Iz Ženskog pokreta: Dositej o ženama

Alternativna Internet stranica jednom nedeljno objavljuje tekstove iz časopisa “Ženski pokret” koji je javnosti dostupan u digitalizovanoj građi kolekcije Narodne biblioteke Srbije. Tekstove prenosimo u izvornom obliku, bez izmena u gramatici, interpunkciji i terminima. Danas čitajte prvi deo teksta “Dositej i Njegoš o ženama” iz broja 5/6 iz 1922. godine.

Davno je rečeno da se kultura jednog naroda meri pema tome kako on postupa sa ženama.

Kakav je položaj žena u srpskom narodu? Kakav je sada, to svi znamo, ali kakav je bio nekad, kroz dugi niz minulih stoleća, manje nam je poznato. Doduše, od kako se zna za našu istoriju, po pismenim spomenicima, a i po usmenom predanju, tako obilato očuvanom u našoj narodnoj poeziji, mogla bi se stvoriti vrlo izrazita, i ako ne i potpuna, slika stanja srpske žene sve do XIX veka. Kako je žena živela, u čemu je uživala, šta je nju radovalo, a šta žalostilo, koje su bile njene vrline, a koje mane, šta se od nje tražilo, šta se kod nje kudilo i hvaliko, kakav je bio njen položaj u domu roditeljskom a kakav u kući muževljevoj, kakva je bila kao mati, sestra, kći, žena – to su mnogobrojna pitanja na koja bi valjalo odgovoriti. Takvu jednu iscrpnu studiju o srpskoj ženi mi još nemamo, ali nadamo se da će i ona ponići uskoro, i to svakako iz sredine ovog našeg društva.

Za sada ćemo se ograničiti samo na to da vidimo kako su pojedini srpski pisci mislili o ženama, i kakav su sud doneli o njima. Književnici, koji se svagda smatraju kao intelektualni predstavnici jednog naroda, biće nam, u ovom slučaju, najmerodavnije sudije, a u isti mah, taj njihov sud iulstrovaće i njih same u novoj svetlosti, pod kojom do sad nisu razmatrani.

Ovoga puta uzećemo samo njih dvojicu: Dositeja i Njegoša, samo dvojicu, ali koji se, nesumnjivo, ubrajaju u najtrezvenije i najrazboritije glave među Srbima.*

Ni jedan sin ne govori s većom nežnosti o svojoj materi no što to čini naš veliki narodni prosvetitelj Dositej Obradović o svojoj “miloj i slatkoj roditeljnici”. On je nju izgubio rano, još kada mu je bilo devet ili deset godina, ali njena svetla uspomena pratila ga je celog života. Nikad nije mogao zaboraviti njenu materinsku nežnost i njena milovanja. Isto kao majku, Dositej je voleo i svoju mlađu sestricu Julu. I dok za svog oca i svoju braću nalazi jedva nekoliko reči, on sam priznaje da se ne bi nikad mogao otisnuti iz svog sela u sveta, kuda ga je vukla neodoljiva želja za naukom, da su mu mati i sestra bile u životu. Bežući krišom iz Temišvara, sa zanata, u fruškogorski manastir Hopovo, Dositej se u putu uspe na jedan breg odakle se videlo selo Semarton.

“Dođe mi na pamet mati moja i mila sestrica moja Julijanka. Suze prolivajući, načnem govoriti: “Ostaj mi s Bogom, o predrago selo, mesto roždenija roditeljnice moje!” Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim; nikad u mom životu nisam tako plakao…”Ostaj mi s Bogom,” vrišteći jedva sam izgovarao, “Zemljo, duši mojoj sveta, u kojoj sad leže kosti njene i moje Jule, slatke sestrice!” Srce mi je lupalo u prsima; činilo mi se kao da ću izdanuti.

