Iz Ženskog pokreta: Njegoš o ženama

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte drugi deo prošlonedeljnog teksta “Dositej i Njegoš o ženama” iz broja 5/6 iz 1922. godine.

Drugi naš veliki književnik, besmrtni pesnik “Gorskog Vijenca”, Petar Petrović Njegoš, i ako je, kao i Dositej bio kaluđer, nije takođe prošao zatvorenih očiju pored žena.

Pošto se po želji svoga strica, Petra I Petrovića, svetog Petra crnogorskog, morao zakaluđeriti, da bi mu bio naslednik i kao vladar i kao crkveni poglavar, Njegošje već samim tim bio odvojen jednom neprohodnom pregradom, od bića drugog pola. Zna se, međutim, da je Njegoš u svim svojim pogledima na svet i život bio mnogo više svetovan no crkven čovek, i zato mu se ne može zameriti što se pokadkad zabavio i ženskom lepotom.

Već u svojoj pesmi “Tri dana u Trijestu”, ispevanoj 1884. g., kad mu je bilo oko trideset godina, Njegoš opeva lepotu glumice Flore, “sjajne zvezde trestanskog teatra”

koja odmah zefirnim poletom

i pogledom svojim očaranim

pakao u raj može pretvoriti

ka Danica iz mračne noći

što zasmije svode Uranove.

Ali još zanimljiviji su navodi Njegoševa sekretara Medakovića, koji priča kako je njegov gospodar, došavši u Perast na moru radi kupanja, imao za susetku jednu devojku “koja često bacaše pogled na njega, a ovaj, još u mladijema i najsnažnijim godinama (tada mu je bilo oko trideset tri godine) ne preziraše ove umiljate poglede.” Tu svoju uspomenu možda vrlo dragu, uspomenu na lik lepe devojke uneo je on verovatno u vidu Milonjića snahe, u svoj “Gorski Vijenac”, koji je baš u to vreme pisao. Može biti da je baš toj devojci posvećena i pesma “Noć skuplja vijeka”, jedina čisto ljubavna pesma koja se sačuvala od Njegoša, a koja je u isti mah jedna od njegovih najlepših pesama.

Jedne divne proljetne noći, koja sva treperi i sva peva, pesnik očekuje svoju dragu, i svaki trenut čini mu se sahat.

Najzad i ona dolazi:

“Prelesnicu kako vidim, zagrlim je ka bog veli,

Uvedem je pod šatorom ka ispunjenju svetoj želji;

pod zrakama krasne lune; pri svećici zapaljenoj

plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj

i celivi božanstvenu dušu s dušom dragom sliju, –

ah, cjelivi, bolja mana, sve prelesti rajske liju!

cjelitetni balsam sveti – najmirsisnij’ aromati.

što je nebo zemlji dalo – na usne joj stah sisati,

Sovršenstvo tvorenija – tajanstvene sile bože –

ništa ljepše nit’ je kada, niti od nje svoriti može:

malena joj usta slatka a engleski obraščići –

od tisuće, što čuvstvujem, jednu ne znam sada reći!

snježana joj prsa krugla, a strecaju svetim plamom;

dv’je slonove jabučice na nji’ dube slatkom mamom,

crna kosa na valove niz rajske se igra grudi –

od divoto! čudo, smrtni ere sada ne poludi!

Bjela prsa gordija su pod crnijem valovima

no planina gordeljiva, pod večnijem snjegovima,

na izlazak kad je sunca sa ravnine cvj’etne gledim,

kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.

…………………………………………………………………………………….

Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!

Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele,

svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,

kao sunce sa svojim likom kada leti nad pučinom…”

Ova pesma, kao što smo videli, peva ženu i ljubav s takvim poletom, s takvim žarom i takvom strašću, da mi u celoj našoj lirskoj poeziji nemamo strasnije ljubavne pesme. Ko bi rekao da je tu pesmu ispevao jedan kaluđer, a uz to vladika!

Još na jednom mestu u svojim delima, ovoga puta u svojoj filozofsko-istorijskoj drami “Gorskom Vijencu”, našao je Njegoš načina da veliča žensku lepotu. Mustaj-kadija, zanet dilber-Fatimom daje nam tu opis njene lepote, i taj opis može se sravniti s najuspelijim opisom ženske lepote ma u koga pesnika:

Fatima je strukom divota, oči su joj dvije zvijezde,

lice joj je jutro rumeno,

pod vijencem gori Danica

usta su joj parom srezana,

usne su joj ružom uždene,

međ kojima katkad sijeva

snježna grivna sitna bisera,

grlo joj je čista fildiša,

b’jele ruke – krila labuda;

nad cvijećem pliva zornača,

a voze je s vesla srebrna.

Ili, ovaj drugi:

O, hurije oči plavetnijeg

te mislite sa mnom vjekovati,

đe ta sjenka, što je dići može,

da mi svane pred vašim očima?

pred očima koje strijeljaju,

koje kamen mogu rastopiti

a kamo li slaboga čovjeka

rođenoga da se od nih topi, –

pred očima vode prebistrene,

đe u dvije sveštene kapljice

predjel širi vidiš božje sile,

no s planine u proljetnje jutro

što ga vidiš nad bistrom pučinom!

Ovakav opis žene daje Njegoš kroz usta Turčina, koji začaran samo fizičkim dražima svoje drage. Kako je različan, kako je manje čulan opis žene u koju se zaljubio pravi junak, Vuk Mandušić:

Kad pred zoru, i noć je mjesečna,

vatra gori na sred sjenokosa,

a ona ti od nekuda dođe,

ukraj vode sjede da se grije;

čuje da svak spava u kolibe,

tada ona vjenac rasplete.

Pade kosa do niže pojasa;

poče kosu niz prsa češljati,

a tankijem glasom naricati

kako slavlja sa dubove grane.

Tuži mlada đevera Andriju…

tuži mlada, za srce ujeda,

oči gore živje od plamena,

čelo joj je ljepše od mjeseca,

i ja plačem ka malo dijete…”

U taj opis Milonjića snahe, nedostižne tuđe žene, uneo je možda Njegoš, kao što gore pomenusmo, nešto od svoje mladićske čežnje za dalekom ženom, koja u praskazorju misli na drugog i tuži za njim, dok se za njom plače “ka malo dijete”. Te stihove mogao je ispevati samo čovek koji je osetio bol, svirep a tako sladak bol, za nedostižnim dragim bićem.

Ali, jednom prilikom, Njegoš je javno, ne zavijajući više svoja osećanja, odao svoje simpatije prema jednoj devojci. To je bila proslavljena “Vrdnička vila”, čuvena pesnikinja svoga vremena, Milica Stojadinović-Srbkinja. Ona je u svojoj mladosti bila od svih koji su je poznavali – a njeni poznanici i prijatelji nisu bili samo tadašnji najbolji pesnici srpski, nego i neki nemački – smatrana ne samo za izuzetno lepu devojku, nego i za veliku pesnikinju. Glas o njenoj lepoti, o njenim “nadzemaljskim očima”, crnim, krupnim, čudnim očima, i o njenom pesničkom daru, dopro je bio i do Njegoša. Koliko nostalgije i koliko diskretne tuge u ovoj kratkoj rečenici koju je ona izgovorio, slušajući o njoj: Ja pojeta, ona pojeta – da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori”.

Kao što je Njegoš umeo da oceni lepotu žene, tako su i žene umele da uoče njegovu retku vrednost. Ma da se ženama ne otme muška lepota čak i kad je pod svetim duhovničkim odelom – za to imam zgodan i ubedljiv primer u “Đakonu Bogorodičine Crkve” od gđe Isidore Sekulić, – u koliko je one bolje opaze kad nije zastrta mantijom, koja u njima izaziva samo poštovanje. Njegoš je bio inzvanredno lep čovek, i išao je gotovo uvek u kitnjastom, živopisnom crnogorskom odelu, optočenom skerletom i zlatom. Stranci koji su ga pohodili na Cetinju ne mogu se dovoljno nadiviti njegovom visokom stasu, koji je dostizao sedam stopa. “I ako su Crnogorci visoki i lepi ljudi, on je sve prevazilazio i odvajao se za čitavu glavu”. A jedan čak primećuje da bi Njegoševe džinovske proporcije bacile u zasenak najvišeg konjičkog gardista iz tri engleske regimente. To gigantsko telo bilo je neobično pravilno razvijeno, držanje mu je bilo viteško i dostojanstveno, a pokreti slobodni i živi. Prema vanredno snažnom telu imao je nesrazmerno malu ruku, koju je on brižljivo negovao, tako da je čak i kod svoje kuće nosio rukavice. Lice mu je bilo neobično lepo i plemenito, uokvireno crnom kovrdžavom kosom i bradom. Očne kapke držao je opušteno preko svojih krupnih crnih očiju, i izgledalo je da ih diže s teškoćom. I jedan englez čak tvrdi da je Vladika bio najlepši primerak čoveka kakvog smo ikada videli.

A tek kakav je utisak ostavljao kada bi progovorio. Glas mu je bio izvanredno mek i dopadljiv. Od prirode džentlmen, “njegovi maniri su bili takvi kakve čovek stiče samo dugim ophođenjem u najboljem društvu”. Mnoge ljubaznosti u govoru pokazivale su da mu nije prvi put da sedi u društvu gde ima i dama. I taj lepi mladi vitez, kome su u njegovom zavičaju ljudi kao i žene prilazili ruci da je celivaju, odajući i na taj način poštovanje mudrom vladaru i duhovnom poglavaru, taj vitez pesnik izazivao je sasvim druga osećanja kod lica van svoje otadžbine. I kad su onakav sud doneli o njemu Englezi koji se ne oduševljavaju lako, na kakav li je ushićen prijem naišao on u Trstu, Petrogradu, Beču i po bujnoj Italiji, gde je otišao da svojoj teškoj grudnoj bolesti potraži leka. Ljubmir Nenadović, koji ga je sreo u Neapulju, opisuje na više mesta živo dopadanje koje je izazivao Vladika svojom ličnošću svugde, gde god se pojavio. I ma da se kad god je mogao izvinjavao svojom bolešću koja ga sprečava da izlazi, Njegoš se često morao odazvati pozivima i odlaziti među najbolje neapoljsko društvo, na razne gozbe i posela, pa i u kraljevski dvor. Jedne večeri, priča Nenadović, kod Rotšilda “vladiki se nije moglo prići jednako su ga okružavale najlepše dame i molile da im priča o Crnoj Gori, o četama, o ratovanju Crnogoraca. Vladika je bio dobre volje; govorio je neprestano. Ja, koji ga svaki dan slušam, divio sam se tada njegovom govoru, njegovim pričama i jezgrovitim dosetkama. On je često pri tome pričanju dolazio u poetsko oduševljenje. Kud je god koračao, svuda su ga pratila najveća gospoda i gospođe. U svoje, obično kratke priče o Crnoj Gori, mešao je vešto sreću i nesreću, junaštvo i strahovanje, patnje i uživanja; sve je on to umeo vešto jedno pored drugog uplesti, da lepo stoji, tako, kao dobar tkač vešto utkiva različite boje. Samo na jednom ovakvom večeru mogao je svako videti da je to poeta. On je govorio onako kao što je u “Gorskom Vijencu” pevao.

I taj pesnik koji je uspevao svojim uglađenim manirima i govorom da zanese jedan prefinjeni svet, imao je sposobnosti da shvati i naslika jednu sasvim suprotnu sredinu, da uđe u dušu svoga zaostalog, ali junačkog i plemenitog naroda. “Gorski Vijenac” je glorifikacija Crne Gore i Crnogoraca, ali u isti mah i glorifikacija crnogorske žene, žene koja je stvorena da voli i pati, što je u stvari i najveća lepota ženskog poziva u životu. Sestra Batrićeva je jedna od najsvetlijih osoba u “Gorskom Vijencu”. Ta sestra, izbezumljena što su joj Turci ubili brata na veru, zagonila se očajno po cetinjskom polju, pa plače, jeca, jauče, grca, vrišti, krši ruke i čupa kosu od muke. Njeno naricanje je očajno, ludo, manito. Sve što ona kaže, isprekidano je i rastrojeno kao kod onoga koji muca od bola i nemira. Njene rečenice nisu dovršene, ni vezane jedna za drugu; svakoj se kraj gubi u plaču i jauku; ceo monogolog ispresecan, raskomadan, rasparan.

Tu je sve kratkoga daha, sve drhti od žestoke strasti, i navaljuju misli jedna na drugu, dok se sve one skrhaju u jednu strašnu kletvu i u jedno devojačko samoubistvo”.

I kao što se u narodnoj pesmi kaže:

Al’ su teške devojačke kletve,

Kad uzdišu, do Boga se čuje,

Kad se zakunu, sva se zemlja trese;

Kad zaplaču, i Bogu je žao.

Svi raniji dogovori crnogorskih poglavara bili su ostali bez rezultata, zbog bojazni da se ne proliva bratska krv. Ali kao da je smrt devojčina ražalila u Boga i ljude, i ovi se odlučuju namah na istrebljenje poturica, “da čiste zemlju od nekrsti”. Eto koliku je dodelio Njegoš devojci ulogu u događaju koji je on smatrao za najkrupniji u istoriji oslobođenja Srba od Turaka. Dok ded Batrićev ćuti, sestra jadikuje, poziva u boj, i svojom ljubavi i srmću stavlja mač u ruke ljudima, koji se još premišljaju. To je, uostalom, uloga srpske žene u istoriji robovanja pod Turcima. Njegoš je shvatio njenu veličinu, i u klasično prostim stihovima prikazao ju je celom svetu.

Ali medalja ima i svoje naličje. Nije Njegoš govorio uvek samo lepo o ženama. On je njima kazao one, malo ljubazne, reči, dobacivanje ženama tako isto često kao i one druge, često ponavaljanje: La donna e mobile:

Ćud je ženska smiješna rabota,

ne zna žena kakve je vjere;

stotinu će promenih vjerah,

da učini što joj srce žudi.

I pored idealno čiste sestre Batrićeve, mi u samom “Gorskom Vijencu” imamo Ružu Kasanovu, koja ostavlja svog muža i beži s turčinom Alićem. Do duše, u delu se donekle pravda njeno neverstvo, Kasan se naziva “brukom nevaljalom”, ali se ipak njen čin kažnjava ubistvom, ma da je u Crnoj Gori najveća sramota ubiti ženu. Najzad, radi potpunosti, moram napomenuti da je Njegoš u svom delu naslikao ne samo mladu rđavu ženu – preljubnicu, nego je govorio i o staroj, zloj i pakosnoj ženi, koja seje klevetu i zavadu. Ali Njegoš ostaje do kraja kavaljer, uzima čak u odbranu babu – vešticu, i objašnjava da je sva zla ona morala počiniti iz nužde, primorana pretnjama turskim.

Iz svega dosad navedenog, mi možemo zaključiti sledeće: dva najveća srpska književnika, dva najveća mislioca, ne samo da su poštovali ženu i divili se njenim sposobnostima, nego su i umeli da donesu pravi sud o njenim teškim dužnostima u životu. I ma da verujemo da će se među slušaocima naći koji skeptik, koji će možda primetiti da je taj sud ispao tako pohvalan samo zato što su se ova oba naša pisca zakaluđerili još u ranoj mladosti, i ostali celog svog života neženjeni, mi im brzo odgovaramo: Jest, i Dositej i Njegoš su ostali neženjeni, ali su tim pre obojica gledajući sa strane nepristrasno i uviđajući ženske nedostatke, rekli ipak o ženama celu istinu, istinu koja je za sva vremena neoboriva: žena ima u životu značajnu ulogu; ona voli, budi u drugima ljubav, i radi ljubavi se žrtvuje.

Paulina Lebl-Albala.

***

Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:

Iz Ženskog pokreta: Dositej o ženama

Iz Ženskog pokreta: Književna anketa o našoj ženi

U Ženskom pokretu: O ženi muslimanki

Iz Ženskog pokreta: Uzrok moralne nejednakosti između ljudi i žena

Književni pregled iz 1922: Moklerova dela i polemika o prostituciji

Zakon o advokatima i žene

“Nova pojava u našem društvu”: Promena vere radi ponovne bračne veze

Oslobođenje žene

Prava žene u porodici

Prava žena neće se izmoliti predstavkama već organizovanom i energičnom borbom

Mogu li žene doći na univerzitetsku katedru?

Učenice 1921. o sebi i modernoj ženi

“O emancipaciji ženskinja”

Jedna nepravda: “Dodatci na skupoću ženama državnim činovnicima”

Krivična odgovornost ženina

Srpska žena pred zakonom: O nasledstvu

Srpkinje i Opštinski izbori

Udruženje nastavnica srednjih i stručnih škola

Žensko pravo glasa

Zašto tražimo ženska prava? Žena i politika

Najzad

Uzalud

Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.

Author: Alternativna

2 thoughts on “Iz Ženskog pokreta: Njegoš o ženama

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *