nema prava da se parniči bez odobrenja muževljeva, da trguje, da izda ili primi menicu. Žena nema prava ni da kupi, ni da proda, ni da da poklon, ni poklon da primi bez muževljeva odobrenja.

Čak kad je žena određena za staratelja svome mužu, koji je umno oboleo, kad je u pitanju njeno imanje, ona ne može da se parniči ni da ga otuđuje i to samo za to što ima muža, koji je, doduše, nesvestan i kome je ona staralac, ali koji je živ. Kao muževljev staralac ona može da se parniči za njega, ali za sebe ne. Kad su njena prava u pitanju ona ne radi kao staralac već kao udata žena.

Kada se muž osudi na robiju i zatočenje, on ne može svojim imanjem upravljati dok kaznu ne izdrži. Međutim, on ne mora da daje odobrenje svojoj ženi. Ona ne može ništa sa svojim imanjem da radi dok je muž ne odobori i ako on nema građanske časti.

Uzmimo i ovaj slučaj. Kad se maloletnik oženi po dozvoli starateljskog sudije, smatra se da je oglašen za punoletna po 131. o starateljstvu i on ne dobija muževsku vlast, ali po 141. istog zakona ima da mu se postavi staralac, koji će njegovim imanjem upravljati.

Njegova žena, bilo da je maloletna ili punoletna, dolazi pod vlast muževljevu i kako je muž maloletan, onda se muževljev staralac i o njoj brine. Recimo da se jedna devojka od 24 godine bez roditelja, koja je svojim imanjem upravljala samostalno tri godine, uda za mladića od 17 god., kako se to često u našem narodu reševa, ona je udajom izgubila pravo da upravlja svojim imanjem, a to se pravo ne prenosi ni na muža već na njegovog staraoca još za četiri godine.

Iz svega ovoga može da se vidi u kakvom je strahovitom položaju pred zakonom udata žena u pogledu raspolaganja svojim imanjem.

Uverena sam da kad bi mnogi roditelji bili svesni koliko njihova udata kći nema prava po zakonu da raspolaže svojim imanje, da bi sa manje i volje i požrtvovanja odvajali od svojih usta zalog po zalog da joj imanje steknu.

Kako u sastav naše ujedinjene države ulaze pokrajine čiji zakoni daju izvesna prava ženi, kako u pogledu raspolaganja njenim imanjem tako u pogledu nasleđa – o čemu će u idućem broju biti govora – to je brza izmena u građanskom zakonu kod nas u korist žene neophodna i ona mora doći. Dosadanje je stanje zastarelo, preživilo, najzad, njegovu primenu i pravda zahteva.

Leposava Maksimović Peštovićka

Zakon o štampi

Žensko pitanje postalo je predmet podsvesnih diskusija i osetila se živa potreba za pokertanjem jednog mesečnog pregleda. On ima da se bavi društvenim položajem žena u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; uređivaće ga žena; pisaće u njemu žene, novčanu podlogu stvoriće žene.

Otišle smo u Upravu varoši da časopis prijavimo. Ali, tu nam je vrlo ljubazno objašnjeno da i pored toga što će taj list uređivati i izdržavati žene, ipak počasno mesto odgovornog urednika može zauzeti samo čovek (muškarac, prim. red.). Član 9 našeg zakona o štampi glasi: Odgovorni urednik mora biti srpski građanin koji uživa građanska i politička prava prema čl. 22 Ustava.

Zbilja, retko zanimljivih besmislica sadrži naš zakon. Jedan list mogu da ispune svojim člancima žene, mogu da ga uređuju, da u njemu pokreću pitanja čiju suštinu u većini slučajeva ljudi ne mogu ni da shvate, a moralnu odgovornost za sve to ne može da snosi žena; međutim, može da je snosi ma koji čovek i onaj koji u azbuci ne raspoznaje ni jedno jedino slovo. Sasvim razumljivo, jer odgovorni urednik može biti samo onaj koji ima politička prava, a za sticanje političkih prava potrebno je samo biti muška glava, nije potrebno čak ni biti pismen, a nekmo li razumevati se još u politici, štampi i tome sličnom.

5 thoughts on “Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.