G. Stojan Živadinović u “les cahiers de la femme” Šervud Anderson i njegov “Čovek koji je postao žena” – Kako je prošla jedna žena političar kad su joj ramena zarasla u salo

Alternativna Internet stranica objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” i “Žena i svet”, koji su dostupni javnosti u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte tekst “G. Stojan Živadinović u “les cahiers de la femme” Šervud Anderson i njegov “Čovek koji je postao žena” – Kako je prošla jedna žena političar kad su joj ramena zarasla u saloiz osmog izdanja časopisa Žena i svet od 1926. godine.


U Parizu izlazi, skoro već tri pune godine, ženski mesečnik les cahiers de la femme, možda najbolji u Francuskoj. Spoljnjeg formata je kao i naša “Žena i Svet”, samo je manji – 24 strane – i bez lepih slika koje mi donosimo; modni modeli su takođe ispali. List je skroz idejni, a opšta težnja mu je da, radeći na svestranom oslobođenju žene, polove zbliži razumevanjem, objašnjavanjem, primerima i očiglednostima iz svih polja ljudske delatnosti, nikako pak zaoštravanjem suprotnosti i raspirivanjem zle volje. Jedna otmena revija, u najplemenitijem smislu te reči.

*

Kako svestrano taj časopis tretira žensko pitanje najbolje ćete videti po sadržaju, iznesenom na koricama, ali ne ređanjem članaka po stranama, jedan za drugom, već ispisivanjem naslova njihovih po kategorijama. Uzmimo, na primer 54 broj lista, junski, da vidimo čime se bavi: 1. Upoznavanje žene (članci iz psihologije i sociologije), 2. Žena u očima muškarca (žena u pozorištu, jedan ženski portret), 3. Delatnost žene, 4. Žena i dete, 5. Kuća, 6. Književna strana, 7. Dokumenti (smrt Elen Kej), 8. Slikarstvo i vajastrvo. I sve to za 4 franaka, ili 40 franaka godišnje, t. j. “les cahiers de la femme révue illustrée; Avenue de Versailles, Paris XVI-e.

U toj otmenoj reviji, u ovome junskome broju, odštampan je na 5. strani jedan otmen informativni članak našeg odličnog pripovedača g. Stojana Živadinovića, pod naslovom “Srpska žena u društvu”. G. Živadinović počinje:

“Ona koja je, nekada davno, pevala nežne i prostosrdačne pesme, koje je g. Fileas Lebeg preveo na francuski tako majstorski i sa puno umetnosti, ne postoji više. Njeno ropstvo trajalo je pedeset godina duže od robovanja srpskoga naroda, koji je bio potpuno oslobođen turskoga jarma tek u drugoj polovini XIX stoleća. Život težak, i gotovo asketski, činio ju je ženom već starom još u njenoj tridesetoj godini. Njene umne sposobnosti bile su tada određene našom narodnom izrekom:

“Duga kosa – kratka pamet!”…

Posle govora o bespravnosti ženskinja u nas, u ono vreme kad je žena smatrana kao neko niže biće, a svi njeni napori da popravi svoju materialnu duhovnu zavisnost okretani na šalu i sposbnosti odmeravane po dužini suknje, tvrdi g. Živadinović opravdano da je svetski rat za emancipaciju žene prekretnica. Istina, ne toliko na selu, koje je konservativno, ali zato u toliko više po gradovima, gde razvijanje žene korača naglo napred. Težak život za vreme rata, kad je žena na domu morala odmenjivati muškarca – ratnika, i posle rata kada mu pomaže, rame uz rame, ubrzali su proces oslobođenja žene, koja… “veoma žive inteligencije, duhovno se razvija, ostajući ipak i dobrom majkom i dobrom suprugom”. Francuska kultura, kojom se srpska ženska mladež prisnije upoznavala i po francuskim školama za vreme izbeglištva, izvršila je jedan blagotvoran uticaj na naše ženske duše, kojima je ona inače, i po sklonostima, tako bliska. Kao najlepše primere razvijene srpske žene, u književnoj kritici i filozofiji, g. Živadinović pominje imena g-đe Isidore Sekulić i g-đice Ksenije Atanasijević, “dve slave za zemlju i najbolja moralna satisfakcija za srpsku ženu”.

G. Živadinović zaključuje: “Stranac bi joj, možda, mogao prebaciti za nešto malo prebrzu emancipaciju. Prekor nepravičan. Na Balkanu živi se trčeći. Nama nije dozvoljeno zastajkivati u našem napredovanju, jer mi još nosimo težak teret jednoga ropstva, koje je trajalo pet stoleća i koga bismo da se što pre oslobodimo.”

*

U istome broju ima jedna lepa studijica od Margarite Gej o američkom pripovedaču mladog naraštaja Šervudu Andersonu a povodom njegove novele Čovek koji je postao žena. O ovom piscu se sada mnogo govori i naročito ga vole žene, kojima daje lepu lekciju. Već i sami predmeti koji su mu najmiliji prisni su ženama: vazda o jednoj naročitoj nežnosti, čudnoj i osobenoj, nežnosti koja nije ni ljubav ni prijateljstvo, već onaj tajanstveni prelaz iz “mladenstva” – “grč mladenstva” rekao bi Božidar Kovačević, pesnik kog tolko volite – u prvu zrelost: prelaz iz dečaštva u mužanstvo kod muškaraca, zadevojčavanje kod devojčica (“miris koji oko njih lebdi kao oko ružinog pupoljka”).

Tada još sve lebdi; razlika između polova još se nije ustalila za navek. U to doba se u mladom stvorenju pogotovu još mešaju osećaji mladog čoveka i mlade devojke: dečka nežnog, tankog i bele puti – “kao devojka” – i devojčice bujne i pune avanturističkog duha i podviga – “muškobanja!” On bi, može biti, još da se igra lutaka sa drugaricama svojih sestara, a one bi “hajduka i žandara” na Tašmajdanu s drugovima svoje braće (srećom, tu je “hazena” i tenis, zar ne, medemoazel, i oni “spasavaju čast”!).

A lekcija koju Šervud Anderson daje ženama velika je, zaista. “Oslobađajući se predrasuda, u koje smo se malo po malo umotale – uči nas prikazivačica iz les cahiers de la femme – uspećemo da razvejemo onaj uporni, ali nikako večiti, nesporazum između polova. Žena koja se bude sećala plahe bujnosti svojih petnaest godina, shvatiće dečačku mladost preostalu kod muža, tek nastalu kod sina; poznavaće jezgro njihove prave ličnosti; ona će zaista umeti biti prava mati, kao ono u noveli Šervuda Andersona:

“Između Jelisavete i sina joj Đorđa bila je jedna nema veza duboke simpatije, zasnovana na nekom snu iz dalekih devojačkih dana, koji se ugasio tako davno već…”

Otkrivati se uzajamno i izražavati jedno drugom svoje osećaje, – eto, u tom je najpunija radost života za velikog američkog pripovedača. Za njega je ljubav tako moćna i toliko lepa samo zato što dovodi do uzajamnih ispovesti. “Osećam potrebu da vam kažem”… i “imam toliko stvari da vam rečem” – to su rečenice, koje vazda lebde na usnama njegovih ljubavnika.

“I odavde jedan dragocen zaključak za žene, veli Margarita Gej: “Tako one saznaju da muškarca mogu privezati za se i zauvek ni crvenim sladostrašćem niti belim nežnostima, već prosto time što će mu jednog lepog dana pomoći da zaviri u svoju sopstvenu dušu i da razume sebe.”

*

Usput nekoliko poučnih reči o nemačkoj socialistkinji s krajnje levice, Rut Fišer kojoj je jedna anatema, bačena iz crvene Moskve, kako vele protivnici, zauvek zapušila usta. Do pre godinu dana “nekrunisana carica” jedne velike partije, Rut Fišer danas je “politički leš”. Ako nađe izdavača, na volju joj pisati memoare, ali čitati ih neće – pišu Nemci – ni njeni nekadašnji obožavaoci. Htela je biti druga Roža Luksemburg, “ali nije dovoljno papagajski ponavljati ono što maestro Zinovjev krsti lenjinizmom”. Nedostajalo joj je intimno uverenje, i za to, tranji utisak na mase; ostalo je samo gluma. Roza Luksemburg bila je ovaploćenje jednog životnog ideala; Rut Fišer je, građanka željna senzacija, – zalutala u politiku.

