Kratki filmovi legendarnih srpskih reditelja na kanalu FCS-a; Goran Marković: Da li je „Bez naziva“ moj najgori film?


Na Jutjub kanalu Filmskog centra Srbije svakog petka gledajte po jedan kratki film iz opusa srpskih renomiranih, svetski poznatih i priznatih reditelja, poput Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana…


U pitanju su uglavnom kratki filmovi nastali na početku njihovog profesionalnog bavljenja sedmom umetnošću, od kojih neki već decenijama uživaju kultni status.

Prvo ostvarenje u ovom ciklusu je “Bez naziva” – polusatni diplomski rad Gorana Markovića, nastao početkom 70-tih, u produkciji Televizije Beograd.

Nakon što je za redakciju Drugog programa TV Beograd snimio niz dokumentarnih televizijskih filmova, Marković se u ostvarenju „Bez naziva“ po prvi put okušao i u domenu igranog filma.

Film je snimljen prema istoimenoj pripoveci Borisa Piljnjaka, a u njemu su uloge odigrali Zorica Koljević, Branislav Ciga Milenković, Danilo Bata Stojković, Goran Sultanović, kao i sam reditelj.

Goran Marković je filmski i pozorišni reditelj, scenarista, esejista i pisac. Reditelj je niza ključnih jugoslovenskih i srpskih filmova, kao što su „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Kordon“, „Turneja“, „Falsifikator“… Njegov prvi igrani film „Bez naziva“ prikazan je premijerno na Festivalu kratkometražnog filma u Beogradu i tom je prilikom izazvao popriličnu kontrovezu.

Povodom objavljivanja filma „Bez naziva“ na kanalu FCS-a, Goran Marković je napisao autorski tekst koji prenosimo u celosti.

Goran Marković: Da li je „Bez naziva“ moj najgori film?

Moj diplomski rad „Bez naziva“, 1972, proizvodnja Televizija Beograd, prikazan je na martovskom Festivalu dokumentarnih i kratkometražnih filmova. Odmah posle uvodnih kadrova, začuo se prvo tih, a onda sve snažniji zvižduk i negodovanje u publici. Tokom filma, zviždanje je preraslo u opšti bunt protiv onoga što se na platnu prikazivalo. Kako je to bilo prvo javno prikazivanje nečega što sam uradio, osećao sam se ne samo zbunjeno nego i apsolutno poraženo.

Sutradan, na konferenciji za štampu, ređali su uvređeni i razgnevljeni kritičari (koliko se sećam, prednjačio je Petar Volk) koji su samo dodavali so na moju sad već otvorenu ranu. Odmah posle toga, otišao sam u vojni odsek i tražio da me pod hitno pošalju u vojsku. Referent me posmatrao pomalo začuđen, jer su do tada sva molbe njemu bile upućivane u suprotnom smeru – da se neko oslobodi ili makar da odgodi odsluženje vojnog roka. Ubrzo posle toga nosio sam mitraljez u Petrovcu na Mlavi.

Ostalo je pitanje: čime je moj prvi film izazvao toliki gnev?

Mislim da je od samog početka sve krenulo nizbrdo. Urednica na televiziji, za koju smo mi, mlađi reditelji do tada snimali veoma zapažene, angažovane televizijske emisije, rešila je da nam omogući da diplomiramo sa pravim bioskopskim filmovima, snimljenim na 35mm filmskoj traci i uz profesionalnu obradu. Ali, kao da se odmah ugrizla za usnu; počela je da sumnja u to da mi možemo sami, onako golobradi da napravimo nešto stvarno vredno. Zato je rešila da se osigura i svoju ponudu ograničila na to da filmovi moraju biti na osnovu literarnog predloška i da autori scenarija moraju biti takođe mladi, a već afirmisani pisci.

Ja sam izabrao pripovetku „Bez naziva“ Borisa Piljnjaka, a kao scenarista mi je određen već jako popularni mladi pisac Danilo Kiš. On je pročitao pripovetku i napisao nešto jako lepo i pametno što, međutim, nije imalo scenarističku nego pre esejističku formu. Ja sam se na to požalio, a urednica mi je rekla da umuknem i snimim ono što je čovek napisao. Kako se snimanje približavalo, doneo sam paklenu odluku – snimiću svoj diplomski film po svom, a ne po tuđem scenariju? Seo sam i napisao ga za nekoliko sati…

Sve je, ponavljam, ispalo nekako kilavo od početka, pa do te fatalne projekcije. Na kraju sam napravio završnu glupost – potpisao sam kao scenariste sebe i Danila. Kiš se pojavio na toj mučnoj konferenciji za štampu i mirno saopštio da on sa tim filmom, iako piše drugačije, nema nikakve veze. To je ubrzalo moju ideju o odlasku u vojni odsek.

Nekoliko godina kasnije, Kiš mi se javno, u bašti Gradske kavane u Dubrovniku izvinio zbog tog gesta. Nisam ga stvarno krivio ni za šta, sve sam u suštini sam zabrljao, ali je to izvinjenje bilo temelj našeg kasnijeg dugogodišnjeg prijateljstva.

Ostaje još jedan bizarni detalj. Iako sam taj početni, katastrofalni neuspeh uspeo da prebolim – šta više, pomogao mi je mnogo u daljoj karijeri (moje geslo je postalo: neuspeh čeliči, uspeh korumpira) – ipak do dana današnjeg nisam smogao snage da ponovo pogledam „Bez naziva“. Možda bih, u ovim danom čamotinje, mogao zajedno sa onima koji će prvi put videti ovaj film, da ga ponovo odgledam i tu traumu prevaziđem…

Goran Marković

Author: Alternativna

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *