Mitovi – istorijski su meandri koji svedoče o načinu razmišljanja i stavovima naših predaka. Za nas su i neka vrsta putokoza i smernica. Zajedno sa istorijskim činjenicama, omogućavaju nam da dobijemo objektivniju sliku konkretne istorijske realnosti, epohe, procesa. Treba ih ljubomorno čuvati, poznavati i ne negirati, ali praviti jasnu razliku između onoga što je deo mitske tradicije i onoga što je deo istorijske tradicije – objašnjava istoričar Dejan Ristić. U amfiteatru Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici sinoć je, pred studentima i građanima, govorio o mitskoj tradiciji, pre svega, Srba, koja je predstavljena upravo u njegovoj knjizi “Mitovi srpske istorije“, čija je promocija i održana.

Od perioda Nemanjića, bitke na Kosovu, doba Karađorđevića i Obrenovića, Jugoslavija…pa sve do današnjice – istorijska i mitska tradicija se prepliću.

„Korpus nacionalne mitologije, legendi i narodne tradicije je mnogovekovan i neobično bogat” – kaže Ristić.

Kao jedan od “najznačajnijih” mitova, Ristić ističe, u vezi je sa bitkom na Kosovu.

„Kosovski zavet držao bih vrlo visoko, iznad svakog mita, mitologija, zato što ga nadilazi svojim značajem i svojim trajanjem, svojom svevremenošću i činjenicom da on u sebi sadrži čitav korpus mitova o kosovskoj bici, ali i da ih na jedan veoma lep način nadograđuje u jednu identitetsku kategoriju,  a to je odanost sopstvenoj zemlji, sopstvenom narodu, slobodi, rodoljublju u nepokoru,“ ističe dalje.

Lazar Hrebeljanović bio je knez, a ne car. Murat I nije bio sultan, već je imao titulu emira – neki su od mitova.

A ko je ubio Murata I?

„Dva pisma bosanskog bana i srpskog kralja Tvrtka I Velikog pisana neposredno nakon Kosovske bitke svedoče o velikoj Tvrtkovoj pobedi u Kosovskoj bici i 12 zavetovanih srpskih plemića koji su ubili Murata I u bici i to pri početku,“ to je istorijska činjenica, a mit ‘kaže’:

„Da je to bio plemić kneza Lazara – Miloš Obilić koji je prethodno bio oklevetan da će izdati kneza. Predao se i na prevaru ubio Murata.“

Ristić dalje objašnjava i da je ovaj mit deo turske tradicije, odakle je i „uvezen“ u srpsku:

„Morala je da se stvori konstrukcija da je vladar ubijen na prevaru.“

Mitovi iz doba Nemanjića

Jedan od mitova koji se vezuje za doba Nemanjića je i taj da je prvi zvanični kontakt između Srbije i Francuske uspostavljen sklapanjem braka srpskog kralja Stefana Uroša I Velikog i francuske princeze iz porodice Anžu, Jelene.

 “Istoričari već decenijama podsećaju kako kraljica Jelena nije bila anžujska princeza, već da je imala mnogo plemenitije poreklo, da je bila vizantijska princeza. I o tome nam svedoči arhiepiskop Sveti Danilo II Pećki u Žitijama kraljeva i arhiepiskopa srpskih,” kaže Ristić.

“On kaže da je ona od roda carskoga i plemena fruškoga. Tim redom, na sva tri mesta. Ona je postala Francuskinja krajem 19. veka, bez malo 600 godina nakon svoje smrti, kada je Čedomilj Mijatović objavio Živote kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Nakon reči fruškog stavljao je zagrade i pisao francuskog, on je to doživao kao francusko. U nauci je dokazano da je otac Jelene Anžujske bio Jovan Anđeo, vojvoda Smera i grof od Kovina, da je njena majka Margareta od Ugarske bila ćerka ugarskog kralja. Dakle, poticala je sa teritorije današnjeg Srema,” objašnjava Ristić.

Na ovaj mit, “nadovezuje” se i mit o Dolini jorgovana – “najromantičniji” u istoriji Srba – da je u čast dolaska svoje buduće neveste u Srbiju, Jelene Anžujske, kralj Stefan Uroš I Veliki zasadi jorgovane sa obe strane Ibra.

Tvorac tog mita je Tiodor Rosić, a nastao je 1991, u njegovoj zbirci bajki, istoimenog naziva.

Mit je i dvostruko krunisanje Stefana Prvovenčanog.

„Istorijski izvori svedoče da je veliki župan Stefan krunisan krajem 1217, u crkvi Svetih Apostola Petra i Pavle, od strane papskih legata, krunom koja je donešena iz Rima i po rimokatoličkom obredu,“ navodi Ristić.

“Budući da jedan deo naše nacije još uvek pati od intergalaktičke zavere protiv Srba – mrski Englezi, Nemci, Austrijanci, a o Vatikanu da ne govorim – to je arhineprijatelj Srba. Nije nam se svidelo to što je kralj krunisan od strane papskih legata, već je njega ‘krunisao’ na žičkom saboru njegov brat i arhiepiskop Sava Nemanjić 1221,“ ističe takođe.

Šta je zapravo uradio Sveti Sava 1221?

„On jeste obavio jedan obred nad svojim bratom koji je tada uveliko bio kralj, a to je miropomazanje.“

„Kod nas je istorija sviđa mi se, ne sviđa mi se, iako je ona nepromenljiva kategorija,“ veruje Ristić.

Ristić je govorio o „zlatnim viljuškama“ kojim je jeo veliki župan Stefan Nemanja, dok je nemački vladar „jeo rukama“.

Sveli smo ga na nivo escajga i ostali ponosni na to, umanjujući njegov nivo obrazovanja koji je bio na zavidnom nivom – govori Ristić o Stefanu Nemanji.

Mit da je Tito bio mason

Veliki broj mitova prati i period Jugoslavija, između ostalog, i Josipa Broza Tita.

Veruje se da je Broz bio ‘mason’ a na osnovu toga što na njegovom grobu “nema njemu toliko omiljene petokrake, pod kojom je napravio tu fantastičnu državničku karijeru”.

Koštunica i kremansko proročanstvo

Mitove beležimo i danas. Jedan takav vezuje se za „sudbinske“ predsedničke izbore 2000, kada su protivkandidati bili Vojislav Koštunica i Slobodan Milošević.

„U jednom trenutku čitava Srbija je bila oblepljena plakatima u okviru predizborne kampanje Vojislava Koštunice na kojima je bilo kremansko proročanstvo – citat koji je glasio da će Srbiju iz jedne duboke krize izvući čovek u čijem je prezimenu sadržaj naziv njegovog rodnog mesta – bilo je jasno da je u pitanju Vojislav Koštunica, budući da je on iz Koštunića.“

Taj mit su, tvrdi, izmislili Dušan Kovačević i Branislav Lečić, 2000, u jednoj od kafana u Beogradu.

Oni su, tada, bili deo PR tima Vojislava Koštunice.

„Revoltirani kritikom ostatka tima, želeli su da daju svoj doprinos.

„Lečić je izmislio, a Kovačević to jezički upakovao,“

Veruje i da je „indikativno koliko mi imamo nizak nivo kritičke svesti, koliko smo skloni da poveruje bilo čemu što je afirmativno, što je milozvučno, bez da kažemo u redu, hajde dajte nam istorijski izvor za konkretnu tvrdnju“.

Kao narod, skloni smo mitu i mitomaniji, veruje Ristić. Ipak, ne odnosimo se prema njima na pravi način.

“Dok drugi svoje mitove čuvaju i ponose se njima, znajući da su mitovi, a ne istorijske činjenice, mi smo tu dosta ležerni i neodgovorni,” zaključuje.

Ristić je u ponedeljak, u Mitrovičkom dvoru, takođe održao predavanje “Od Svetog Save I do patrijarha Pavla I, 800 godina autokefalije SPC i osam vekova neprekinute molitve”.