Poležao sam kao u nesvesti. Kad sam se po nekoliko opet u sebe vratio, došlo mi je veliko raskajanije što se od te mile zemlje udaljujem… I sad, pišući po dvadeset i pet godina, vozmuštava mi se utroba, suze mi teku, i veoma tužim. Po sata ili više bilo mi je u usti: “Nano moja, nano slatka! Julo srce, Julo dušo!”… I više bi’ tu ležao da nisu se čobani oko mene skupili i počeli me utešavati, a ni sami nisu se mogli od suza uzdržati. Iz ovoga sudim da mi je mati živa bila, ili barem Jula sestrica, ne bi nikada iz Banata izišao.”

Srećom po srpsku književnost, mati i sestra više nisu bile u životu da bi vezale Dositeja za selo, gde, da je ostao, postao bi u najboljem slučaju skroman parohijski sveštanik. Dositej odlazi u svet, i više ga nije moglo ništa zadržati da ide sve dalje i dalje za naukom.

Posle majke i sestre, prva žena koja je igrala izvesnu ulogu u životu Dositejevu bila je lepa popova kći, “prekrasna djevica” Jelena Simić. Dositej mladi pop od devetnaest godina, učiteljujući po Dalmaciji, stigao je u zabačeno selo Kosovo, gde je u domu popa Avrama Simića naišao na vrlo lep prijem. Uvek žudan nauke prevrtao je on po skromnoj biblioteci svoga domaćina, i nije nikakvo čudo što se “djevica” Jelena upustila u razgovor s mladim učenim gostom, i poželela da joj on nešto napiše “prosto” iz tih knjiga, kako bi i ona mogla razumeti. Dositej se, naravno odazvao njenoj molbi, i sastavio iz beseda Jovana Zlatoustog svoje prvo delo “Dositejeve bukvice”, koje je Jelena, možete zamisliti i sami “tako rado čitala i tome se toliko radovala, koliko da je svu mudrost Solomonovu u ona dva tri tabaka imala.” To je Dositeju dalo silan podstrek. Počeo je da piše, i video je da je rado čitan. I tu, u malom selu Kosovu, zahvaljujući skromnoj popovoj kćeri Jeleni, javila se u njemu silna želja ne da samo on sam uči, nego i da piše za druge, za kćeri i sinove roda svojega, koji su tako željni nauke.

A da bi to postigao, morao je ići dalje, još dalje u svet. Sam se Dositej čudi kako se mogao odvojiti od doma popa Simića, gde se osećao tako srećnim. “Ljubav k nauci morala je u meni silna biti, kad me je od njih otrgnuti mogla”. Ili ljubav k nauci ili bezizlaznost situacije – Dositej već zapopljen, a devojka na udaju – jedno od tog dvoga odvojilo je Dositeja od Kosova, i ponovo ga bacilo na put.

Duga je bila era putovanja Dositejeva. Mnoge je zemlje prošao, mnogo je znanja stekao, s mnogima se sprijateljio. Po prirodi krotak i ljubazan, bio je svugde usrdno predusretan i od ljudi i od žena. Ali nijedna žena nije ga toliko očarala i zadivila kao inteligentna Engleskinja, gospođa Livi. Došavši prvi put u njen dom u Londonu, Dositej je bio iznenađen kako jedna žena ume da razgovara sa svojim gostima o tome šta je čitala u novinama, o radu parlamenta, “o Indija-kompaniji”, o brodovima koji su stigli iz Indije, o trgovini, o književnosti. Sve je to gospođa Livi govorila “prosto, lasno i čisto”, šijući stalno, i da je Dositej nije gledao svojim očima kako šije “bi’ zaista mislio da ona čita nešto iz knijge.” Kakva li su mu se u taj mah nametala poređenja sa srpskim ženama, sa jadnim neukim, neprosvećenim Srpkinjama, kojima je sve do 1730. g. bilo zabranjeno čak i da stupe u crkvu, a kamo li u školu.

Prijateljstvo između Dositeja i gđe Livi bilo je najsrdačnije. Dositej je u to vreme bio čovek od svojih četrdeset godina, u punoj snazi, u građanskom odelu pre – godine je zbacio sa sebe mantiju, prosvećen, obogaćen znanjem, i ovoga puta vidimo da se zainteresovao za g-đu Livi više možda no što se i sam nadao. “Celi božji dan ne bi mario za ručak, kad bi samo ona besedila, da ne prestaje.” Ona je, od svoje strane, bila prema njemu ljubazna, predusretljiva, i pod njenim uticajem i njen muž i cela okolina, svojom obilatom materijalnom i moralnom pomoću, učinili su Dositeju boravak u Engleskoj prijatnim i korisnim. Najsrećniji su časovi bili za Dositeja koje je provodio s njom u dugim razgovorima, bilo po njenom domu, ili kod prijatelja, ili u šetnjama po velikom gradu, ili po izletima po okolini. Ali, i ovoga puta idila se prekida. Bilo zato što je Dositej ovoga puta igrao ulogu nepozvanog trećeg u braku porodice Livi, ili kao što on navodi, zato što ga je vukla želja da da u štampu svoje knjige namenjene narodu, tek on se i sad, teška srca, kao nekad od Jelene Simić, otrže i od svoje “blagodjetelnice, sestre, matere i Minerve”, gospođe Livi i celog njenog simpatičnog kruga. On odlazi iz Londona s dubokim žaljenjem, zaričući se da će se “od sad krepko čuvati, da se s nikim živim tako ne prijatelji, kad se mora rastati i žaliti što s njima nije do groba”.

Doista, Dositeju je bilo suđeno da večito luta, da nema stalnog mesta prebivanja, da nema svoga doma i porodice, s kojom bi bio “do groba”. Pošto se bio zakaluđerio još kad mu je bilo 18 godina, brak mu je zauvek onemogućen. Kako je on docnije žalio za time, i koliko puta. Ali je najvećma dao izraza svom bolu zbog “promašene” sreće kada je, došavši posle dvadeset godina u svoje selo, zatekao svoje vršnjake, nekadašnje dečake, sa sinovima na ženidbu i s kćerima na udaju. I Dositej uzvikuje tada očajno: “Eto ti ga, idi sad, te se kaluđeri, pak ćeš i ti biti čovek na svetu!… Pre trideset godina neka se niko za glavu ne kaluđeri. A kad mu bude toliko opet nek ne nagli; nek pričeka jošte desetak”.

Doduše, Dositej nije mislio uvek tako o braku. Zanesen u detinjstvu pričama o mučenju svetaca, želeo je i on da pođe za njihovim primerom i da se posveti. Kad mu je njegov tetak govorio kako bi želeo da ga najpre oženi, a posle zaposli, mladi Dositej, s gnušanjem je mislio: “Koga oženiti? Mene? Sačuvaj Bože! Bolje sto puta da me kakva svirjepa lavica ili medvedica s noktima svojima na parčeta rastrgne, nego da me najlepša srpska kći u svoje nezlobive, čiste devojačke naruči zagrli!”

To svoje ne bog zna kako galantno mišljenje o ženama, Dositej je, kao što smo malo čas videli, brzo promenio. Što se više razočaravao u kaluđerskom životu, to je više cenio miran i tih bračni. Brak u kome živi čovek sa svojom ženom u miru i slozi, ne samo da usrećava supružnike, nego ih privikava da žive u slozi i prijateljstvu i sa svojom okolinom, i, dalje, s celim društvom. Pored toga, bračna veza je samim Bogom ustanovljeno sveto sojedinjenje “črez koje Bog biva človekov tvorac”.

Braku je Dositej posvetio u svojim spisima puno mesta. On se na tom pitanju zaustavlja naročito u svom prvom delu, u “Životu i Priključenijama”, i tu, prisećajući se reči episkopa Georgija Popovića, koje je čuo davno još kad je bio kapamadžijski šegrt u Temišvaru, on formuliše svoje misli o braku na više od dvadeset strana. Te misli, i danas sasvim moderne u ostalom, interesuju nas u ovom slučaju naročito onim delom u kome se uznosi uloga žene u braku: “A kolikim bjedstvovanijama i bolestima podložna je svaka mati, noseći u sebi i raneći plod utrobe svoje; kolikom bolu u rađanju! Često, dajući drugom život, svoj polaže… Moje kćeri, kad bi vi upravo razmislile i rasudile na koju ste visoku odredu od Boga sazdane, ne bi vam imala kad ni na um pasti obrva, očiju i pročeg tela lepota… “I nareče Bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji žive.” Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i prosveštenivam svako visoko-počitanije pokazuju i da vam se klanjaju!” Čuvši te reči iz usta poštovanog episkopa, Dositej je počeo o braku da razmišlja, i da sve više postaje pristalica njegov. “Kako bi mi došla na um imena: muž i žena , ženidba i udaja, u svemu tomu predstavljao bi se u mom umu čin roditeljski, u kom činu uvažavao bi’ najveću svetinju posle Boga na zemlji; kako bi’ čuo da u crkvi biva venčanje, išao bi’ ga gledati s takim umiljenijim kako god svetu liturgiju. Gdi bi’ god vidio najmanju devojčicu, mislio bi’ u sebi: ovo je mala mati čelovečeskoga roda.”

Dositej, neograničeni optimist, smatra da je život najdragocenije na ovom svetu, i žene, koje proizvode nove živote, jesu dostojne najveće hvale. I kao što je ustajo ogorčeno protiv toga da se ljudi kaluđere dok su mladi, tako se isto bori da se svakoj ženi da mogućnosti da bude mati. On smatra “da bi zaista smertni greh bio” kad ne bi podigao svoj glas u odbranu žena koje, napuštene od muževa, ne smeju se pre udati, jer im to crkveni zakoni ne dopuštaju. Isto tako, on traži da se dopusti ljudima i ženam stupati u brak i više puta nego “samo” tri puta; ta našto “vozbranjavati da se ljudi na božji svet plode i rađaju, i Boga slave i poznaju”. I zato on predlaže “na rasuždenije” i Bogu, i caru, i episkopu, i pametnim ljudima, da ukinu sve te zakone koji na ma koji način sputavaju stvaranje novih generacija, kao da ozbiljno preti opasnost da ovaj svet ostane nenaseljen.

A da bi devojčice postale jednog dana dobre matere, moraju se lepo vaspitati i prosvetiti. “Nek se ne uzda jedan narod nikad do veka k prosvešteniju razuma doći u kojem žene u prostoti i varvarstvu ostaju”. Taj poklič Dositejev jeste u isti mah prvi poklič u korist prosvećivanja žena koji se čuo u sprskom narodu; stoga srpske žene, koje se danas u velikom broju takmiče u pogledu obrazovanosti sa ženama najkulturnijih naroda, gledaju u Dositeju Obradoviću svoga prvog zaštitnika i prosvetitelja.

Mada je Dositej znao da će njegovo mišljenje o prosvećivanju žena naići na veliko negodovanje i ismevanje, on ipak iznosi dalje ceo plan, za tadašnje vreme doista jeretički – o obrazovanju ženske dece. I za njih, kao i za muškarce, treba podići školu gde one “od pete godine vozrasta do dvanaeste svaki dan, krajem nedelje, dva časa pre podne, a dva posle podne valja da provedu”. Tu im treba predavati istoriju, geografiju, logiku i moralne nauke, naravno samo na njinom maternjem jeziku. I ako bismo mi danas mogli mnogo šta primetiti tom planu, on je za Osamanaesti Vek i za naše prilike izgledao velika i smela novina, i Dositej, uživajući već unpared u njegovu ostvarenju, uzvikuje: “Neka sad svaki sebi predstavi kakvo bi blagopolučije bilo imati takve kćeri, supruge i matere!”