Jedan Nemac je napisao: “Kad god mi u Nemačkoj čujemo o ženi-političaru, odmah nam padne na pamet Keti Širmaher sa svojim pompadurom koji se zeleni kao puna korpa salate… što još ne znači da smo protiv živopisnih ženskih figura u politici.” Na primer – vele ti isti levičari – i Klara Cetkin, najveća protivnica Rut Fišerove, pala je u Moskvi u nemilost, ali zato nije propala u Nemačkoj, na domu. Jer ona, žena od ideja i poštenog svog uverenja, ne diže se i ne pada zato što je politički kurs ovakav ili onakav. A katastrofa Rut Fišerove došla je zato što se lepoj lutki, inače jednom “osveženju” u ulogama drugostepene važnosti, odjednom prohtelo da izigrava vođu. Pa je lepa žena čak i uspela, za neko vreme da bude Semiramida u centrali svoje partije, da naređuje po kratkom postupku, da najuruje manjine – boljševički, među boljševicima! – i da joj se klanjaju po ruski, do zemlje. Sve dok nije došla jedna kratka anatema iz Moskve, protiv koje se ona bila usudila da digne glas! A tada je bila gotova, pečena kao klen.

Nas se ovde malo tiču ideje Rut Fišerove, a još manje borba među boljševicima s ove i s one strane nekadašnje rusko-nemačke granice. Neka idu s milim Bogom. Ovde je zanimljiva sudbina jedne žene političara, kao primer. Golo majmunisanje inostranstvu, bez shvatanja srži neke ideje i bez oka za prilike i za potrebe na domu – vodi fijasku i katastrofi. To je prvo. Dugo, metode kojih se žene političari moraju čuvati kao žive vatre: lepota kao oružje u političkoj borbi stvar je problematična.

Rut Fišerova se na govornici vazda pojavljivala u pikantnoj bluzi bez rukava, pa se bluza kod energičnih tribunskih pokreta koje je ona veoma volela sablažnjivo smicala, i “ta dialektika ramena je uzbuđivala i – ubeđivala.” I klanjali su se ljudi. Nego, tamnjan u velikim porcijama zatupljuje. Mlada “carica partije” otromavila je i zaoblila više nego što to partija može da podnese, i – razlozi nisu bili više tako ubedljivi. Najmanji vetrić otpirio ih je. Kapitalna pogreška Rut Fišerove bila je u tome što nije računala s ukusom svojih muških obožavalaca, koji su bili za ramena, ali dok su ramena bila pikantna. Žena se nije smela fizički zapuštati. A kad se, uljuškana u slavu, zapustila, Rut Fišerova izgubila je poverenje ne kao politički vođa nego kao – žena. I zato je njen poraz definitivan.

Kao primer – a zato ovo i beležim – vrlo poučna stvar. Naravoučenije – kašće vam se i samo.

Nikoleta.


Pročitajte još:

Elza u “Loengrinu” i Mati u “Šest lica”: Eva i uvek Eva

Prvi ženski časopis

Ženski pokret za prava naše žene

Žena i umetnost: Vajarka Iva Despić

Sačuvaj me, Bože!

Otvorena pitanja

Plata bračnoj ženi

Ljubica Knežević

Katarina Milovukovica

Sujeverje ili koketerija

Nadežda Petrović

Dr Draga Ljočić – prvi ženski lekar u Srbiji

Prva žena profesor u Srbiji

O problemu celibata ženskih činovnika

O nasledstvu porodičnog imena

Prvo ustupanje univerzitetske katedre ženi: Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao

Iz Ženskog pokreta 1923: “U zagrljaju za novac”

Poreklo braka i porodice

Iz Ženskog pokreta: Dositej o ženama

Iz Ženskog pokreta: Njegoš o ženama

Iz Ženskog pokreta: Književna anketa o našoj ženi

U Ženskom pokretu: O ženi muslimanki

Iz Ženskog pokreta: Uzrok moralne nejednakosti između ljudi i žena

Književni pregled iz 1922: Moklerova dela i polemika o prostituciji

Zakon o advokatima i žene

“Nova pojava u našem društvu”: Promena vere radi ponovne bračne veze

Oslobođenje žene

Prava žene u porodici

Prava žena neće se izmoliti predstavkama već organizovanom i energičnom borbom

Mogu li žene doći na univerzitetsku katedru?

Učenice 1921. o sebi i modernoj ženi

“O emancipaciji ženskinja”

Jedna nepravda: “Dodatci na skupoću ženama državnim činovnicima”

Krivična odgovornost ženina

Srpska žena pred zakonom: O nasledstvu

Srpkinje i Opštinski izbori

Žensko pravo glasa

Udruženje nastavnica srednjih i stručnih škola

Zašto tražimo ženska prava? Žena i politika

Najzad

Uzalud

Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.

Author: Alternativna

1 thought on “G. Stojan Živadinović u “les cahiers de la femme” Šervud Anderson i njegov “Čovek koji je postao žena” – Kako je prošla jedna žena političar kad su joj ramena zarasla u salo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *