“O emancipaciji ženskinja”

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Emancipacija ženskinja” iz izdanja lista broj 2 iz 1921. godine.

***

Napomena. Uredništvo je zamolilo Gospođu Hristinu Bošković da ustupi Ženskom Pokretu svoje predavanje o emancipaciji ženskinja, držano na svetosavskoj zabavi u Ćupriji 1889. Gospođa je bila tako ljubazna te je u propratnom pismu navela i nekoliko interesantnih detalja o tome kako je njeno predavanje bilo primljeno i na koji način je u građanskim krugovima komentarisano. Sve to – i predavanje i pismo – sigurno će zanimati naše čitaoce, a vredi da se objavi i radi toga što je gospođa H. Bošković naš prvi pobornik u Srbiji za ženska prava.

Čim je bio objavljen program zabave, piše gospođa, odmah se po čaršiji i za kafanskim stolovima počelo govoriti o neobičnoj temi. Inteligentniji svet radovao se što će na jednome palanočkom koncertu da čuje nešto novo, a ne večito ono stereotipno: “Rastko je bio sin Stevana Nemanje…” Ali prostijim ljudima nikako se nije sviđala čudna strana reč e m a n c i p a c i j a, a još manje im se sviđale njene eventualne posledice u praksi.

“Šta, zar ona da buni naše žene s emancipaciju? govorili su zaprepašćeni palančani. Ona da gi uči da se izravnjavaju s muškarci? Zar što god čovek imao pravo, da ima i žena? Zar ja kad uveče dođem kući pružim nogu da mi žena izuje cipele, a ona kaže: Ne mogu, bogami, i neću. Ja sam emancipacija.”

Posle takvih komentara sledili su prvo ljubazni saveti da se o emancipaciji ne govori: a kada to nije pomoglo, palančani su počeli da prete. Gazda i gazdarica silno se bili zabrinuli šta će da bude sa njihovom gospođicom, i nagovorali je koliko god su mogli da promeni temu. Po čaršiji i kafanama pričalo se kako će pod sto za kojim se predavanje održava da puste nekoliko miševa – “pa će i ona da kidne i neće imati kada govoriti ženama da budu ravne sa ljudima”.

Ali našao se tada jedan oficir koji je ljutito pretio da će zlo proći ako se kogod usudi da pusti ma i jednog miša. Ta pretnja pomogla je toliko da je predavanje bilo saslušano do kraja, a potom opet se dugo o njemu govorilo i svaki ga je komentarisao na svoj način. Nekoji iz čaršije predusretali su gospođu sa podmsehom, i kad god bi prošla pored njih, uvek su joj podrugljivo dobacivali: emancipacija!

Predavanje, kao zanimljiv i važan dokument iz prošlosti, štampa se bez ikakvih izmena.

Poštovana gospodo i gospođe

Izabrana od mojih kolega da vas u ime sviju njih pozdravim, radujem se što vas je u toliko velikom broju, radujem se jer vidim da vas je ova plemenita celj zabave jako zainteresovala i iz dubine duše potresla, te se iskupiste na ovom mestu da zajednički s nama, njinim učiteljima, priložite koliko je ko imućan, za što vam srdačno blagodarim.

Da vam govorim o “fondu siromašnih đaka” ili o današnjem prazniku, mislim da nije nužno, pošto je to do sada više puta činjeno. No ja sam izabrala sasvim drugu temu – temu koja bar do sada na ovom mestu nije nikada na javnost iznesena, a to je o “emancipaciji ženskinja,” t. j. o ravnopravnosti muških i ženskih.

Pre mnogo stotina godina ljudi su držali žene kao svoje robove, ili kao stvorenja za koja je samo kuća i odžak. Kao neku milost one su od svojih muževa izgledale da im što učine, a najsrećnije su bile ako im po koju lepu reč prozbore. Docnije su dobile pravo da mogu izlaziti u društvo, da se mogu slobodnije kretati u okolini; ali ipak van svoje kuće one ništa nisu znale.