Kao dokaz da su žene dobro vaspitane i prosvećene ne razlikuju ni po umu no po srcu od muškaraca, Dositej navodi primer mudre Aspazije, čiji je učenik bio filozof Sokrat, kao i primer engleske kraljice Jelisavete, svoje savremenice, ruske carice, Katarine Druge, i drugih slavnih žena. A što god se budu u većem broju prosvećivale, u toliko će se više i među njima javaljati uzori svih vrlina.

Ali sve mi ne možemo biti slavne. Budimo zadovoljne sa svojim ulogama u “malenosti našoj”. Svaka žena rađa se na svet da bude supruga, mati i vaspitačica. “A šta može biti svetjejše, prečesnjejše, milostivije, blagodjetelnije, slađe i najnužnije na svetu od te tri stvari?” Žena koje te dužnosti vrši kako valja, dostojna je drugarica čovekova, i zaslužuje najveću hvalu i poštovanje. Ali, na žalost, nisu sve žene dobre. Dositej, koji je u svojoj neizmernoj dobroti ne vidi ni kod koga ništa zlo, ne može se uzdržavati a da svojim slatkim naivnim stilom ne izrazi svoje nerazumevanje što razumna stvorenja, Bogom sazdana za takvu visoku svrhu: da budu matere, mare za takve ništavne stvari: “za kojekakve pantljičnice, za lepeze, za kojekake kuriozno i čudnovato nekako po nepostojanoj modi izmišljene kape i šeširiće. Da se deca malena zabavaljaju s lutkama i kojekakvim igraškama – deca su, nije im se diviti. Ali da sovršenog vozrasta devica i žena misli i veruje da će jedna lepša, na vratu marama ili šarenija na telu aljina veću cenu i dostojanstvo nejzinoj personi priložiti, i da će se ona črez to bolja, česnija i ljubvedostojnija pokazati: ovo je krajnja budalaština i rastljenije naravi i umstvovanja. A navlastito domaći mir uznemiravati, srodne i ljubime svoje, familiju i dečicu svoju, za koje bi pametni muž i žena život svoj položili, u dug, u skudost, i siromaštvo, i u nesreću dovoditi, – to ne samo nije hristijansko, ni čelovečesko, nego gore pače, pogansko mišljenje”:

Ovu podužu lekciju koju nam je, Dositej očitao – na žalost, ima mali broj žena na koje se ona odnosi – moramo mu oprostiti za sve one lepe reči što je kazao o nama, i zato što je on bio među prvim Srbima koji se zainteresovao za našu sudbu i za naše prosvećivanje.

***

Ostale tekstove iz ove rubrike pročitajte u nastavku:

Iz Ženskog pokreta: Književna anketa o našoj ženi

U Ženskom pokretu: O ženi muslimanki

Iz Ženskog pokreta: Uzrok moralne nejednakosti između ljudi i žena

Književni pregled iz 1922: Moklerova dela i polemika o prostituciji

Zakon o advokatima i žene

“Nova pojava u našem društvu”: Promena vere radi ponovne bračne veze

Oslobođenje žene

Prava žene u porodici

Prava žena neće se izmoliti predstavkama već organizovanom i energičnom borbom

Mogu li žene doći na univerzitetsku katedru?

Učenice 1921. o sebi i modernoj ženi

“O emancipaciji ženskinja”

Jedna nepravda: “Dodatci na skupoću ženama državnim činovnicima”

Krivična odgovornost ženina

Srpska žena pred zakonom: O nasledstvu

Srpkinje i Opštinski izbori

Udruženje nastavnica srednjih i stručnih škola

Žensko pravo glasa

Zašto tražimo ženska prava? Žena i politika

Najzad

Uzalud

Prvi tekstovi Ženskog pokreta: Prava žena pred zakonom 1920.

Author: Alternativna

1 thought on “Iz Ženskog pokreta: Dositej o ženama

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *