Alternativna Internet stranica

Alternativna Internet stranica

Mogu li žene doći na univerzitetsku katedru?

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “Mogu li žene doći na univerzitetsku katedru?” iz izdanja lista broj 4 iz 1921. godine.

***

Dokle god su učenice, u gimnaziji ili na Univerzitetu, naše devojke ne osećaju da njini profesori prave ikakvu razliku između njih i muških kolega. Za uspehe svi su podjednako nagrađivani, za neuspehe svi podjednako prekoravani. Ako se, pak, neka učenica istakne jače nad ostalima bilo svojom inteligencijom ili svojim radom, ona redovno dobiva priznanje od svojih profesora: ovi joj poveravaju teže naučne poslove, uzimaju je za svog pomagača – asistenta, radi prikupljanja i sređivanja naučnog materijala, i objavljujući njene radove u stručnim časopisima, podstiču u njoj volju za naukom.

Ali ta lepa ravnopravnost ubrzo se ruši. Čim devojka svrši univerzitet i dobije diplomu, čim završi taj idejni ili idealni period svog života, i stupi u pravi život, “na dužnost”, ona oseti da je više ne smatraju ravnom njenom muškom kolegi. Najpre, ona oseti ekonomsku nejednakost. Bilo je slučajeva da je devojka, koja je položila diplomski ispit bolje od deset njenih kolega, dobila u državnoj službi platu manju od sve te desetorice – zato što je žensko! – Zatim, ona je ubrzo ponižena i u svom častoljublju: puno i puno znanja, do kojih može da dospe svaki muški mediokritet, ostaju za žene uvek nedomašna; taj slučaj je u sudskoj struci, u građevinskoj, medicinskoj, pa čak i u nastavnoj, za koju žena nesumnjivo ima više takta i intuicija no čovek. Zbog tih konzervativnih zakona, na primer, nije do skora ženi davano pravo polaganja profesorskog ispita, pa čak i one koje su ga položile mimo tog zakona – i to s odlikom, ostajale su i dalje na svojim skromnim položajima “razredne nastavnice”. Najzad, uviđajući svu nepravdu i apsurdnost ovakvog postupanja sa ženama, G. Ministar Prosvete, pre nekoliko meseci, izjednačio je u svemu žene profesore s njinim muškim kolegama, i za kratko vreme vidimo čitav niz žena koje polažu s odlikom profesorski ispit, često mnogo bolje no ovi.

Ali, žene nisu još dobile potpuno zadovoljenje. Ako uočimo samo prosvetnu struku, žene imaju tu da izvojuju još puno mesta na koja imaju prava. One se još ne postavljaju ni za školske nadzornike, ni za upravitelje i direktore škola, niti im se poverava univerzitetska katedra. Da se zaustavimo danas samo na ovom poslednjem.

Univerzitetski profesor treba, u glavnom, da ispunjava dva uslova: pored nastavničkih sposobnosti, sposobnosti da učenicima omili naučni rad i da uputi u njega, on mora imati čisto naučnih sposobnosti: mora raditi s uspehom na svojoj struci. Naš univerzitet u Beogradu – zadržaćemo se samo na njemu pošto prilike na njemu najbolje poznajemo – pored profesora koji bi činili čast najstarijim i najproslavljenijim univerzitetima u Evropi, imao je i ima profesore i docente izabrane tako reći po nuždi, iz nedostatka boljih, koji su na visoka univerzitetska mesta dolazili ne po onome što su već dali nego po onome što su obećavali da dadu. Naravno da su po katkad ta obećanja ostala neostvarena, na veliku žalost onih koji su te kandidate doveli na ta mesta. Sad, posle Evropskog rata, stanje na našem univerzitetu pogoršalo se. Profesori osvedočena glasa ostareli su, i žele već tako davno zasluženi mir, da bi, u tišini i povučenosti, dali sintezu svog dugogodišnjeg rada. Međutim, njihovi đaci koje su oni bili naznačili sebi za naslednike ili su izginuli u ratu, ili su, u ovom opštem vrtolug, otrgnuti i odvučeni na druge strane. I sada za katedre koje će danas-sutra ostati prazne, i za koje je, usled udesetostručenog broja studenata, potrebno više profesora, oni ne nalaze sebi dostojne zamenike, već ih traže među poletarcima, onima najmlađima, koji još nisu ništa dali, i čija je jedina kvalifikacija “da mnogo obećavaju”. I mada ti isti profesori univerziteta znaju da među ženama profesorima ima ih dosta koje ispunjavaju prvi uslov potrebna univerzitetskom profesoru, njima, ipak, ne pada nikada na um da možda među tim istim osobama ima i takvih koje bi ispunjavale i drugi, gore postavljeni uslov, naime, da su naučni radnici. Naš univerzitet, koji je uvek prednjačio u svakom liberalnom i slobodoumnom pokretu, kad su u pitanju žene, postaje neobjašnjivo konzervativan. I mi se pitamo ne razumevajući tu nedoslednost: zar lica kojima je on odao najviša svoja priznanja, nisu sposobna da budu to za šta ih je on priznao? Zar ako sam nema vere u svoje ženske diplomirane kandidate, zar do njega nije dopro svetao primer pariske Sorbone i drugih evropskih i američkih univerziteta, gde žene sa čašću vrše svoj težak i delikatan poziv univerzitetskih nastavnika?

Međutim, kod nas ima i već nekoliko žena koje bi mogle zauzeti vrlo lepo katedre na pravnom, filozofskom i medicinskom fakultetu. Kod nas čak ima žena koje s uspehom rade one naučne grane za koje još i nemamo katedre. Ali, pre svem tom, nikome ne pada na um da te katedre poveri – ženi!

Kao razlog protiv dolaženja na univerzitetske katedre navodi se obično to: retke su žene kojima nauka leži na srcu, koje su se istakle kao naučni radnici. Ali kako se može neko tako brzo istaći kao naučni radnik kad mu se stavljaju na put sve teškoće. Dok se mladima “koji mnogo obećavaju” čine sve moguće olakšice za rad: daju im se odsustva, šalju se na strane univerzitete, oslobađaju se zamornog školskog ili drugog kancelarijskog rada i postavljaju na mesta po bibliotekama tako mirnim i podesnim za naučni rad, dotle se ta predusretljivost ne pokazuje ni prema jednoj ženi. I kada im njini profesori, koji su ih uvek hvalili i bodrili, ali koji, pored sve svoje širokogrudosti, nisu dovoljno smeli da prekinu s tradicijama, kazuju s izvesnim sentimentalnim osmehom na usnama: “Greh je što ste vi žena, ja bih inače našao odmah sebi naslednika” – te žene se osete uvređene do dna svog častoljublja, i imaju onda samo jedan odgovor: “Dajte nam mogućnosti da postanemo naučni radnici, pa budite ubeđeni da ćemo i u tome uspeti, kao što smo uspele na svakom poslu koga smo se latile”.

Paulina Labl-Albala

***

Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:

Učenice 1921. o sebi i modernoj ženi

“O emancipaciji ženskinja”

Jedna nepravda: “Dodatci na skupoću ženama državnim činovnicima”

Krivična odgovornost ženina

Srpska žena pred zakonom: O nasledstvu

Srpkinje i Opštinski izbori

Udruženje nastavnica srednjih i stručnih škola

Žensko pravo glasa

Zašto tražimo ženska prava? Žena i politika

Najzad

Uzalud

Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © All rights reserved. | Newsphere by AF themes.