Malo po malo počeše i one da uviđaju u kakvome se nejednakom stanju nalaze u pogledu na položaj muških, malo po malo počeše se i njima otvarati oči; ali i ako se sve to uvidelo, opet šta su one mogle same sebi da pomognu? Ženski je um veoma nerazvijen, ženska je ruka slabačka, da bi se mogla umno ili telesno u borbu sa njima pustiti. Trpele su sirote, čekale, nadale se da će nekada doći i taj dan, da se ko i za tu “pastorčad društvenu” zauzme; da ko i tu “polovinu čovečanstva” u zaštitu uzme. “Trpen spasen”, veli naša poslovica. Dođe vreme kada se iz mnogih usta začuše reči: “emancipacija ženskinja, emancipacija ženskinja”.

Od sviju boraca na ženskom oslobođenju zaslužuju osobito da se spomenu; Džon St. Mil, Černiševski, Svetozar Marković, Pera Todorović i Vasa Pelagić.

Stuart Mil napisao je čitavu knjigu o “Potčinjenost ženskinja”, i dubokim svojim pisanjem, traženjem i izučavanjem došao do tog rezultata: da se i ženske mogu potpuno mogu umno razviti kao i muški, da one ni u koliko ne ustupaju u umnoj sposobnosti, i tim pobedio sve one koji dokazivahu da je ženska po samoj svojoj prirodi – po duševnim osobinama – različita od muških i nesposobna za takvo usavršavanje.

Da se zaista i ženska može isto onako razviti umno kao i muško, evo vam primera na Ciriškom Univerzitetu, gde tolike ženske izdržaše sjajno doktorske ispite, dobiše doktorske diplome i u svemu behu priznate ravne muškima u toj struci. Mnogima je poznata i jedna naša Srpkinja doktor u Beogradu. Prema ovome, šta će sad da kažu oni koji dokazivahu da je ovo nemoguće, i koj htedoše da naprave dve psihologije, mušku i žensku, t. j. koji vele da se umna radnja ne vrši pod jednim istim zakonima kako kod muških tako i kod ženskih. Nauka tvrdi protivno ovome – a to je da se um podjednako razvija kako kod muških tako i kod ženskih.

Pametnima bi se svidele ovake rezolucije, a šarlatanima, naravno, ne može se zabraniti da se pred prostim svetom produciraju hoteći da osnuju dvojaku psihologiju t. j. dvojake duševne radnje. A što je naše ženskinje umno mnogo zaostalo za muškinjem, niti je kriva tome njihova prirodna konstrukcija – naročito mozak – niti pak one same. Nadri obrazovani ljudi dokazivali su da je to u prirodi da bude da je ženska plašljiva a muškarac hrabar i odvažan. Ženska je, vele, prikrivena i lukava, a muškarac otvoren i iskren; ženska duga kosa, a kratka pamet, itd. itd. Ovo je dakle mogla samo nadri-inteligencija da govori, a pametni su dokazali da i ako ima različitih osobina između muške i ženske naravi, da to ne dolazi od same prirode ženskoga stvora, već od pravca vaspitanja, prilika i rada u društvu. Dakle, kriv je pravac vaspitanja u školi, društvu, književnosti i svakim drugim prilikama, a ne one same.

Rekoh da je tome krivo vaspitanje u školi i društvu, pa da vidimo da li je to baš istina tako.

Prvo o školi. Da li naše ženske škole – kakve su nekada bile, a i danas kakve su – daju onakvo obrazovanje ženskinjama kakvo dobijaju muški u školama, i kakvo bi trebalo da dobijaju, pa da odgovore potpuno svom pozivu i kao članovi porodice i kao ravnopravni građani s muškim? Ne! Organizatori škola drukče su obrazovali muške a drukče ženske. Muškima su davali više obrazovanja, a ženske su stvarali samo da budu pismene, pa onda kažu: Ženske nisu sposobne i zaslužne ravnopravnosti sa muškim.

Današnji medicniski univerziteti u kojima izučavaju medicinu i muški i ženske podjednako, jasno potvrđuju da kad bi se podjednako obrazovali – ženske bi bile kao i muški u pogledu sposobnosti. I kad bude veći broj obrazovanih u žena u raznim strukama, tada će se najzatucaniji nazadnjak uveriti da je njegova sumnja u žensku sposobnost neosnovana. Muški se samovlasno više koristi obrazovanošću i naukom uopšte nego ženskinje, pa se onda ponose svojom svešću, a ženskinje ismevaju što nisu kao oni, a zaboravljaju da im nisu dali ni uslove da mogu biti kao oni. Na ovo bi mnogi zavrteli glavom i nasmejali se kad čuju da se momci i devojke uče zajedno, pa bez ikakvog skandala; ali ne treba da je to tako čudnovato i smešno, jer gde potpuna obrazovansto vlada, tu skandali prestaju; a kakav je ko ovako o drugima i misli. I s ekonomskog gledišta preka je potreba da se žena izjednači s mužem, jer bi se na taj način ljudska snaga udvojila. To dokazuju seoski radovi, u kojima se i žena podjednako razume koliko i muž, pa ako ona ne radi više, zacelo manje ne. A u koliko je žena nerazvijena u obrazovanom društvu, u toliko se mora više baviti kojekakvim tričarijama; ali ako što i radi, ona po svom neznanju troši mnogo više i vremena i materijala na to. Stoga od neko doba počelo se sve od čarape i košulje da kupuje iz fabrike. Pa čak i jelo sa uzima više iz gostionica nego što se kod kuće kuva. Šta onda ostaje ženi da radi? Kao što rekoh, ili da se bavi tričarijama ili da ne radi ništa, kao što se i opaža u većem svetu i višim staležim, gde se žena čuva kao neka retka biljka u staklenoj bašti.

Ali ako se prizna da je žena isto tako privredna snaga u društvu, onda joj se moraju dati i sva sredstva da tu snagu razvije, i da joj se daju sva građanska i politička prava kao i čoveku, da utiče na uređivanju svih društvenih odnošaja, na izdavanje svojih zemaljskih zakona, te tako ekonomsko nezavisna ženska mora biti i pravno nezavisna, a inače jedno bez drugoga prava je besmislica. Žena bez prava – potčinjena i slabija – prinuđena je da se uči lukavstvu i obmani, stara se da ma kako zavlada mužem i da ga potčini svojoj ćudi. U današnjem svetu većinom ne sastavlja muža i ženu ljubav i račun: svaka strana čini pazara sa svoje strane, i svako gleda da što bolje pazari. Otuda onaj lov mladoženja i mlada, otuda sujeta, kićenje, kokote, raskoš s obe strane, da se pokažu kakvo sjajno mesto zauzimaju, i otuda posle borba s drgim ljudima koji žele da svoj takmace nadmaše.

Ima li išta nenormalnije od ove trgovine između muškog i ženskog, ovo uzjamno varanje i hvatanje na “udicu” pre svadbe? I ovo sve dolazi otuda što ženska nije gospodar od sebe.

Kad se kod nas govori o “emancipaciji” ženskinja uvek se nalazila neka vrsta “emancipatora” koji pod emancipacijom razumeju to: da žena malo bolje izuči prirodne nauke i da ume bolje da kuva jela za njihova “blagoutrobija” i da ume bolje negovati decu, t. j. da postane vešta kuvarica i dojkinja.

Ima opet druga vrsta ljudi koji na sva usta viču protiv ženskog obrazovanja i slobode, govoreći da žena koja se na nauke oda, ne može biti dobra domaćica i majka. Ovako, što mora se od svega srca sažaljevati, a tim više što se i danas to čuje, pa još od onih koji bi prema vremenu i duhu, trebali baš naprotiv da krče put “emancipaciji.”

Mi ovakve ljude možemo da uputimo samo na one kuće u kojima nisu domaćice obrazovane, pa opet rade sluškinje, kuvarice i vešerke; dojkinje doje im decu, a dadilje ili guvernante čuvaju ih posle; a ima domaćica obrazovanih, ali se ipak ne stide posla, no u svojoj kući same rade.

Ima dakle izuzetaka i tamo i amo. Pametna i emancipovana žena ume i svoje domaće poslove i svoju materinsku dužnost tačno da ispuni, a pritom opet kao građanin da bude od koristi svojoj otadžbini i svome narodu gajeći mu slobodne građane, jer samo slobodna mati može odgajiti slobodnog i karakternog čoveka, a robinja ne.

Toliko o školi. A sad da pređem na društvo. Vrlo lepo kazao je jedan pisac književnog pregleda u jednom žurnalu – uzev na se ulogu jedne ženske – da u prvom dobu omladinske periode, kada je počela dremež da pada s očiju i kad su se prvi put muški združili sa ženskinjama na nekakav bajagi zajednički rad, pa o čemu su onda muški govorili ženskinjama? Govorili su o ljubavi, o lepim očima, umiljatim pogledima, dražesnim ustima. Pa jesu li na taj način ženske krive ili muški, koji bar tu ne zauzdaše svoje navike, pa da se svom energijom zauzmu da u njima pobude volju na ozbiljan rad i na bavljenje razumnim poslovima.

Dakle, ko je kriv? Bez sumnje oni od kojih se očekivalo svetlilo,.u čijim su rukama sva sredstva kojima bi mogli ispraviti društvo, ispravitii sami sebe i nas.

Vi ta srestva na zlo upotrebljujete, i zato ste vi muški krivci a ne mi ženske. Vi ste dolazili u naša društva da se udvarate, da koketirate, da se zabavljate, a ne da nas čemu dobrom naučite. Jednom reči: umesto da nas uzdignete na svetlu visinu u kolo razumnih – mislećih ljudi, mi smo vas svukle u našu nizinu intrigiranja, spletkarenja, ogovaranja i besposlenog živovanja. Na kratko reći: vi ste muškarci od nas napravili puste i prazne ženske, nesposobne da se zainteresuju i da se svom dušom i srcem zauzmu za kakav razuman i koristan rad; i na takvom zemljištu – koje ste vi pripremili – niklo je kod nas ženskinja ono što vi pripisujete našim prirodnim osobinama.

Pa je li se od toga doba do danas u koliko izmenimo pojam o položaju ženskinja, i ako jeste, je li u korist ženskinja naročito posle velike francuske revolucije, koja je dala sasvim drugi pravac društvenom uređenju rušeći doondašnji apsolutizam, a isitčući pravo, slobodu i jednakost. Ona je i ženskinje po položaju pomakla unapred. To se vidi po tome što se od tada poklanja veća pažnja školovanju ženskinja, i što one dobijaju državnu službu u različitim strukama. Pa čak ako hoćete ovo sadanje davanje viđenijih mesta u uskom krugu društva, znak je da se ženskinje dobro ceni, i ako se ovo ne radi iz obzira na njina građanska prava, već iz “etikecije”. Nu, kad se pogleda na istoriski razvitak građanskih prava kod ljudi, vidi se da i pravo ženskinja ide istim putem, samo što je pravo ženskinja izostalo do prava muških. I doći će, zaista, vreme, kad će ženskinje stići muške i povratiti svoje oteto im građansko pravo, koje im je postepeno oduzimano samo na osnovu preimućstva muške telesne snage. Eto od kud muškima ovo pravo.

Ja još nigde ne nađoh napisano niti mi pak ko mogaše kazati: od kuda muškima ovaj položaj i ova prava u društvu i ko ih njima dade, kad ih ženskinju osporavaju.

Na završetku ovoga govora molim da mi se ne zameri i ne kaže da je suviše rano za naše ženske i da je to samo idealno. Na prvo odgovaram: da jeste rano – pošto kod nas ni svi muški još nemaju podjednaka politička prava; no da treba spremati zemljište našim mlađima, i što se pre neko delo počne, pre se i dočeka svršetak; a na drugo mogu reći da je svako ostvareno naprednije načelo bilo prvo ideja, pa tek prošav kroz borbu – ostvarilo se. Dobre strane rešenja ovog društvenog pitanja ne može niko poreći. Može se samo kazati da je za sada neostvarljivo; ali razvitak nauke, svesti, i kulture, krče ovom pitanju put. Ovaj istoriski progres vrši se polako, kao i svi drugi. I kod god veruje u veliki progres, koji je do sad učinjen u čovečanstvu u svakom pogledu, verovaće i u ostvarenje ovog pitanja, samo što će ovo biti u dalekoj budućnosti.

Hristina Milenković — Bošković

***

Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:

Jedna nepravda: “Dodatci na skupoću ženama državnim činovnicima”

Krivična odgovornost ženina

Srpska žena pred zakonom: O nasledstvu

Srpkinje i Opštinski izbori

Udruženje nastavnica srednjih i stručnih škola

Žensko pravo glasa

Zašto tražimo ženska prava? Žena i politika

Najzad

Uzalud

Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.

Author: Alternativna